Kaže se za devojku koja se obukla tako da vizuelno ostavlja dojam ulične prostitutke. Samo vizuelno; to kakva je ona u duši, u to ne zalazimo, ali je otprilike pasuljara fazon, znači seva polugolo dupe, sise podvriskuju, sve na izvolte i nadohvat.
- E, kako bilo na okupljanju? - Smor. Klinčadija. Jedan došao da prepričava gde je jebo i kad je jebo, hahaha grok grok. I onda je pričao nešto kao šušumušnjamanjamnjaššš, ja sam se smeškala, klimala glavom i nadala se da mi tim čudnim sklopom glasova neće postaviti neko pitanje. A ima ih koji su džepno izdanje - ovolicki! - A od žena? - Bila jedna mala, obukla se da pitaš ''Pošto?'', al' se barem jebala - otišla i nije smarala više. ----------------------------------------- - Ćero, gde ideš? - Na rođendan, tata. - To na neki splav? - Ma, jok, kućna varijanta. Sedeljka. Samo ja i drugarice. - Što si se onda tako obukla? - Kako? - Kad bih te video na trotoaru, zastao bih i pitao bih te ''Pošto?''
Moja fioka je fioka koju ima svaki klinac. "Mama, jel ovo sada moja fioka?". Da, dobio je fioku... Tako je lepa i prazna. Stavio je unutra svoj autić. Da, to će biti garaža. Sada je stavio i čoveče ne ljuti se. Vreme prolazi... Negde među lajsnicama ze zavuklo pedeset para... onih malih žutih i debelih. Poslednje važeće pare u Srbiji. Sada nema manje od 1 dinar. Tu je i nekoliko bombona iz praistorije, mačkin zub koji je našao u dvorištu, nekoliko kamenja sa mora. Jedna praćka. Kauboj i indijanac, tenkići i topovi. Par rezača, gumica.... Kasnije se uselila prva potrošena olovka. Patentica koja se slomila. Hemijska koja se istrošila. Sveska za matematiku. Udžbenici sa rednim brojevima. Poslednji su imali broj osam. Evo ga, gel za kosu, jedan dezodorans, stari brijač. Kutija kondoma. Nekoliko diskova sa slikama koje više ne želi da gleda. Stari mobilni i punjač. Stara baterija od novog mobilnog. Indeks. Radnička knjižica, zdravstvena... Neka stoje tu, sada ne trebaju... Prsten... Tu stavlja burmu kada izlazi sa drugarima. Koverte od plata i računa... Čekove... Opet zdravstvena... Sada neka nova. Sa overom do kraja života... Bromazepan i Lasiks. Nalazi lekara, rendgen snimci. Ceo jedan život u toj mojoj fioci.
Promiče kiša... Nekoliko zbijenih crnih kišobrana gore... Nekoliko blatnjavih crnih cipela dole. Jedna lopata, mantija i gavran što se ljulja na grani. I lica koja ispraćaju. Plaču. Ali greše... Fioku su ostavili kući... A tamo je sve!
Ona je ovo, ona je ono, ali tebi - ona je sve. Drugi je pljuju - ti je braniš. Drugi je ne podnose - ti je obožavaš. Svidja ti se... Mnogo. I previše. Lud si za njom. Za trenutak pored nje dao bi deset godina pored bilo koje druge. Sve one su tako... a ONA je ipak tako... Ali, ti si njoj drug. I ništa više. Samo još jedan običan drug, a ona je tebi... prosto sve. Tako je bilo, tako će ostati i to te boli, grize, kida iznutra. Ne jedeš, ne spavaš, nemaš više ni inspiraciju da definišeš nešto na Vukajliji. Preostaje ti samo da pokušaš lečenje narodnim lekom za sve...
Kad saznam da li terapija deluje (trajno, tj. na duže staze), javljam vam. Trenutno je još u fazi testiranja...
Često ključ životnog uspeha na svim poljima (iako neki uspeh vezuju samo za materijalno), onaj delić koji ti nedostaje da postigneš i ono što nisi mogao/la, atom koji ti pomaže da progledaš i shvatiš kolike su mogućnosti ljudskog uma i koji u tebi probudi snagu za koju nisi ni znao/la da postoji. Samopouzdanje ti daje krila i nije bitno da li imaš 7 ili 107 godina, da li si muško, žensko, crn, beo, žut, da li su ti preci bili plemići ili ulični svirači i ko te je odgajio i u kojem okruženju si odrastao. I sve knjige napisane na temu "Kako promeniti život za sedam dana, Kako se obogatiti preko noći, Kako promeniti život iz korena..." svode se na jednu stvar - samopouzdanje. Kad njega imaš dovoljno ni nebo nije visoko, ni zvezde nisu daleko, ni more nije duboko a nedostižna ljubav stoji ti na dohvat ruke.
Izlaziš sa ispita na kojem si dobio 10-ku. Pun samopouzdanja osećaš da bi svaki put mogao da dobiješ 10 i da nijedan predmet nije teško savladati jer ti možeš sve.
Prošle nedelje su se za tebe raspitivala dva momka posle dužeg vremena, nošena tom mišlju izlaziš u grad srećna i lepša nego ikad.
Igraš basket sa drugarima. Dao si dve trojke za redom a ona sedi u publici sa drugaricama, znaš da sigurno pogađaš i treću.
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.
