Večito pitanje roditelja, ortaka, rodbine, komšija i baba sere. Uskoro završavaš srednju, vreme je da razmišljaš o tome šta ćeš da studiraš (osim ako nećeš da radiš kod Čika Miće kao autome'aničar).
Ne radi se ovde o tome što ti baš želiš da budeš antropolog i što od toga nema 'leba. Ovde je glavno pitanje šta ćeš posle? Hajde, završi paleontoligju, samo napred, ali reci šta ćeš posle? Imaš li bilo kakav plan? Vidiš šta se dešava?! Ljudi ostaju bez posla, neće da kupuju mleko od seljaka i Amerikanac i Švaba nam otimaju Kosovo jebo im pas mater! A ti bi da iskopavaš neke dinosaurse, ptičurine i ostale članove PUPSa. Treba lepo da razmisliš, pa tek onda da se baciš u te vode besposličara i književnika bez zanimanja.
-Gde si bre, Berislave, nema te k'o belca u Francuskoj! -Ma evo, upisao faks, ti? -Ja upisao privatni, bole me kurac. -Aha...pa lepo. -A ti, gde si ti sad? -Ja upisao filozofiju. -Filozofiju? -Da. -Filozof da budeš, a? -Hehe -Šta ćeš posle? -Da prosim za 'leba od zaljubljenih debila koji se bubaju na Kalemegdanu. -I za to ti treba fakultet? -Ma jok bre nego se to ja zejabavam. Nemam blage veze, valjda uspem da nađem neki posao. -Pa što ne studiraš nešto od čega će da pršti lova? -Pa zato što volim filozofiju. -Volim i ja sestru pa je ne jebem. Slušaj, Berko, bolje ti pusti to tvoje palamuđenje i gledaj da nađeš nešto normalno. Realno, koga boli tuki za filozofiju i tamo neke mrtve Grke? -Molim? Kako koga boli tuki, pa ceo svet je čuo za velike umove antičkog sveta kao što su Sokrat, Platon, Aristotel, Diogen... -Slušaj me, Sokrate, ja ti to kažem iz najbolje namere, jer ćeš u Srbiji kao filozof popiti otrov a da te i ne osude.
Starac Fočo od stotinu ljeta: matori deda sa štapom koji odaje utisak da jedva stoji, ali dobija iznenadni pogon ako mu se u vidokrugu pojave novine 24 sata, ubeđen da su se pojavile kod nekoga isključivo da bi ih on uzeo. Baba - trkačica: to je biće koje brže trči od Bolta kad treba da zauzme slobodno mesto, ali ako nema slobodnog mesta, onda će se do zemlje poviti i podići prvu osobu mlađu od 100 godina: ajde sine, baki teško i ja sam u tvojim godinama ustajala... Antipolitičar: obično deda koji raspreda o političkom (ne)vremenu i drži govor, kao da se sprema da se kandiduje za predsednika. Cigančići: oni ne moraju da se brinu da li će ih kontrola izbaciti. Pevaju, vrlo često praveći neki svoj remix, da nije reči teško bi pogodio o kojoj se pesmi radi. Često poželiš da im daš pare, samo da ućute. Ludak: to je ona vrsta ljudi koja kreće da se dernja iz čista mira, i uvek priča ili se svađa, najčešće sama sa sobom. Žena sa decom/trudnica: taman kad smestiš guzicu, ona uđe u autobus i vreme je za ustajanje. Kakve si sreće, najčešće ide do okretnice. Mangupi: prepoznaju se po klasičnom (mangupskom) načinu odevanja (neizostavni šuškavci i air - max). Željni su pažnje, pa najčešće urlaju iz sveg glasa, pišu po svim delovima basa, ili na neki drugi način prave budalu od sebe. Biznis man: Za ovakve ljude, koji nekako odudaraju od gomile, često se pitaš zašto se uopšte voze autobusom, pored tog skupog odela. Smrdljivci: oni kada dignu ruku, pola autobusa pada u nesvest. U ovakvim situacijama ljudi žale što nemaju naviku da nose gas masku sa sobom. Otvarači/zatvarači prozora: Rade antagonistički, uvek u pogrešnom trenutku. Na 40 stepeni zatvaraju prozore jer će ih ubiti promaja, a kada je napolju ledeno, treba im svež vazduh. Vozači: najčešće voze bas, ko da voze vreće s krompirima, nadrndani su i nervozni.
Oproban način da se događaji koje planirate ne dogode.
- Ma brate, to je gotova stvar. Sve sam isplanirao - u sredu je zovem, u subotu izlazimo a u nedelju uveče se pojimo vinom i hranimo jedno drugo južnim voćem u pauzama seksa kod mene na gajbi! - Au brate, pa dobro ako tako kažeš... Srećno!
(Nedelja uveče - telefonski razgovor) - E batice, šta je bilo sa onom ženskom? - Ma ništa... Evo me na Dunavu, pecam.
Ljudi koji su pravili ove reklame nisu skapirali da ljudi u Srbiji imaju vise od dve celije u mozgu.
-Reklame za deterdznet.
Reklama: Decko od 5-15 godina se uprlja i kaze svojoj majci koja joj govori da se ne brine, jer postoji novi deterdzent.
Stvarnost: U stvarnost obicno decko dobije batine i dranje u fazonu da on nije za nigde i da treba u stalu da ga zatvore.
-Reklama za Koka Kolu
Ironicna reklama.Bubaljke valjaju neku koka kolu po travi i u reku,gde ona plovi pod veselim zracima sunca.
U stvarnosti prazne plasticne flase Koka Kole leze na sve strane i zagadjuju prirodu ili pojedini ljudi u gradovima nemaju pare za zejtin koji otprilike kosta isto kao koka kola.
-Reklama za Kosmodisk i preparat za uklanjanje bubuljica.
Posle reklame za uklanjanje deterdzenta najgluplje. Obicno neka baba govori da pre nego sto nije kupila kosmodisk nije mogla, ama bas nista daradi, a da od kada ga je kupila prohodala je i poteklo je med i mleko.
Druga varijanta je da baba prica kako njen sin ruzan ko guzica na crnca, ali je onda kupila taj preparat i onda je sve postalo super i prosla je ekonomska kriza.
Realnost- Penzioneri nemaju dovoljno para da kupe lekove, a kamoli da lece guzata lica svojih unuka/sinova...
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
