Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.
P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu) M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu) Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!
Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.
Žika: A, prijatelju Milane, vide li ti da je žena prošla ulicom? Prijatelj Milan: Beži, Žiko, ja sam čovek oženjen! (Hahahahaha!!!!) Žika: Grok, grok, neandertalna prostačka alluzija na seks! (Hahahahaha!!!!) Prijatelj Milan: A ne mož', Žiko, dok je mlada! (Hahahahaha!!!!) Žika: Grok, šmrk, mlad u duši, nepravilan izraz na francuskom. Baba Ristana iz Srećnih ljudi, hvatajući se za glavu: Jooooj, Žiko, crni Žiko! Pa šta uradi? Priča koja ilustruje jaz generacija i prikazuje Žiku kao modernog. Prijatelj Milan: Šta priča ona? Je l' to istina? Žika: Nemate ništa da brinete, ja ću da namestim da snima(ubacuje pogrešnu kasetu u video i kreće pornić. Utom ulazi Ljubiša Samardžić, policajac kog niko nije ni zvao, niti ima logike da bude tu). Žika: Izvol'te. Kako mogu da vam pomognem? Ljubiša: Jesu ovo vaša deca(dovodi Žikinu decu)? Žika: Moja, vala, nisu! (Hahahahaha!!!!) Ljubiša: E, nisu, brale, ni moja! Idete sad svi na saslušanje(wtf)! (Sve ih pohapsi, a baba otrči niz ulicu, jaučući naglas i držeći se za glavu)
Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.
Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:
-Zato što sam glup ko kurac. Moj burazer završio fakultet otišo u Ameriku decu napravio vozi nova kola a ja ovde dođem svako jutro pečem palačinke, pretvorio sam se u palačinku, jebu me neka deca, budem dobar hiljadu na dan odem uveče sve spičim na aparate pa sutra opet isto. A u srednjoj sam razbijao matematiku, dodatni časovi, odem u subotu kod profesora, pa mi smo jeli zbirke, to su ruske zbirke.
Kod frizera ste. Na nos vam pada dlaka i počinje svoj moždano-fizičko-nervni teror. Naravno, rukama je ne možete skloniti jer su one onemogućene ispod one jebene portikle ili šta je već, a ni vaš usni fen čini se nije delotvoran. Jedina šansa da se ovaj užas prekine jeste da suza, koja je posledica višeminutnog psiho-fizičkog bola, primi u svoj tok ovog malog zlotvora (dlaku) i pod uticajem gravitacione sile istog premesti na neko manje iritantno mesto.
Vreme koje protekne od trenutka kada sednete na prazno mesto u gradskom prevozu pa sve dok se ispred vas ne pojavi trudna baba ratni invalid i zatraži da joj ustupite sedište, bilo direktnim obraćanjem tj. rečima, bilo indirektnim obraćanjem koje se javlja u dva oblika: 1. umirući kašalj jedno 5 cm od vašeg uveta 2. pseći pogled u pravcu drugih putnika koji za cilj ima da inicira hajku na Vas.
Kada dete počne da priča o jednoj stvari a nastavi o sasvim trećoj a treći je onaj što kad daju medalje stoji najniže i tako je sad bila neka trka i tu je primao medalju jedan crnac Lamin koji se zove slično kao onaj Milan iz I2 koji mi se sviđao sve dok nije rekao da je Mašina šnala lepša od moje a ona ju je kupila kod Kineza a Kinezi su mnogo smešni kad ih pitaš kolko nešto košta oni ne kažu trideset dinara nego tlideset dinala.
Iza ovih vrata, u zgradi koja se nalazi u najlepšem delu Beograda, naselju Neimar, živi gđa Hristić. Gđa Hristić, svojevremeno prevodilac, publicista, pikolista velikog orkestra SHS-a i mačevalački šampion, osma je generacija koja naseljava ovo zdanje u srcu grada. Supruga akademika Pajića i majka Staše i Andreja, slikarke i narkomana. :Zvrnddddd:
Dobardan, izvolite uđite. - Dobar dan, gđa Hristić? Ja sam Milan iz magazina "Moć Žene", povodom onog intervjua... Aham, tako je Hristić, jeste. Žaluzina Hristić, ali svi me zovu Zina. Da pređemo u dnevni boravak? Pravo kroz foaje, evo mene za sekund samo da presvučem bolero, potkačila sam ga malopre o natkasnu.
Kao što verovatno već znate, ovaj stan pripadao je mom ocu, Alekseju Hristiću Fontaneli, čuvenom predratnom dečijem hirurgu. Evo njegove slike, malo slabije vidim na blizinu, al ništa strašno čitam novine i sve bez naočarija. Mislim da tu ima 26 godina i je l' da da imamo iste oči? - Izvinite, ali ovo je omot od Noblica? A je li? Recite kako su samo ukusne... Ja i moja unuka uživamo da slušamo tu reklamu, zagrlimo se i pevamo: "Noblice noblice i slatkaste stolice, hajde Rado dome momu da ljubimo mladog momu". - Baaaabaaaa, brzo! Evo to je moja unuka, zlato bakino, mnogo mi je pametna i bistra. Kaži srećo moja? - Babaaa, izašla mi je astma na kolenu!! Ne lupetaj, to ti je kanuo kačkavalj. I to nije koleno već nadlaktica. Skoro joj je bio rođendan i ona je skroz sama, princeza bakina, vezala pertlice na lakovanim cipelicama, obukla prelepu roze haljinicu i stavila mašnicu u kosu. Samo da ste je videli, ali nema veze, dođite sledeće godine kada bude slavila 27.
Pustite ovu ploču molim vas, ploča, izvolte, daće finu pozadinu daljoj priči. Eee daaa, bile su to prelepe godine provedene u podparižju, naime u konzervatoriju se baš u vreme mog studiranja pojavio Regtajm a sa njim i Fokstrot. Kako je samo Šarl de Gol znao igrati uz Regtajm, ahhh. Každuю nočь mы tancevali, moй dorogoй Šarlьuška. I dan danas znam svaki korak. Biliste pogledali? Biliste? - Pa ono, bilo je i stvari koje sam više želeo... Sjajno. Samo pre nego počnem zamolila bih vas da pomerite ovaj tabl. Tako, stavite ga vizavi ragastola, i pazite na porculanskog žreca, e tako, otlično.
Jedan dva tri četir, pa ide okret, tri tri dva jedan, dva dva tri, taaaaako, četir četir pa dvosekla polupipeta, jedan jedan dva četir, Hej!, dva tri tri tri i okreeeeet, tri tri jedan jedan, saad jedan Lebjatnikov, iiii okreet, pa brzo, jedanjedandvatridvatridvadvajedantri iiii doskok. Huh. Umorih se.
Ja ću uskoro morati da krenem, može neko piće? Kabeza, bevanda, konjak? Pošto imam partiju sa drugaricama iz jahačkog kluba, ja ću konjačić jedan, dva. Danas idemo prvi put da igramo onu igru, kažu da je kao tenis, a ja sam kao devojka dobila na poklon raketu i lopticu od Suzan Leglen i igrala, igrala, jao koliko sam volela. A ovaj skvoš sličan je, kažu čak i lakši. - Lepo kažu. Lagana jedna igra, misaona. Pa da pođemo? - Da pođemo.
Iritantniji od trejlera. Najnepotrebnija stvar na svetu. Prilika da vidite ključne scene u filmu, zaplet, rasplet, specijalne efekte, najsmešnije delove...po nekoliko puta. Posle ovoga gledanje filma je suvišno. I sve to uz neizostavno dupeuvlačenje. Svi hvale sve. Stari glumci mlade nade, mladi glumci hvale iskustvo starijih, svi glumci hvale scenaristu, scenarista hvali 'momke' iz ekipe za specijalne efekte, momci hvale svoje kompjutere...a reditelj hvali sve njih.I svi zovu jedno drugo po imenu. Svi su oni jedna velika porodica, a prezimenima nije mesto u porodici. I što je ključno super su se zabavili za vreme snimanja. Koliko god film bio dobar...film o filmu će ubiti i najmanju želju da ga pogledate.
Matora filmska zvezda: Mislim da će Džesika biti velika zvezda. Pazite, glumio sam sa najvećim imenima ali niko nije tako inovativan.Nežna je, a opet čvrsta. Duhovita je! A reditelj....Ron! Ron i ja se znamo 50 godina ali sada prvi put radimo zajedno. Kakvo iskustvo, kako je samo strog i pravičan, kako koristi kameru. Džesika: Puno sam naučila!!! Kaskader: Ja sam stvarno imao malo posla. Džek je insistirao da sve sam radi. Pokušao sam da ga odvratim ali on je jednostavno bio uporan Džek: Moja nagnječena rebra to i dokazuju. ahahahh! Kaskader: ahahhahah! Džek: Ja sam pristalica telesne glume. Mora se biti telesan. U scenama sa Markom smo bili jako telesni i mislim da se to primećuje. Reditelj: Kada sam prvi put pročitao Herijev scenario, znao sam! Ja moram da radim ovaj film! Još kad imate ovakvu postavu...zadovoljstvo je raditi! I moram naglasiti da je Džek bio jako telesan.
Ovo je izraz koji koristi svaka ziljava pička koja se domogla TV-a, nepismeni pevač, ofucana pevačica, nedojebana manekenka, glupa voditeljka i naravno Džej, kada treba da opišu rad svog kolege. Ovakve nebuloze možemo svakodnevno pročitati u dnevnim i nedeljnim novinama i časopisima i naravno svakodnevno čuti na voljenoj nam televiziji.
Adnan: Tonči Huljić mi radi album. On je veliki profesionalac. Jašar: Snimio sam duet sa Šabanom. On je veliki profesionalac. Ziljava pevačica: Pa šta da kažem. Ono, spot mi je radio Zli. On je baš veliki ono... profesor... ovaj... profesionalac! Ziljava pevačica 2: Jao san mi je da postanem kao Ceca! Ona je baš veliki profesionalac! A ima i ekstra glasovne mogućnosti.
Najpribližnija zamjena za pravu stvar. Trip svijeta u kojem danas živimo. Jebena Matrica stvari koje nas okružuju i služe da zavaraju naša čula. Zatvor za naš um. Imamo čitavu plejadu stvari koje služe da zaobiđu stvarnost u kojoj osjećamo bol zbog koje znamo da smo još uvjek živi.
Više ne jedemo zdravo, zašto, kada imamo sintetičku Abecedu vitamina u kapsulastom i šumećem obliku. Više ne kušamo, jer imamo sintetičke zaslađivače i aromatore da okusimo sve egzotične ukuse. Više ne mirišemo feromone, zašto kada imamo sintetičke mirise svih opusa da nam uzbude maštu uspavanu sintetičkim seksom iz pornića. Mada više se i ne jebemo, jer imamo sintetičke kurčeve da zadovolje dame podmazane sintetičkim vlažilima, i sintetičke pičke da izmore sintetičku erekciju kurca izazvanu tabletama. Imamo sintetička druženja i sintetičke prijatelje da zadovolje naše potrebe za komunikacijom i siocijalizaciom. Više ne razmišljamo, jer imamo smartfonove i smartkompove da to rade za nas. Više ne odlučujemo, jer imamo sintetičke kutije i ostale medije, da to rade za nas. Više ne živimo...
2147. godina. Posljednji ljudski mozak bez čipova u sebi, sjedi u svojoj lobanji i tiho umire, jer je izgubio svoju svrhu...
