Sve je počelo u petom razredu osnovne. Otkrio je trke pasa na Kopernikusovom televizoru u kafić-kladionici prekoputa Doma kulture gde je igrao stoni tenis s drugarima. Delovalo mu je zanimljivo, a i mogao je da zaradi koju kintu za sok i pljedžu. U početku bi odigrao par trka, bio dvesta dinara u plusu ili minusu i otišao. Onda je počeo i kući da razmišlja o kombinacijama za trke pasa. Legao bi uveče u krevet razmišljajući o tome da li je bolje da igra na trojku pobedu ili poredak pet-dva. Šesticu nije hteo da igra, ona je bila maler. Tako je sve više vremena provodio u kladionici, sve manje visio po igraonicama i na stonom tenisu, nije ga bilo na basketu, nije ga bilo na fuci.Onda je otkrio nešto novo.
U pauzama između trka bacio bi pogled na listu. Mhm, voleo je sport, pogotovo fudbal, zašto ne bi probao da sastavi neki tiket. I tako je raširio svoj spektar klađenja, počeo je da igra na fudbal. Davao bi između dvadeset i pedeset dinara po tiketu, ne više. Kladio se isključivo na male kvote i jake lige. Dobici mu nisu prelazili hiljadu dinara. Onda se vremenom njegovo poznavanje klađenja razvilo, s vremena na vreme bi uplatio i poneki singl, počeo je da igra i na lige sa manjom reputacijom, počeo je da prati hokej, tenis i košarku. Primetio je da se u većim kladionicama daju bolje kvote, da su bolji uslovi klađenja i počeo da ih redovno posećuje. Negde mu ne bi dali da se kladi, negde bi.
U školi bi uglavnom gledao listu u poslednjoj klupi. Najbolje mu je išla geografija, znao je gde se nalazi Falkenberg, Hlučin, Perm, koliko stanovnika ima Groningen, znao je da je Utreht univerzitetski grad. Sve je znao o političkoj karti Evrope. Provlačio se tako, bio je dobar, eventualno vrlo dobar. Njegovi drugari su počeli da se druže s curicama, da izlaze s njima. I on je, ali mu to nije bilo nikakvo zadovoljstvo. Više je voleo da igra Menadžera uveče, nego da šeta po gradu ili pije pivo na klupicama.
U pravim kladionicama je upoznao aparate. Počeo je i njih da lupa. Prvo je igrao samo poker aparate, kasnije i slot. Po tim kladionicama gde bi ga puštali da igra, znali su ga svi. Njega su slali po cigare, on bi išao po pivo i sok kada bi neko prošao.
Upisao je srednju frizersku. Šta ga briga, završi to za tri godine i posle može da se zeza. Više je vremena provodio u slot klubu i kladionici prekoputa škole, nego u samoj školi. Pare koje su mu njegovi davali za hranu, on je trošio tamo. Dobijao je povremeno, najviše na kladionici, ali to nije bila krupna kinta. Sve dok nije seo za rulet. Tu se prvi put sreo s tim da je za deset minuta mogao da izgubi par soma za nove tike. Ali mogao je i da dobije. To ga je vuklo svakog dana.
Sa školom je gurao nekako, imao je par kečeva tokom godine, ali bi ih na kraju popravljao. Devojke nije jurio, nije im prilazio. Uvek je čekao da njemu neka priđe. A to se dešavalo retko. Nije jebao.
Njegovo kockarsko maloletništvo se završilo onog dana kada je napunio osamnaest. Odmah je izvadio Mocart karticu. Više nije strahovao da će ga izbaciti iz kladionice.
- Znaš koga sam video skoro?
- Koga?
- Mareta iz osnovne.
- Kog sad Mareta?
- Mare Maksbet, bre!
- A, onog. Pa šta radi, kako je?
- Ma, šta radi. Jebiga, ostao je potpuno isti.
- I dalje kocka?
- Pa kako. Stajali smo dva minuta, stigao je da mi kaže da fizikališe povremeno i da se nije ženio. Onda je pogledao na sat i rekao da žuri, počinju mu Italijani ce jedan u pola tri.
Desi ti se da odeš na ispit i izvučeš pitanje koje ne znaš. Možeš da kreneš da sereš, da mlatiš praznu slamu. Možeš da moliš da promeniš pitanje, da plačeš i vučeš profesora za skut. Možeš da vratiš papir, ustaneš i izađeš iz amfiteatra k'o gospodin čovek.
A možeš i da shvatiš da si sjebao godinu, ali istovremeno osetiš i blago peckanje u predelu genitalija i kreneš da se praviš lud, sebi za dušu.
- Izvolite kolega, izvucite pitanje.
- Blagodarim. :izvlačiš pitanje i odmah u startu ti je jasno da si već video naslov pitanja u knjizi. Onda shvatiš da je to otprilike sve što si video.:
- Koje ste pitanje izvukli, kolega?
- Holizam i metodološki individualizam.
- Mhm, možete početi.
- Ovako...:i tu u tebi kreću moralne dileme. Prvo pomisliš da oteraš sve u kurac, ustaneš i odeš za Bangladeš da trsiš pirinač po bangladeškim poljima. Zatim shvatiš da ti je ovo ispit za uslov, ako padneš, pa-pa. Razmišljaš da li da moliš bradonju da ti da još jednu šansu. I onda, odjednom, shvatiš da te bole kurci za holizam, pozitivizam, za Parsonsa i Gidensa, boli te kurac za struju i infostan, za povratnu kartu, za menzu i cimera koji ti nabija komleks nejebača. Rešio si da daš sebi oduška...:
- Ovako, što se tiče moćne Nirdale, ona je u neraskidivim suštinskim kontekstima savremenih zbivanja. Preko nje verovatno kontrolišu mnoge svetske sile. Ali to tako neće moći.
- Oprostite, kolega, nisam Vas najbolje razumeo.
- Šta će meni bogatstvo svo i večna slava ta, kada mora umreti moćna Nirdala?
- Molim?
- Kraljice Nirdalo, gmiži brzo ti, jer te moćni Orion želi ubiti.
- Kolega, Vi se to sprdate ovde?
- Taman posla. Sve će ovo, moj profesore, voda da odnese. Sve. Sutra nas neće biti, drugi će vino piti. Razmišljajte o tome. :ustaješ elegantno i poput Borivoja Šurdilovića sirtaki stilom napuštaš amfiteatar praćen iznenađenim pogledima i pokojim osmehom. Boli te tuki: .
Sediš u polutami kupea putničkog voza. Gledaš kroz prozor njive i polja na koja se lagano spušta rana januarska noć. Susnežica zamagljuje prozor i smanjuje vidljivost. Tebi je svejedno, ionako te ne zanima stepen iskorišćenosti šumadijskog zemljišta i kvalitet skoro sprovedene kulturne melioracije. Koji će tebi to kurac u životu? Ti gledaš kroz prozor jer si video da tako rade kul likovi jugoslovenske kinematografije pri povratku iz vojske. Pobogu, pa i Dragan Bjelogrlić je radio to u „Boljemu životu“. E sad, jes' da se ti ne vraćaš iz vojske, jes' da nisi bio odsutan godinu dana, ali jebiga, nije ni tebi lako. Ti studiraš. Majku nisi video dve nedelje, ej! I tebi je teško, a zamišljeni pogled koji se gubi u daljini odaje utisak emotivno napaćenog čoveka.
Pored tebe neki momci, južnjaci, verovatno iz Niša. Čuo si ih kako pričaju. Tu je još jedan čovek, lud po svemu sudeći. Tvrdi da ima dar od Boga da nalazi napuštene crkve. Do sad je otkrio sedamdeset dve. Takođe tvrdi da je vrhunski onomatopeista žabe i svinje. Ne sumnjaš da ćeš se i uveriti u to u toku putovanja. Više puta. Sve u svemu, par odličnih razloga za stavljanje slušalica u uši. Zašto bi ti slušao nekog matorog alkosa kako skviči i krekeće u vozu? Bože svašta! Šta će da se sluša? Pa nešto što ima dubinu, nešto što ne može svako da skapira. Može Grin dej, Bulevar ov broukn drims...
Stigao si na stanicu, silaziš. Ne krećeš nigde, stojiš u mestu. Slušalice takođe ne vadiš iz ušiju. Lagano dižeš pogled, puštaš da ti padavine s neba vlaže lice. Dišeš duboko, dok nakrivljuješ usne u poluosmeh poput Đakonde i prebacuješ torbu s prljavim čarapama i gaćama preko ramena. Pališ cigaru, ako si pušač. Ma šta ako, pališ cigaru! Kako ćeš inače da upotpuniš vizuelni doživljaj zaintrigiranih pogleda sa prozora okolnih kuća. Tako je, svi u tebe gledaju. Stojiš na kiši/susnežici/snegu dok ne ispušiš cigaru, kad je ispušiš, bacaš je na zemlju i gaziš je. Pomisliš na majku i ćaleta koji već cupkaju po kući i čekaju te. Ne razmišljaš o mogućnosti da je komšija zaklao nerasta i pozvao tvoje na daću. Ne, oni samo tebe čekaju. Spreman si, spuštene glave zakoračićeš napred i gacajući kroz bare svojim kanađankama lagano nestati u noći...
