Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.
Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.
Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...
Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...
cecana
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
