Suptilan način da pitamo sagovornika da li je derpe. Za razliku od Sege, koja je šakom i kapom objavljivala igre u kojima su pucale kosti, krv i limfa šikljale na sve strane, a ponekad bogami sevnula i po koja sisica ili pak batak, Nintendo se orijentisao na femili frendli izdanja u kojima igrač kontroliše gadne, male, pufnaste, aseksualne kreature koje skakuću po gej oblacima i sakupljaju gej zvezdice i dele šećernu vunu sa svojim gej drugarima i nemaju kičmu. Zbog nedovoljnog izlaganja nasilju i ostalim kul, testosteronom nabijenim sadržajima u ranoj mladosti, klinci odrasli sa Nintendovim gejmpedima u rukama u znatnom broju slučajeva razvili su sklonost ka čitanju knjiga u izdanju Samizdata B92, slušanju progresivnog hausa, šurenju u plinaru i pohađanju Prve beogradske gimnazije.
Pederske poslovne poteze kompanije Nintendo, predvođene kosookim hibridom imperatora Palpatina i Minje Subote, Šigeruom Mijamotom, kićenje tuđim, pre svega Seginim, perjem, krađu patenata i ostale korporativne svinjarije ne vredi ni spominjati. Svoj gej imidž, koji je marljivo gradio decenijama i na kojem bi mu pozavideo čak i onaj plavi feget iz grupe 187, Nintendo je zadržao do današnjeg dana, proizvodeći konzole kao što su Wii, NDS i nedavno najavljeni Wii U, za koji se veruje da će biti toliko gej da će obrnuti polaritet magnetnog polja Zemlje i dovesti do masovnog pomora ajkula.
-Matori, divi onu ravu! Otrsio bih je kao pokojni Sloba Slavicu Đukić Dejanović posle Trećeg kongresa SPS-a! -Dobro bre, stoko nerafinisana, dokle ćeš tako da pričaš o devojkama? -Šta tripuješ, matori, odavno Slavica nije devojka, izrasla je u solidnu bak... -Znaš ti dobro na koga ja mislim. Mislim na svaku devojku koju si video otkako si danas izašao iz kuće, na svaku devojku koja je ikada prošla pored tebe, a o kojoj si verovatno pomislio samo kako bi je, parafraziram: „Zgovnao kurčevinom, oprljio joj senfaru i nafilovao vulvu svršotinom kao četnici Boška Buhu olovom.” Znaš, i one imaju osećanja. -To su notorne laži! Nikada ne bih pomenuo Boška Buhu u tom kontekstu, rispekt za čoveka. -Žene, one su mnogo više od pukih seksualnih objekata. Na primer, ova Koviljka koju sam upoznao u školi salse, ona... -Mislim, realno brate, ja sam u njegovim godinama drkao na Ksendžu i lepio sline ispod stolice, a on je bacao bombe na Švabe, branio otadžbinu... Nego, pusti sad to, reci mi, jesi igrao ti Nintendo kao klinac? -Jesam, što? -I najviše od svega si voleo Zeldu i Kirbija, je l' sam u pravu? -Jesi. Otkud znaš? -Ma ono, lupam... E, a baš si lepo uklopio arafatku i tu majicu sa Če Gevarom.
Biciklista je stvorenje koje radi na principu "vrti do smrti".
Dele se u nekoliko grupa, postoje oni što voze po asfaltu, oni nisu normalni, da jesu ne bi provlačili bicikl0 izmedju turskih šlepera koji ni na automobile ne obraćaju pažnju, onda postoje oni što što voze po šumama, ni oni nisu normalni, da jesu ne bi vozili tamo gde se medvedi kote, osim njih postoje oni što teraju biciklu po nekakvim stenama i kamenu, jeste, ni oni nisu normalni, tamo gde oni voze ni divokoze se ne penju, ostaju oni što skaču po stepenicama, a ako su ti oni normalni onda tebi nešto fali. Kad pogledaš sve su to isti ludaci samo su im bicikle različite
U mom gradu ima mnogo stanovnika, ali malo ljudi. Čini mi se da bi ih stolar Mića, koji ima svega tri prsta mogao tako nabrojati. Mnogo mi se brate keze, ko god me vidi. Komšije u zgradi, kad mi saopštavaju da je otišla informatika, oni pod maskama kad odluče da naplaćuju deratizaciju, pandur kada mi saopšti da za moju dobrobit mora da me kazni. I svi oni to rade tako uljudno, ne može čovek ni da im zameri. Samo im jedno brate ne valja, stalno mi se keze. A meni se čini, da mi se makar nasmeše, onako saosećajno, pa da bi mi i ta muka nekako lakše pala. Jednom mi se eto desilo, čuknem neku peglicu, moja krivica. Sve ja to lepo prihvatim i nađemo se na ceni od 150 evra, čisto da ne cimamo organe reda. Znam ja da ne vredi ona cela toliko, ali eto, nema veze. A taj nazovi ga čovek, dok mi uzima novac razvukao kez od uva do uva, da nema ušiju, smejao bi se oko glave. I tu meni puče. Kažem mu ja zar ne može da se nasmeši normalno, ljudski. A on će meni, to kad dobiješ rak, pa ti budu saopštavali, onda se nadaj tom osmehu, oni su profesionalci. A ja nigde ne tražim, uvežbani osmeh, ja tražim čoveka.
Suptilan način devojke da kaže da se smorila u vezi kao baba u praznom autobusu. Dosta joj je bleje po kraju, sokića sa trafike i bureka sa sirom. Gledala je neki lik-plače-sve-vreme-i-seče-vene-za-droljom film. Hoće i ona to. Da se oseća jedinstveno, da bude debeljuca u Etiopiji, hladno pivo u tvom frižideru. Želi da te od klošara sa klupe pretvori u princa na konju. Ili motoru. Važno da si konj. Poslušan. Hoće da bude kao ona devojka iz raspala-štreberka-koja-postaje-kraljica-jebene-mature filma. Želi da se jebe, a da joj ne uđe. Pokušava od slona da napravi muvu.
- Jao, znaš, volela bih onako, znaš... Mnogo ljudi, mrak, a ja sijam... Znaš na šta mislim? - E taman mi stigla neka prepečenica. Šljiva. Deda Slavkova iz Japana. Svetliš ko svitac od nje. - Daj bre... Uozbilji se. Budi malo inovativan... - Znači razmislila si o onome, ti, Maja i ja? - Ne mogu da verujem... Nikada se nećeš promeniti... Idem... - E, a da mi daš Majin broj?
Radnja koja se najčešće pripisuje liku između 13 i 30 godina gde optuženi od trenutka ulaska u autobus složi smrknutu facu i traži neki ćošak da se zabode. Nikada ga nećete videti kako sedi (čak iako je autobus prazan) niti da zvera okolo. On mrzi autobus, mrzi ljude koji se voze autobusom i mrzi sebe zato što je i sam igrom slučaja deo te subkulture.
Blaži oblik autobuskog solo hejtera je osoba koja non-stop ima slušalice u ušima, blene kroz prozor nepomično, naslonjen/a na neku od šipki.
Teži oblik, poznatiji kao autobuski solo pro-hejter pored standardnog opisa solo hejtera nema slušalice zato što prezire obične solo hejtere i ostale koji imaju slušalice u autobusu, mrzi gledanje kroz prozor zato što je besmisleno, tako da gleda u svoje noge, trudi se da nikada ne dodiruje šakama ništa u autobusu i koristi isključivo leđa za održavanje ravnoteže i naslanjanje.
Tada se dešava paradoks : SHVATAMO ono što se PODRAZUMEVA : -ko nam je najvažniji... -ko nam je prijatelj... -bez čega se može... -oko kakvih gluposti smo se nervirali...
Ukoliko se desi da svaćeno ponovo podrazumevamo, život će nam opet prirediti "prelomni trenutak"
Što je iskompleksiranih, to je na ovom Filozofskom, te svi nešto znaju, pišu, jebu oca svog. Al brajko moj, mnogo se ljudi komercijalizovali, ponižavaju druge, kao da za knjigu treba neka škola. Ako hoćeš o ljubavi, piši iz srca, ljudi će to prepoznati, ako hoćeš da ostaviš utisak, a ti se poigraj. I velika mudrost, što više zakukuljiš i zamumuljiš, više će te ceniti.
Radnja prva: - Glavni junak zove se Piiksi (sa dva i, to je sada moderno), radi kao žigolo u getu, dobija sidu, ali piije sok od paradajza i leči se. Zatim postaje poljoprivrednik i uzgaja specijalnu sortu, koja se prska samo dva puta od sađenja do berbe. Međutim javlja mu se genetski modifikovan paradajz, koji ima moć da utiče na ljudski mozak. Uskoro ceo grad poludi, Piksija siluju manijaci i opet zapati sidu. Međutim ovaj put umire u agoniji, jer više nema zdravog paradajza.
Radnja druga: -Johan je lokalni pijanac, koji jako lepo fućka kada se razvali. Jedne noći u njegov kraj dolazi Opra, da se podseti siromašnog života. Pošto joj se pripišalo, trči do jednog žbuna, kada čuje dražesnu melodiju, odvaljeni Johan fućka simfonije. Ona ga odvodi kod sebe kući, javlja se ljubav, Johan postaje poznat. Međutim, alkohol ga i dalje muči, pukle su mu glasne žice, a i sa pevcom loše stoji. Opra ga izbacuje, a Johan se i dalje opija, ali sada samo mumla.
Radnja treća: -Mićko voli Anu, onako u pizdu materinu. Ana voli Mićkovog mlađeg brata, poznatijeg pod nadimkom Robija. Robiji se jebe za Anu, ali je ipak opali u inat bratu i objavljuje snimak seksa. Zatim Mićko razočaran, muva Aninu kevu i pravi joj dete. Anin otac se ubija, Ana poludi, a braća kada vide šta su napravila, mire se.
Osnovno merilo po kome naši roditelji odlučuju da li se treba družiti sa određenim dečakom ili ne. Ako, ne daj Bože, on ima dugu kosu, to je sektaš, narkoman i tome slično. Ali, ako je uredno podšišan, može se fiksati u venu ispred njihovih očiju, to je dobro dete.
Drug metalac (kosa do ispod ramena) i ja idemo ulicom, srećemo moje roditelje. kasnije, kod kuće M: Je li, kakav ti je ono narkoman sa kojim ideš danas? Ja: Majka, bre, ono je Stefan, znamo se od vrtića, išli smo zajedno u osnovnu. M :Ne znam ja, u loše je društvo izgleda upao. Vidi ga, pustio kosu, nosi one kosture na majici, možda se i drogira. Ju, sine, kloni se ti njega. Što se ne družiš sa Milkinim malim? Kako je to zlatan dečko... Ja: Jesi li ti normalna? Čovek pije kao smuk, a šmrče kao jebeni Kurt Kobejn. M: Nemoj da lažeš! Vidi kako je dete lepo obučeno i kako divnu frizuru ima. A sad marš u sobu, neću da te slušam više! Ja: Šta god...
