Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Fraza koja opisuje stepen vukojebinosti neke vukojebine, tj. selišta koje se nalazi Bogu iza nogu, i u kome svakog dana 200 zemljoradnika ore njivu i keca ovce.
Opšte je poznato da su marke u srpskim selima bile u opticaju i 6 meseci nakon potpunog povlačenja ove valute iz upotrebe, i dolaska voljenog nam evra. Evro zvuči evropski, a marka Nemački (namerno sa velikim N), pa samim tim ima prednost.
*misli se na nekadašnju nemačku valutu
-Brate, da vi'š što Maksa uz'o Golfa trojku polovnog, od nekog seljaka, auto u odličnom stanju, 500 evra ga platio. -Pa to je džabe jebote... -Ma ćuti bre, jedva ubedio seljaka da je su to prave pare, ljakse tvrdio je marka i dalje u opticaju.
--------------
-Kakvu je kuravu platio Simke... Bio kod burazera na slavu u selo, za 20 evra sve radi. -Ma kak'i dva'es evra, nema više za tol'ko. -Ma 'de nema, to ti je selo. Tamo se i za marke jebu.
Ako ste ikada učili više od dva sata za ispit, onda realno, od tog ispita se nešto i očekivalo. Neka luda sreća, karma neka, splet nekih neverovatnih okolnosti, tipa umri muški devet. E baš u tim trenucima, kada sa jedne strane zna da ne postoji šansa za prolaz, javljaju se neverovatne ideje koje bi mogle da te zadese.
-Doći će dan, kada ćeš sam...nanana nana...Jebote, zamisli ja na ispitu, i pita me profesor "Šta slušate kolega", kažem Ritam Nereda, i on "Svaka čast kolega, i ja isto, evo desetka", do jaja....
-Ili zamisli, pozvoni mu telefon, on napravi onu ukiseljenu facu, brzo se okrene ka nama i pita "Koliko je igrao Radnički juče?", ja ko iz topa 1:1, i on "Uh kolega, spasili ste me, evo šestica"
-Najbolje bi bilo, da pita "za koga navijate kolega?", a ono na stolu grb i Zvezde i Partizana, ja kažem, onako stručnjački, nonšalantno "Ne pratim domaću ligu", i on se tu oduševi, upadnemo u spiku..
Sutradan:
-Kolega, žao mi je drugo i treće ne znate, vidimo se u aprilu. -Ali slušam Ritam Nereda i ne pratim domaću ligu. -ŠKK?
