ratko0309

na Vukajliji od jul 2010.viđen 26. sep 2021.

21 definicija0 odabranih801 poen

Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac.
Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu.
Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi.
Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...

Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala:
Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa:
„Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“
Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.

Valdemar · 4. jan 2016.💬 69

Milutin Metoda

Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.

(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315))
Gospodar Boleslav ulazi na kapiju.
Boleslav: Di ga je Milutin?
Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir.
Boleslav ulazi u svečanu salu.
Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče.
Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more.
Milutin: Onda raznesi stenu.
Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem?
Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a?
Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao...
Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA!
Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo.
Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno?
Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo.
Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa.
Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a?
Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa.
Ulazi čelnik Joakim.
Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili.
Milutin: I ko vodi?
Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme.
Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe.
Joakim: Recite, kralju.
Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe.
Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru?
Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš.
Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana...
Milutin: Dva dana.
Joakim: Ali...
Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama.
Joakim: Razumem, gospodaru.
Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put.
Joakim: A kako je on prošao, gospodaru?
Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu?
Joakim: Da
Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu.
Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker.
Joakim odlazi.
Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio?
Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju?
Milutin: Svadba!?
Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu.
Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan.
Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu.
Milutin: A jel bar neka pička?
Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima.
Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.