Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.
Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.
Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.
"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"
Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.
Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.
"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"
Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.
Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!
Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.
"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"
Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".
Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.
Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.
Kupila je šareni časopis sa debelim koricama i masnim papirom i na njega potrošila poslednjih dvesta dinara koje joj je majka dala za sendvič i sok na pauzi između predavanja. Čarobni svet prepun blagodeti slobodnog života se otvorio pred njom. Sa druge strane, najgore noćne more greha koji se naziva brak. Vagina se usled prirodnog porođaja nepovratno rastegne i zna se da gde detetu glava prođe tu kurcu sreće nema. Carski rez ostavlja ožiljak koji jednoga dana neće moći da pokrije bikinijem za koji će joj mama ispisati čekove. Sise se od dojenja otrombolje i izgledaju poput pečenih paprika, samo nemaju miris belog luka. Agonija, tuga, čemer i jad! Postoji li veće zlo koje može da snađe tako savršenu žensku jedinku, bez čije tesne pizde svet ne bi opstao ni dana.
Odlučila je, neće se šaliti da u svoj život uvede takvo neopisivo zlo. Možda će morati i mužu ručak da skuva i uštirka kragnu na košulji. Složila se sa drugaricama da im takve stege u životu ne trebaju! Živeće život punim plućima!
Koju godinu kasnije, na godišnjici mature, osećaće se tako uzvišeno jer može da ostane do jutra ne misleći da li je kod kuće čeka dete i napokon će moći da ostvari svoju dugogodišnju želju i iza restorana popuši Marku iz IV-3. Jedine neudate su ona i Sanja. Doduše, Sanja drži jednu od najboljih advokatskih kancelarija u gradu i osmelila se da za koji mesec na svet donese dete, do sada nepoznatog oca. Naša urbana riba, inače prodavačica u obližnjem butiku, ne može da razume takav postupak, jer nema ničeg lepšeg nego deliti dom sa babom, ocem i mamom koja i dalje mezimici pere gaće i kuva jutarnju kafu za rasterivanje mamurluka.
Pored svih čari ovakvog života, tu su i one dve večeri u mesecu kada legne plata, gde se izlazi sa par drugarica čiji zbir godina već premašuje stopedeset. Kakve nezaboravne večeri uz koktele i komplet novih kurčeva koji će se ujutru vratiti svojim ženama. A ona, ona će se vratiti svom fabuloznom životu, ormanima punim krpica, koje polako počinju da odaju godinama pregaženo telo. Grudi, bez obzira što nije dojila, ipak počinju da liče na pečene paprike.
Više nema keve da kuva jutarnju kafu. Čak i kombinacije koje su bile stalne našle su još pre mnogo godina mlađe žensko meso i rekle "Da". U butiku je dobila otkaz jer je gazdarica saznala zašto joj se njen muž uvek onako zagonetno smeškao. Drugarice su ugrabile poslednji voz. Od života punim plućima, ostala je samo etiketa da daje posle tri pića. Udomila je jednu mačku, od nje se ne dobijaju strije, a i vagina ostane čvrsta. Iz ove perspektive, kuvanje gulaša i peglanje veša možda i nije tako loša ideja. Umesto da sprema ćerku za veliku maturu, sredila je mačku za izložbu.
2058. godina Dom za stare "Nova mladost"
-Dobar dan, želim da zbrinete moju tetku. Tačnije, ona je rođaka mog oca, upoznala sam je tek nedavno na očevoj sahrani. Jedino ima mene. Znate, ja živim u Australiji, tako da ne verujem da ću biti u mogućnosti da je posećujem. Možda dođem tek za koju godinu ponovo, ako me dočeka da se vratim.
