Termin najaktuelniji tokom 1993. i 1994. godine u Srbiji. Označava osobu koja je u atmosferi potpune liberalizacije medijskog prostora, ekonomskog kraha države, te konsekventne dominacije domaće novokomponovane muzike (turbofolka,turbo folk) i dance-a (Snow, Dr. Alban, 2Unlimited, Ace of Base) kao glavnih vidova masovne zabave insistirala na slušanju drugačije, buntovnije muzike.
Kako je među mladina uporedo masovno zavladao i dizelaški,dizelaš stil, padavičarska manjina dodatno počinje da se izražava kroz modni antistil koji se obično sastojao od puštanja duge kose te raznih kombinacija crnih martinki,martinke, tamnih farmerki, karirane košulje, starki, vijetnamke i/ili kape nikolsonke.
Različitost padavičarskog muzičkog izbora ogledala se u prihvatanju tada globalno veoma aktuelne grandž (grunge) scene iz Sijetla. Tako su grupe poput Nirvane, Pearl Jam-a i Soundgarden-a u Srbiji usko povezivane sa padavičarima. Ipak, među padavičarima je bilo i ljubitelja panka, hevi metala i domaćeg roka 1980-ih (EKV, Partibrejkers, Azra).
Originalno zamišljen u pežorativnom smislu, izraz "padavičar" brzo biva manje-više prihvaćen od grupe kojoj je namenjen, gubeći time na oštrini i jačini.
Ubrzo, termin postaje zastareo jer su već tokom 1995. godine i sami dizelaši počeli rapidno da prelaze na druge vidove modnog i muzičkog izraza. Posmatrajući ih s te strane, može se reći da su padavičari kao jasno definisana društvena grupa ili podgrupa postojali onoliko dugo koliko i dizelaši tj. da su padavičari u Srbiji predstavljali šaroliki antipod dizelaškoj kulturi.
mlinko
Kaže se za tipa koji stalno skenira druge, i kada zapadne u bilo koje društvo, na osnovu rezultata skena šteluje ponašanje. To radi kako bi sačuvao živce. Dakle, u okolini kretena ponaša se kretenski, štaviše podiže kretenizam na viši nivo. Sa glupim ljudima priča gluposti, budalama redja viceve... Sa profesorima pije u kafani, sa pevačima raspravlja o diskotekama, sa babama o udavačama u selu... Misli su mu u nekom drugom odeljku razuma dok se on igra mirne vode. Logična procena za ovakvog tipa je da je omiljen, a to je retko slučaj. Uobraženi ugledaju svoj odraz u njemu, i to im se često ne svidi. I kako to biva, umesto da menjaju sebe, požele da polome ogledalo.
Čep u kadi prljave vode.
U vrevi oštrih laktova, ovo je osoba koja hoda golih rebara, modrih rebara, ispod zakopčane košulje.
Tvrda je lobanja čoveka. Da se lako razbiti pendrekom ili štiklom, istina, ali prava je njena snaga sa unutrašnje strane. Svojstvene misli bubre u tankim opnama, uškopljene iznutra. Snagom represije, ostaju tamo dugo. Ali, pod pritiskom podsvesti, opna bubri, pupi, tanji se, i pukne. Čovek se rasprsne u talase koji preplavljuju sami sebe, gutaju svest, obavijaju je tamom dubine podsvesti, pa je izbacuju na površinu, izmenjenu a istu, iznova i iznova... I tada, kad je čovek samom sebi bliži, hoće da se izlije u drugog čoveka, u ženu, u svet, a ispreči se lobanja. Tvrda, nepremočiva. Nepremostiva. Ni okean suza je neće ovlažiti. Samo će glatko skliznuti sa suve površine, kao da je kap. Spolja će izgledati kao i da ne pokušava očajnički da probije zid.
Tako su okoštalavale lobanje dobrih gradjana, vrlih vernika, čistokrvnika. Hodajući mokrim ulicama oni u rupama asfalta ugledaju čoveka kako se penje ka dnu, ne pitajući se da li ih oči varaju, da li je možda ugao kriv. "Kakav apsurdan čovek", pomisle. "Čudak", kažu. A istina je da, glavama uvek ustremljenih ka zemlji, oni zveraju u površinu lokava, u odraz planine i neba, i čoveka izmedju. U onome što je dno za uličnog čoveka, on je pronašao vrhove.
Tek na momente, u kratkim trzajima spoznaje, svakodnevni čovek oseti snagu te tihe vode koja vuče svet. Osete sigurnost zbog postojanja nekog jačeg, ušuškani na ledjima svog Atlasa kao dečaci u roditeljskoj postelji, bezbedni od kazne za svoje sitne grehe. I nije im lako naći reči za usamljenika, posmatrača, popravljača. Majstora bez Margarite. On ostane fini neki tip, koji, šta god da je uradio, nije morao, jer nije dugovao.
A on i dalje ćuti i tera svoj voz kroz planine, sam kopajući tunele. Stalno na licu nosi nečiji pogled, prvo težak i ispitivački, pa onda podsmešljiv ili zloban (u zavisnosti od toga koji je svoj kompleks prosečni posmatrač projektovao na njega), koji se polako spušta dok mu ne udari u cipele. On podnosi čoveka kao reka čamac, dok sve vreme sam udara u sopstvene obale. Ne, on nije čekao da mu dodele boga, već ga sam traži i razotkriva, osluškujući. Ispod slojeva svesti, ispod naslaga sebe, čuči njegov bog, njegov kod, koji mu šapuće reči pravde, istine i slobode. Za njega to nisu samo nebulozni izrazi iz novinskih članaka i partijskih govora. To su ideali čijim putevima gazi. I sam taj put je njegov cilj. Utabana staza njegovog hoda je toliko očigledana da dugo ostane neprimećena. Jer, treba vremena da se oči naviknu na svetlost...
Posle smrti jednog čoveka, otkrili smo u njegovoj sobi sanduke pune blaga. Na stolu je ležalo pismo. Bila je to njegova poslednja volja, u kojoj kaže da sve ostavlja nama. Nenaviknuti na tišinu, na sporost, na težinu tih reči da nam neko poklanja, da nema potrebe da otimamo, svi smo navukli ohola lica, snishodljivo gledajući čas na papir, čas ka zlatnicima. Jedan od nas pridje prvi, i uze svoj deo. Ostali uradismo isto, jedan za drugim, tiho, na prstima. Nikad ružniji nismo bili, ni kad smo krali, ni kad smo tukli. Presuli smo sve u vreće, i nestajali iza drvenih vrata. Soba je ostala prazna. Samo je vazduh još strujao od uzdaha koji se oteo nekom od nas: "Fin neki tip..."
Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.
Ćuti, čuće mama da krademo šećer i kakao i mešamo ih u šoljici za kafu. Ćuti, čuće komšija da smo mu na trešnji. Ćuti, čuće učiteljica kako šuškamo dok prepisujemo. Ćuti, čuće profesor kako bežimo sa časa. Ćuti, čuće moji da si mi pod prozorom, da si mi u sobi, da si u meni! Ćuti, čuće rodbina. Ćuti, čuće žena da sam u kafani. Ćuti, čuće šef da opet kasnim. Ćuti, čuće deca. Ćuti, čuće neprijatelj. Ćuti, čuće prijatelj! Sine, ćuti, zidovi će čuti, zidovi će reći. Ako ne čuju, a onda nebo će čuti, vrag će mi ga znati. Ćuti...
Neokićena, strana okrenuta prema zidu. Simbol naše fasaderske sreće i licimurske euforije, koja se skriva iza šljaštećih ukrasa i kineskih lampica.
Ako je verovati Paćinu, omiljeni đavolov greh.
Zna đavo šta radi, rezultati govore za njega, zato mu se ni postojanje ne osporava, za razliku od onog drugog.
Taština je simpatična. Daj mi minus, udario si me po egu. Neznatno, ali peče. Neću ti to reći, ponovo zbog ega koji mi ne da da pokažem interesovanje ka jednoj takvoj banalnoj stvari kao što je definicija. Umesto 'definicija' stavi ljubav, stavi nečije ime, stavi neki cilj... i primetićeš da će rečenica i dalje poseduje smisao.
Taština je istovremeno najranjiviji fragment intelekta i najjači mehanizam odbrane. Ono što nam daje dinamiku i nesavršenot. Đavolja rabota. Taština rabota. Ne donosi ništa dobro, upravo kao đavo ili tašta.
Koliko puta se uhvatiš u razgovoru kako se nadglašavaš sa sagovornikom prijateljski se nadmećući ko je više pročitao, popio, kresnuo, patio, izgubio, uspeo. Vrhove si dosegnuo uprkos drugima, a dno si dodirnuo zbog drugih. Kriv nisi, glup nisi, loš nisi. I uporno ne priznaješ nabusiti ego koji uvek tinja u nama, menja zapreminu, pod pritiskom eksplodira i opisuje te bolje nego bilo šta drugo.
Jako lepa reč. Čak ni kratka, već mala. Zvučna, zvonka. Često biva zaglavljena u množini i u brzom izgovoru. "Izbaci piune prvo, pa konje za njima". "Jesi li donela piune? Fali jedan plavi. I kockica". Osudjen na pluraliu tantum u praksi. Zovu ih pionima katkad, pešacima, vojnicima... Žrtvuju ih zarad bolje pozicije lovca, koriste ih da preskaču ili jedu jedni druge, šalju ih u 'apsanu na tri kruga, a oni onako, mirni, plastični, drveni i metalni, prolaze im kroz prste kupeći otiske. Godinama se habaju, nadžive i igru za koju postoje, pa ih koriste i uparuju sa novim piunima nekih novih igara. Ima ih po fiokama, pod krevetima, u ormarima i po stolovima: naviru. Niko se više ne seća odakle je koji, to su jednostavno piuni. Njihova uloga je da svojom brojnošću manifestuju nadmoć igrača na bojnom polju od hartije ili drveta. I taj kvantitet im je jedini kvalitet.
A približivši se jednom od tih, bez namere da ga ćuškaš u taktu kockice, zagledavši se u kabasti oglavak bez lica, naići ćeš na jedinstvenost u rasporedu ožiljaka, na priču iza svakog od njih, na tragove kitnjaste lepote od pre hiljadu pogibija. Biće to piun. Jedan jedini takav. I dalje male moći, sporog koraka, u potrazi za vodjenjem, zavodjenjem... Ali napokon svoj. Napokon piun, ostavljen na miru.
Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.
Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.
Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.
Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.
Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.
Kokoške koje odbijaju da jedu kukuruz i ostalu hranu koja je nastala iskorištavanjem čoveka i njegovog rada. One smatraju da su i ljudi živa bića i da imaju pravo na život i slobodu, a ne da, zarad njih, budu robovi svakodnevnog rada na njivi. Njima je jasno da i čovek ima centralni nervni sistem te da i on oseća bol, patnju i umor. Primećuju takođe da ljudi, od teškog rada na njivi, postaju malaksali i grbavi i zaključuju da nije u redu da oni prolaze kroz sve to samo da bi kokoškama bilo lepo. One nikako ne mogu da shvate druge kokoške koje, samo zarad dobrog ukusa kukuruza, mogu da gledaju kako se druga bića muče i pate.
Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.
Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.
Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.
Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.
Setio si se i NjE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NjOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NjU. I koliko god da ih je prošlo između NjE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NjU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NjOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.
I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?
Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.
Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.
Vlade Đurović je košarkaški stručnjak koji je konsultant u svim emisijama. On je večiti pesimista, on je samokritičan, nikada ne trči pred rudu, jednostavno zna da ne postoji savršenstvo. Da naiđe na ribu sa savršenim proporcijama, on bi rekao da je pre tri godine imala karijes na trojci, ali čovek je jednostavno perfekcionista.
- Vlade, prošli smo u drugu fazu i preneli četiri boda. Vaše mišljenje?
- Pa, jesmo mi prošli u drugu fazu, ali postavlja se pitanje kako smo mi to učinili. Ukoliko ponovimo greške iz prethodnih utakmica, crno nam se piše!
..........................................................................................
- Vlade, nakon pobede nad Francuzima, mi smo prvi u grupi i idemo na Finsku u četvrtfinalu.
- Jesmo mi dobili Francuze, ja to ne mogu da osporim, ali Parker nije kao što je nekad bio, a ne igra im ni fenomenalni centar Noa iz Čikago Bulsa. Ne bih ja naše momke dizao u nebesa, Finci su veoma neugodni!
...........................................................................................
- Vlade, ja ne mogu da dođem do daha od uzbuđenja, Srbija je prvak Evropeeeeeeeeeeeeee. Dajte šampanjaaaaaaaaaaaaac!
- Nismo igrali dobro, ali važno je da smo pobedili. Ali ono najvažnije, a to je Svetsko prvenstvo tek predstoji. Nemojte da mi sipate taj šampanjac, ne pijem alkohol.
Četiri visoke zgrade, sa po nekoliko ulaza svaka, ograničavale su teritoriju kvarta. Savršen sklad betona, asfalta i vegetacije pretstavlja pravo remek delo gradskog arhitekte iz vremena SFRJ. Komšije svih generacija činile su zajednicu, poznavali su se, družili i bivali ekipa iz kvarta.
Danas, u doba kapitalizma, niko više ne razmišlja o ljudima i zajednici. Niču samo šarene torta zgrade oivičene zidinama, bez igrališta, klupica, parkirališta... Gužva i otuđenost na svakom koraku.
07:00, Kvart, nedelja.
Iz srednjeg prolaza zgrade broj 8, polako se pomera neka senka. Komšija Pera, već 15 godina, prvi dolazi na već dobro poznatu klupu. Ispod leve miške nosi smotuljak gumene table za šah, u šaci zelenu torbicu sa figurama, a u desnoj flašicu domaće ljute, da se nađe, čisto za cirkulaciju i da razbistri misli. Nedugo zatim, korak po korak, priključuju mu se Brkati Mita i Brzi, nekadašnji prvak u brzopoteznim partijama.
09:05
Kvart se polako budi, nova mlada komšinica, što joj baba Nena izdaje sobu, ulazi u radnjicu. "Daćete mi hleb, mleko i jedan Malboro slims", reče ona. Začu se vika. Pera iznerviran još jednim gubitkom, izgubio je gajbu piva. "Opet varaš! Neću više da igram sa tobom! Daj mi vamo rakiju! Bemti šah i kad igram s tobom!"
11:30
Idilično prepodne prekide vika. "Milaneeee, silazi na fucu!". Devojčice pored se nešto smeškaju i došaptavaju, gledaju u dečake koji postavljaju kamenje za golove, a zatim nastavljaju da preskaču lastiš. Silazi Milan i donosi loptu što mu je poslala tetka iz Nemačke. "Pazite da ne ode na beton da se ne izguli, ova je samo za travu", govorio je to svaki put. Čuje se lupanje sa prvog sprata, izgleda neka domaćica lupa šnicle.
13:25
Jedno po jedno, ekipa iz kvarta, raziđe se. Vreme je ručku. Neki od dečaka nisu hteli kući pa su mame morale varjačom da intervenišu.
14:00
Muk, vreme odmora. Kućni red se mora poštovati. Stariji odmaraju a mlađi jedva čekaju 5, ili makar pola 5 da izlete napolje i da počne graja.
16:25
Baba Nena, čeka na prozoru da vidi da li će neko da prekrši kućni red i naruši mir da bi ga mogla prekoriti onako podbočena između gladiola. Samo joj je glava virila. Volela je i noću da uhodi parove i kasnije da tračari ko se s kime spanđao i čija je ćerka krišom obukla onu minijaturnu suknju. Sramota!
16:45
Udruženim snagama, devojčice i dečaci, igrajući žmurke s loptom, naglo su povećali nivo buke. Stojeći svi oko lopte, skočiše u nazad viknući "NISAM!".
19:00
Marko i Deki, izlaze iz teretane u atomskom, mrgodno gledaju klince koji im se sklanjaju s puta. Oni su ipak stariji!
20:40
Smena generacija. Na najmračniju klupicu seli su Marko i Deki, čekaju Šoneta sa pivom. "Ma daj, danas sam definitivno uradio više zgibova nego ti! Vidi što je iskočio.", reče pokazujući biceps.
22:53
Bleja već u toku, pristižu Vesna i Marina i za divno čudo, povele su onu novu komšinicu. Deki se smeška. "Može pivo?", upita on. "Naravno", odgovori ona pružajući ruku ka flaši.
00:14
"Hajde idemo u prolaz da nas ne vidi ova tvoja snajper bakuta", reče Deki dok je držao za ruku. Iza onih gladiola, Nena je ovaj put samo senke videla. Čekala je još pola sata, a onda je besno otišla na spavanje.
13:05, petak, torta zgrada van kvarta.
Prolazim pored komšije. "Dobar dan!", rekoh. On me samo mrgodno pogleda, okrene glavu i prođe. "I ja tebi mamu!", pomislih nastavljajući svojim putem.
