Ovo opisuje dve izuzetno bliske osobe koje se retko kada odvajaju.
Rečnik / autori
ГО
ГосподинЛежерни
na Vukajliji od oktobar 2012.viđen 19. okt 2013.
6 definicija0 odabranih37 poena
Kaže se za lika koji može svima da pomogne ali njemu ne može niko. Uvek je tu kada ti nešto treba. Bilo šta. Ako ti fali lova, on je tu da ti pozajmi, ne moraš da žuriš sa vraćanjem, može i posle prvog u mesecu. Da ti da savet, da te sasluša, da te ispoštuje - tu je, nema problema. Nemoj nikad da se ustručavaš da ga pitaš, jer sigurno će moći da ti pomogne.
Ali iako on svima velikodušno čini usluge, njemu je nemoguće pomoći. Ne zato što on nema problema, dakako da ih ima, ali njegove probleme ne može rešiti običan smrtnik. Možda bi ih i on sam rešio, ako može drugima, zašto ne bi sam sebi pomogao. Ali njega muče neke apstraktne stvari, koje drugima nisu jasne. Ili jednostavno ne može jedino sebi naći rešenje, da bi mogao drugima - kao neki vid dara a opet i prokletstva.
-Matori, je l' znaš ti možda Gavrila?
-Gavru Spasitelja?! Kako ne bih znao, Gavra mi je spasio kera od sigurne smrti veštačkim disanjem kad ga je spucao auto dok je jurio mačku. A i nije to jedini put da mi je pomogao...
-Ma i meni je Gavrilo učinio, našao mi čovek posao u struci. Evo do danas radim kao vulkanizer kod Majstor Sime.
-Šta s njim?
-Ma ništa, Majstor Sima se propio, sad sav posao pao na mene...
-Ma bre mislim sa Gavrom, što si me pitao da li ga znam?
-A to! Veliki belaj snašao našeg Gavrila...
-Pa šta se desilo?
-Ono najgore, moj Nemanja...
-Ma nije moguće!
-Jeste, jeste... Nejebica.
-Pa koliko dugo to već?
-Ima...ima jedno tri meseca.
-Pa šta ćemo sad, Ćirilo? Nije Gavra bilo ko, ne može on sa svakom?
-Znam, šta meni pričaš... I baš mu se vidi da ga drma nejebica. Mislim vidim ja njega kako govori klincima šta da igraju ispred kladionice i sve to, ali vidi se da je smoren.
-E pa vala ja ću da mu se odužim!
-Kako? E ali pazi, ne voli on takve kao ti, nisi njegov tip, suviše si...muško...
-Ma ne to, Ćirilo! Znam ja jednu malu, leči nejebicu dušu isceljuje!
-Da, ali Gavrilo je nulta krvna grupa, teško da će to ići, ne možemo mi njemu da pomognemo...
-Ma, brate, veruj mi i ova je, nema kome ne može da da!
Glavni junak Sofoklove tragedije.
Možda ste ga sažaljevali jer je, u neznanju, ipak ubio oca i oženio se rođenom majkom... Ali, zaboravljate delove koji se izostave prilikom prepričavanja... Nikad nije slušao šta mu kažu ljudi koji mu misle dobro, a nekako se zaboravlja i činjenica da je bio ubica. Poočim i pomajka ga lepo mole SINE NEMOJ DA IDEŠ OSTANI OVDE I OŽENI SE, ali njega zabole patka što je on sad njima potreban, i umesto da preuzme odgovornost i odmeni na prestolu ljude koji su ga odgajili, on, oličenje nezahvalnosti, odlazi u pizdu materinu da sazna ko su mu "pravi" roditelji. Ćaleta ubije usput - šta mi danas ne trpimo, ceo saobraćaj u gradu se zakoči kad prolazi neki budža pa nikom ništa, a gospodin morade da skoči da ga odmah skrati za glavu... pazi bogati... Jokasta, pametna žena, govori mu sve vreme NE ISTRAŽUJ NEBITNO KO SU TI RODITELjI, ali ne ne i ne! On i dalje mora da rovari! On je pametniji od svih! I onda je naravno, dobio šta je tražio... Majka se obesila od sramote i žalosti, kćeri šutnute na marginu društva, ćaleta je srećom već ubio da ne gleda... Inače, ono što je on uradio naziva se, u književnosti, TRAGIČNA KRIVICA, a u životu bandoglavost.
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Glasovi koje Bosanci gutaju više nego sve vrste bureka zajedno.
-Am're, keca s' opet dob'jo na pism'nom.
-Što, uč'telj'ce?
-Vid'š ba kol'ko si samogloosniika prog't'o, niđe nis' apostrof stav'jo.
-Nag'taš mi se svršot'ne kujo.
Jedan od mnogih izraza koji (krajnje nevješto) koriste moderne tinejdžerke (ima i momčića, ali rjeđe), kako bi pokazale okolini koja ih okružuje da su pametnije od ostalih; da su posebne; da su baš one te zbog kojih trebamo staviti prst na čelo i zapitati se: „Ko je ova misteriozna, nadasve inteligentna djevojčica, zrelija od ostalih svojih vršnjakinja?“. A problem i jeste u množini- svaka druga koristi taj isti fazon (pa da ga makar malo izmijeni, ali jok!). Uprkos tome, nama nema druge nego da zaključimo da je baš ta inteligentnija od ostalih i da je ona jako neobična djevojka koju rijetko gdje možemo sresti.
Na svoj Facebook profil zalijepi sliku Mocarta na kojoj piše engleskim jezikom (jer shvatila je u međuvremenu i to da automatski dobijaš etiketu pametnog ako pričaš engleski): „Am I the only one who thinks this is the real music too?“. Da, ti si jedina, ne samo u svojoj bližoj okolini, nego vrlo moguće na cijeloj planeti, koja misli da je to prava muzika. Ti ustvari uživaš u njoj. Mocart je skladao svoje kompozicije a da ih ni on nije slušao, ali evo konačno se pojavio neko ko misli da i to zaslužuje da se zove muzikom! Ti si jedina koja provodi sate i sate sjedeći u svojoj pletenoj stolici, sneno se ljuljajući na njoj, uz gramofon iz kojeg izlaze milozvučne Mocartove note dok piješ crni čaj, pitajući se pri tome: „Jesam li ja jedina koja pije crni čaj?“ . Vjerovatno jesi.
:Sveto Jevanđelje čita seeee. Azimuuuut:
Ne sećam se kako je to počelo. Kao, čuješ na radiju Ganse i Džovija, pa otkriješ Mejdene i Metaliku. Pravo niotkuda, u plejer ti se uvale Sepultura i Pantera i sledeće što znaš su Venom, Kreator i Napalm Ded. Spider si teški. Onaj crni. Mrtvi.
:Gospodu pomolimsjaaaaaaaa:
Dolazio pop Mita često kod nas da sveti vodicu. I ne beše mu pravo da vidi obrnuti krst i pentagram na vratima moje sobe. Anatema je bačena, Mita je poručio mojima da se ne pojavljujem u crkvi. Preseljen sam u suturen i izopšten iz nasledstva. To su bili dani...
:Hristos voskrese iz mertvih i smertiju smert poprav...:
Tog Vaskrsa sam provalio sponu između Ded metala i Hrišćanstva. Baka je bila presrećna. Poskidao sam đavolje znake i ošišao kosijanu na paž. Izgledao sam kao jebeni Federer. Otac me je ponovo prihvatio. Opet preko novina.
:Oče naš, iže jesi na nebesi:
Danas sam dobro izbalansirani fan Milančeta Radosavljevića i Sinana Sakića. Odem u crkvu i kad nije Badnje veče, a počeo sam i da jebuckam pomalo.
Hallowed Be Thy Name
- Hristos Vaskrse, snago dedina.
- Vaistinu SLEJEEEEEEEEEER, matori!
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se.
Šta to uradiste ?
Igrah igrice, blejah na internetu.
Da li sve naučiste kolege moje omiljene ?
Desetku dobih dragi roditelji.
Dobru ribu opalih prijatelji moji.
Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Reklamni slogan za novi album nekog grajnd kor benda.
Opušteniji od dedinih muda u obliku trešnjica blizankinja u službi pirsinga na babinoj desnoj sisi. Jebeni šaman kuliranja. On oblake ne smatra stazom, nego im daje priliku da uživaju u njegovom hodu.
Na stejdžu je bogotac. Dok frontmen mora da zavodi spikom, dok bubnjar od svog znoja polako stvara jezero ispod sebe, on uživa. Glava gitare je usmjerena ka zvijezdama, pokazujući gdje se trenutno nalazi onaj što njene žice miluje prstima poput ljubavnika koji je zanat ispekao tako dobro da će ga genetskim putem prenijeti na svoje sinove.
Iliti bušenje rupe u glavi radi što boljeg čišćenja svega onoga što nas odvaja od šimpanze sa drveta.
Nekada davno vračevi po nekim vukojebinama su bušili rupe u glavi da bi oslobodili duh i podigli svoje razmišljanje na viši nivo. Ili su oni tako mislili, ali svejedno mislim da je delovalo jer su jelte oni verovali da deluje. Možda je samo bio dobar trip da ti povetarac ćarlija po ganglijama, otkud znam, važno da je priča do jaja.
Hteli su da izađu van okvira svakodnevnice i pronađu neki smisao ili makar nešto zanimljivo u sveopštoj dosadi koja vlada oduvek. Po meni, to su bile devijantne i poremećene njuške ali su se trudili jebiga, nije im bilo mrsko da odjebu malograđansko pleme i izađu izvan ustaljenih okvira. I zbog toga ih poštujem.
Danas se radi obrnuta stvar. Glava se buši stereotipima, obrascima ponašanja, jednobraznošću i za sadašnje društvo prihvatljivim aksiomima koji treba da nađu ono malo kreativnosti i različitosti koje su preživele iz mladosti i unište ga. Predefinisati sve, ne ostavljati mogućnost izbora ili menjanja već napisanih scenarija, uklopiti sve kao lego kockice, disciplina je sve. Sprečiti ispade izvan takozvane "normale", dovesti sve na isti nivo, ugušiti bilo kakvo talasanje i stvoriti totalnu hegemoniju, to je njihov zadatak. Da svi lepo budu isti, plava radnička košulja, sendvič sa parizerom, Dnevnik u osam pa Kursadžije na Pinku. Poslovi koji se ponavljaju u nedogled, fabrička traka koja stvara dronove na kojoj rade dronovi, prežvakani humor, glupi bosanac i peder slovenac, zabava za mase koja se na iste baca lopatom a ta ista masa željno zinula i čeka nekoga da joj stavi kurac u usta. Stvaranje kalupa od svega i indukovanje želje ljudima da se u taj kalup uklope.
Najlepši deo dolazi na kraju, poslastica. Kada se mozak ispere i napuni odgovarajućim materijalom onda se rupa zalije i pečatira tako da nikada ne može biti otvorena. O tuđem mišljenju se ne razmišlja, ono se uklapa u okvir koji je matriks već etiketirao kao glupost, sektu ili "ju mene :prekrst:".
Jedinka je ušrafljena, mašina melje smirenošću švajcarskog sata, nema odstupanja u otkucajima.
SLEDEĆI!
Skupina klinaca iz kraja kojima su tek počeli da se dižu kurčići, pa su pomislili da je došlo vreme da oni postanu glavne baje u tom delu grada. Do juče su ih majke, držeći za ruku, ispraćale do škole i uz užinu im davale topao majčinski poljubac, a onda su naprasno, posle prvog opijanja na ekskurziji i nakon što su se izredjali nad lokalnom "kraljicom trotoara" uz čuveno skandiranje imena Duleta Savića, postali opasni momci, naravno samo u svojim, dečjim glavama. Povratak u detinjstvo sa puta iz sveta odraslih, dešava se obično posle prvih popijenih batina upravo od neke ekipe iz tog sveta, koja je takodje nekada davno počela baš kao i oni.
- Torima, jel se vidjamo na basketu sutra? -
- Ma da brate, nego valjda će biti slobodan teren, kad god prodjem, mali Đomla s ekipom, ne skidaju se s terena po ceo dan... -
- Ma koji Đomla i ona njegova deca, to je bre obična "Plazma keks ekipa", podelim šamare, pa da vidiš kako će da se sklone! -
