Lola koji živi dvostruki život, normalno kad je ljubav u pitanju. U kombinacijama devojka-devojka, žena-devojka a neretko i žena-žena. Istina, za poslednju kombinaciju treba imati malo više para. Dosta više zapravo ali je moguća. Odma da kažem da pare nisu presudne ovakvom čoveku. Mora da se rodi za to i da bude igrač. Ni jedna kombinacija ne sme da trpi ili da bude zapostavljena, deca pogotovo ako ih ima naravno. Ako se uhvatiš u kolo sve mora da se postigne ili je bolje da se ne počinje sa ovim izazovom, nije naivno. Rizik je preveliki, kockaš se sa porodicom i svaki minut si u opasnosti da ti greškom zazvoni telefon ili stigne poruka i sve izgubiš i ostaneš sam ko pustinjak. Može se izvući neko poređenje sa drogom, kad jednom počneš kraja nema a osećaj je jebeno dobar. Ovo nije ispravno da se razumemo, treba voleti i biti veran jednoj osobi ceo život i nikako ne pokušavajte kod kuće nešto od gore navedenog.
- Čovek sa srca dva, verujte to sam ja. Ili nisam. Kako žena kaže zapravo.
Kita među sisama. Izaz formulisan u drugo vreme i sa sasvim drugim značenjem, ali eto - upotrebljiv i u ovim šugavim vremenima.
- Veljko arambašo, deder mi prodžaraj crven banom ispod jeleka, svrab mi bele grudi izdera! - Mrš Stano, zmijo u nedrima, na blud me navlačiš u ovom zlom vaktu kad Turci pojebaše sve što dovatiše.
*Znao sam tog lika, Radovan se zvao, dok ga maler ne strefi za sud nije znao, organima reda prijavi ga Dana, da l' je palo silovanje, to ne zna ni sama. Kako se to zbilo, otprilike je jasno slovo zakona moralo se primeniti časno. Radovanu verovati il' pak možda dami kao da ste porotnik , odluč’te se sami:*
Zapiše se jedne noći moj ujka Voja, u selu poznatiji kao Voja Čokanj i njegov komša Radovan. Grle se, ljube, a kako se i muzika odavno spakovala, bili su dovoljni sami sebi, svako sa svojim repertoarom - u isto vreme. To ih nije sprečavalo da pesnicama tamburaju po šanku toliko divljački da je u nekim momentima zvučalo kao da tenkovi prolaze kroz centar Ripnja. Priseti se ujka Voja u jednom momentu svoje harmonike iz vremena dok su još kao mladići trupali u Abraševiću, pa onako razgaljeno ubiven zamoli Rašu da trkne do njegove kuće i donese je, da malo razvesele i sebe i ovog nesrećnog Mirka kelnera. Reče mu da je harmonika ispod kreveta u spavaćoj sobi, ali da bude tih i ne budi ujna Danu.
Elem, Radovan se ušunja u kuću i po mrklom mraku dopuza nekako do sobe. Kao bez mozga, privučen ujednačenim disanjem moje usnule ujna Dane zavuče ruku pod jorgan umesto pod krevet, pribi se uz nju i poče da iskorišćava ono šta je bilo na izvol'te. Ujna se u polusnu malo promeškolji i obeguzke prihvati ponuđeno. E, sad, Radovanu odjednom dođe iz dupeta u glavu, nabrzaka obavi posao, pokupi gaće i harmoniku i dokombelja se nekako do kafane gde je ujka Voji zajapuren objašnjavao što ga nema tol'ko dugo...te dok je potrefio kuću, te dok se ušunjao, te dok je napipao harmoniku...prođe ih volja za sviranjem. Ranom zorom dovuče se moj ujka do kuće, zatiče budnu ujnu koja nije imala dovoljno reči hvale za noćašnji poduhvat svog muža, a ovaj kada je ukapirao samo što ga šlog nije strefio. Kud će šta će, ujna pravo u policiju da prijavi slučaj.
Pa kaže: *Šta sa ovim slučajem pitaše se sudije, sama mu se podala - silovanje nije. Opet, žena tužila, valjda nije luda, šta god da se presudi, treba imat muda. Šta god da se odluči popušiće kuru, zato slučaj rešiše – Prosledit’ Strazburu.*
Bogotac među psovkama. Nije za svakoga, pošto vrlo često ume da se obije o glavu. Da bi je koristio moraš da budeš izvorni preldžija, gazda u kući inače si najebo.
- Jebem ti ženo majku, kakav je ovo ručak? - Slušaj pivopevac, nemoj da te zgovnam ovde pored sudopere da te ne prepoznaju otac i majka. Jedi to i ne izigravaj mi tu nešto. Ili nek ti kuva mama boli me kurac. - Dobro šta galamiš odma...
Sve savremeniji i međ' izdavačima sve češći sinonim za knjige. Logika čitave stvari se, pretpostavljam, krije u činjenici da jednom prosečnom čitaocu danas po završetku čitanja rendom romana po izboru, najčešće samo naslov i ostaje u glavi, eventualno dizajn korica.
I nije neko čudo, obzirom na to *šta* se (sve) štampa...
"...U ostalim vestima iz kulture - izdavačka kuća "Laguna" je za jesen 2013. godine najavila čak 145 novih naslova, od čega će čak 43 biti delo naše istaknute spisateljice, *Isidore Bjelice.Između ostalog, gospođa Bjelica će obrađivati teme kao što su analni seks, ćevapi od soje i postpostmoderna, a čitaocima će svakako biti interesantna i saradnja na jednom od romana sa gospođomJelenom Bačić-Alimpić,takođe istaknutom spisateljicom i umetnicom uopšte...*"
Došlo vrijeme da gomila čelika i aluminijuma postane predmet obožavanja. Zašto da ne? Ljudi obožavaju i upaljače, skrve gomilu para na nešto što može stati u džep i proizvodi vatru. Korisno. Koliko i šibice svakako. Doduše šibice niko ne obožava. Licemjeri.
Elem, sve bi to bilo okej (slijepcima), da ljudi ne obožavaju gomilu čelika i aluminijuma proizvedenu u Njemačkoj. Štutgartu, Minhenu, Švajnštangeru, gdje li već ne. Može biti da su im đedovi i babe obožavali njemačke tenkove i one smiješne motore sa prikolicom, koje smo gledali u partizanskim filmovima. Prle i Tihi, kome su oni bre prodavali te priče o ređanju Njemaca automatima. Jugosloveni, stvarno ste bili naivni. Doduše nismo ni mi bolji. Nama priču prodaje Švarcineger. Švabo.
Njemci kad naprave rat i auto to bude svjetski. Svaka čast autoru ove rečenice. Ne treba ga mrzjeti. Ili možda treba. Ako je naš čovjek. Ako nije, treba mrzjeti onoga ko je preveo i približio zaludnom balkanskom narodu. Čovječe, voliš auto koje je napravio tamo neki kobasičar Hans, čiji je deda jurio tvog dedu bajonetom kroz voćnjak, dok je ovaj pokušavao da napravi tvog tatu Radivoja komšinici Stani. Strašno.
Zašto ne voliš neki drugi auto? Francuze naprimer? Oni imaju lijepa kola. Pežoe, Renoe, Citroene... Čak im i imena zvuče simpatično. Fin narod ti Francuzi. Doduše malo me nervira taj njihov govor. Nekako je nemužavan. Pederski, rekao bi moj stari. Svi ti članovi NATO saveza si pederi. Oni nas da gađaju bombom jeb'o ih otac. Slali su nam bombe a sad bi da nam šalju auta. E nećeš majčin sine. Od vas ništa dobro ne mož' da potekne. Eto vam vaša kilava auta, jebite se u njima, po mogućnosti muško s muškim kad ste već degenerisan narod. I to ti oćeš da voliš? Auta koja prave homoseksualci?
Pusti bre Bemvee i Mercedese, to bre duše nema, to je hladno ko noga u leša. Auto biraj u toplijim predjelima. Eto Talijan. Veseo narod, ima dušu. I auta su im takva. To bre igra na putu. To se vozi sa osmijehom. Doduše, od tih Italijana me ponekad smijeh uhvati. Dobro, ne samo ponekad. Bolje reći uglavnom. Ili stalno, šta bre ublažavam. De će bre kilavi Italijan da napravi vozilo? Pa oni ni u ratu nisu mogli da prismrde pobjedi. Mjesto da juri mog đeda Marinka da ga okači na trgu, što šuruje s četnicima, on jurio moju babu Stamenu da joj se zavuče međ noge. I onda me pitaju što ja danas volim tjestenine. Moram. I mrzim što ih volim. Sačuvaj me bože rata i Fijata, reče neko pametniji od mene. Ili zaludniji. Morao je biti zaludan kad je smislio takvu glupost.
Demokratija ne dolazi u Poršeu. Nju donosi Dženeral Motors. Amerikanac. Šta? Mislio si da dolazi u Ladi? Žalim te. Niva može da donese samo bol u leđima ako sjediš pozadi. Šta su bre oni mislili kad su je pravili? Da ću djecu da vozim u školu sa njom, pa ostavili prostora pozadi samo za klince. Jes, da im se smije učiteljica. Mada, kad bolje razmislim i američka auta su govna. A oni koji ih vole su domaći izdajnici. Idi u Avganistan pa voli američka kola.
Japance i ostalu žute proizvođače pokretnih kontejnera ne bih komentarisao. Stara poslovica kaže ''kakvi su ti pornići, takva ti je i autoindustrija''. Japanski pornići hm...
Kupujte Zastavina vozila! Domaće mile, pomozi napaćenoj državi. Pljuni par iljada za tog jebenog Fijata i napuni državnu kasu! Fijata? Italijana? Ma kakvi. Bolje Njemca da uzmeš nego Zastavu. Doveli su fašiste da nam prave vozila u kojima će se voziti naša djeca. A i kad nije bilo njih, pravili su ih po Fijatovom modelu. Fijat je govno. Jugo je Fijatov proizvod. Jugo je govno. Kako možeš da voliš govno?
Jedan savjet. Nemoj da si stereotipan kad biraš vozilo. Ljudi sa stereotipima su goveda. Mrzim ih. Oviha dana nisam najbolji ni sa samim sobom.
Kad malo bolje razmislim, ne treba osuđivati ljubitelje njemačkih vozila. Ljubitelji svih vrsta vozila su govna. Idi pješke, kako Bog miluje. Nije ti se ni đed vozio, šta imaš i ti. Popih neki dan prijavu za nepropuštanje pješaka na semaforu. Pa majku mu jebem što ne sjedi kući? Šta bre ima da se šetka ulicom kuda idu kola? Pješaci su govna.
Sad će neko da pita: "Zašto mrziš pilote, hajlenderu, dedžgo?" Ne mrzim ih, naprotiv. Čak sam oduvijek sanjao da letim (samo mi je nedostajao avion) ali ovde nije riječ o njima. Radi se o ljudima koji se deklarativno razumiju apsolutno u sve, ali bez ikakvog realnog pokrića za svoju stručnost.
Jedan takav je dobio par odličnih ocjena tokom školovanja - reći će vam da je bio kapacitet kakav se više ne rađa. Zna da napravi tabelu u vordu - on je haker, vođa Anonimusa. Dao je gol za lokalni klub - bio je veći talenat i od Piksija i od Mijata zajedno. Kibernetika? Da. Mehanika? Svakako. Ekonomija? U malom prstu. Politika? Na pravom ste mjestu. Završio je on fakultet opšteg smjera, onaj kafanski - bez diplome, naravno.
Ne bi bilo toliko strašno kad bi se dotični zaustavio samo na laprdanju. Ma, kakvi! I uradiće ono za šta se predstavlja kao stručnjak i poznavalac iako se u to razumije k'o Marica u kriv... ekser, na opštu žalost svih prisutnih. Ogromno samopouzdanje crpi direktno iz neznanja. Nevjerovatno, zar ne?
- Poštovani putnici, molim vas za malo pažnje! Pilotu je naglo pozlilo i nije u stanju da spusti avion na pistu. Ima li neko među vama da je prošao obuku za pilota? - Gospoja, evo ja ću da ga spustim! Nisam nikad letio, ali sam vozio FAP-ove i MAN-ove, ovo će da bude pičkin dim za mene. Samo ti meni, ljepoto moja, pokaži đe mu je kvačilo i ništa se ne brini. Spustiće njega Rajko... . . . - Gdje ćeš, tata? Ostani kraj mene, bojim se! - Neka te tu, sine, ide tata da malo ubije onog čiku što hoće da vozi avion. Samo tako ćemo imati kakve-takve šanse da preživimo. Prije će ga autopilot spustiti na pistu, nego li ovaj sivonja!
Desetobojci su najbolji sportisti sveta, napisaće prosečni komentator sportskih vesti na sajtu HRT 3. Desetoboj je najzahtevnija atletska, pa čak i sportska disciplina, kazaće Duško Korać. Desetobojac je ljudina, najsvestraniji sportista, primetiće prosečni poznavalac sporta. Desetobojac je atletičar kojeg su bacači kugle šurili u plinaru proletos na pripremama u Baru. :zvučni efekat: Ček', šta?!?
"Mama, mama, hoću da budem sprinter", bile su reči koje su navele kevu da ubedi ćaleta da ga povede na najbliži stadion sa atletskom stazom. Razočaravajuće informacije od strane trenera su se nizale kao na traci. Brz je, ali ima i bržih. Fino skače, ali ga malo jebu teške kosti. Solidan je u bacanjima, ali ima male šake i uska ramena. Prepone? Izgleda da je nešto ostavio na preponama prvi put kad je probao da ih preskoči.
Ali je zato bio uporan, jebi ga. Postao je desetobojac. Obična nabildovana vreća od deset porcija proseka spakovanih u jednu celinu, koju će ljudi radi reda da štuju, iako ih u suštini zabole za neki tamo desetoboj, jer gledaće s familijom Jusu Bolta i Darju Klišinu.
Upornost upravo i jeste osobina koja će mu najviše trebati za zvanična takmičenja, dok trči, skače, baca kojekakve naprave, preskače prepone, ispušta dušu na nos i sve to u čitava dva dana, neprekidno, dok onaj sprinter, na čijem je mestu u startu želeo da bude, već uveliko odmara od svoje trke na kojoj se nije ni oznojio, češe muda na tribinama i uživa u društvu ruskih i ukrajinskih skakačica s motkom.
Treninzi su mu tek frustrirajući, perfektni za izgradnju luzerskog mentaliteta. Gadan je to trip. Odeš malo da trčiš, najsporiji si. Prebaciš se kod "daljaša", a svi skaču više od tebe. Bacaš kuglu, a ona se i ne dokotrlja tamo gde su ostali ostavili prvi trag. Manjak samopouzdanja prouzrokuje i manjak testosterona, što je uzročnik plot tvista iz prvog pasusa. I bacači kugle ga nisu posedovali zato što su homo, nego zato što mogu.
Da rezimiramo, desetobojac je lik koji nije dovoljno dobar ni u jednoj disciplini u kojoj se okušao, ali mu je bilo teško da to prizna i pređe na vreme na skvoš, ili tako neki kurac. Najbolji sportista dupe moje!
- E, Dudlaš, oslobodi mi zaletište, ovaj skok ti je poslednji, je l' da? - Pa nije, nisam još nijednom skočio, tek sam izmerio zalet. - Jeste, jeste, poslednji je. Skoči jednom i deder izvadi te rolere iz peska i izravnaj ga malo pre nego što odeš da vežbaš skok u vis, ljubi te brat. -------------------------------------------------- - Ćero, čime reče da se bavi onaj tvoj? - Lekar opšte prakse, tata. - Au, dete, pa znaš li da smo i mama i ja hirurzi? Pih, to bre kao desetobojca da si našla. Bez neke normalne specijalizacije u kuću da mi ga ne dovodiš, je l' jasno?!? -------------------------------------------------- - Hej, Slobo, šta će ti ta ronilačka oprema? Snimaš neki novi pornić? - Zvanični sam dobavljač radnih odela za zaposlene u "JKP Venecija put". Pa naravno da je za pornić, jebogati. - Pa što sad taj sado-mazo fazon? Pre toga su bili midžeti. Šta je sledeće, gej pornjava? - Pa moram zadovoljiti sve ukuse. - Loš ti je taj "desetobojac zonfić", jer onda budeš u svakom žanru prosek. Treba lepo da nađeš svoj stil i usavršavaš ga. Jedino tako se od amatera postaje Brazzers.
- Je l' dobio i telefon i kompjuter? - Miloje, pusti dete. - Išao i na ekskurziju? Dobio nove patike? I dolazi sa dva keca!? - Miloje, smiri se.... - Ćale, oplodiću na popravnom, nema frke... Iskuliraj, idi popij nešto. - More... Dosta sam se ustručavao, saće radi opasač! -------------------------------------------------------------------------------------------------- - Ma ne znam, imam devojku i ona... - Dođi ti samo teta-Simonidi, sve će da zaboraviš. - Hej, šta radite tamo dole? - Mnogo se nešto ustručavaš. Daj da skinemo ovo. Opala, vid’ što salutira.
Po nekom nepisanom pravilu kažu da svaki muškarac ima samo dve želje: -Da dobije vozačku dozvolu -Da mu je vrate ako mu je kojim slučajem oduzmu Ali prokleti zdravstveni pregled je noćna mora koju je neophodno odsanjati do kraja i predstavlja sponu između čoveka i vozačke dozvole. I svaki put je isto. Odeš savršeno zdrav, imaš oko sokolovo poput sopstvene žene kad sa 15 metara vidi crnu žensku dlaku na crnom sakou, mirnoću neurohirurga i krvni pritisak novorođenčeta. Ali čim bolničarka na prijemu kaže koliko koštaju ta četiri mrljava pečata padne ti mrak na oči; ruke ti se tresu kao šejker u skupštinskom restoranu a pritisak skoči kao cena naftnih derivata posle izbora.
OFTALMOLOG Koja god slova da pokaže uvek pročitaš naziv neke namirnice koja se koristi u svakodnevnom životu. -Ajde, čitajte redom, odozgo ka dole. -H...l...e...b -Dalje. -Č...a...j...n...a -I bre gospodine! Pa imate toliko gladne oči da Vam jedino može pomoći kuvano sočivo.
NEUROPSIHIJATAR Čim sedneš uzme čekić i zvekne te u koleno. Naravno, nisi ni trepnuo. Samo se čuje začuđeni zvuk njegovog gumenjaka kako odzvanja prostorijom. -Molim Vas, da li možete da zavrnete nogavicu? -Naravno da mogu. -Pa čoveče pobogu ne mogu da verujem da nosite štitnike za vožnju rolerima?! -Jebiga, navika. -Nema veze. Ajde sad ću da Vas zavrtim levo-desno a Vi zažmurite i uhvatite jednom rukom nos a drugom koleno. (Viiiiiiiijuuuuuuuuu) -Je l' mogu da otvorim oči? -Juuuuuuu. (levom rukom držiš medicinsku sestru za sisu a desnom svoj sopstveni kurac)
PSIHOLOG Ma on je čudo. Familije mi... -Zašto smo ovde? -Pa ja da bih dobio pečat, a Vi da biste mi uzeli pare. -Opišite mi Edipa? -Jak na tatu, slab na mamu. -Da li ste vođa neke kriminalne bande? -Da jesam ne bih ja vozio već bi mi dali službeni auto.
LEKAR OPŠTE PRAKSE Zatekneš sve doktore koji su te prethodno pregledali. - Gospodine, bila sam prinuđena da sazovem ovaj konzilijum zbog Vašeg slučaja. Pa majka mu stara, dokle više? Ostavili ste toliko para ovde, da ste mogli celog života da se vozite taksijem. Ruke Vam se tresu, ne vidite ni na daljinu, ni na blizinu, već nekako na sredinu i niste u stanju da zapamtite dva saobraćajna znaka. VI STE HODAJUĆA OPASNOST, A HOĆETE JOŠ I TOČKOVE DA VAM UGRADIMO?
Arhaični sleng za odevni predmet koji nosimo ako smo gospođa s ondulacijom debela kao šifonjer. Izvedenica od jakne ali je kulija od jakne pošto je ustvari haljina ali nije haljina jer je skrojena tako što se uzme neka tkanina tipa velur, iseku se dva metra kvadratna ponaosob i onda se to zašije jedno za drugo sa rupama za ruke, poznatijim kao miš-rukavi i rupom za glavu na koju se okači neka šustikla, poznatije kao kragnica. Naročit efekat se postiže naramenicama koje ogromnu nedefisianu masu upristojavaju ćoškovima i zaista je i pretvaraju u šifonjer. Suština kulijakne je u tome da sveobuhvati svu tu masu, kao i da sakrije grbinu od sala što visi s leđa i ispod miški. Maskirni efekat se najbolje postiže šarenim dezenima božura, muškatle i trešnjinog cveta. Kupuje se u prodavnicama u društvenoj svojini zvanim "Trikotaža" ili "Moda". Kulijakna je nasušni rekvizit u prelaznoj fazi života iz žene u zabrađenu babu u zepicama.
- Dragice, šta ćeš da obučeš večeras za bir fest? - Onu kulijaknu što uzo proletos u Teli Vejlu! - Ekstra!
Hipotetički gledano, može da se desi svakom našem potomku.
Recimo da si kobjašnjavao defkama, postovao na različitim forumima, objavljivao na netu pod raznim pseudonimima, ali bez veće pažnje šire javnosti. Bio si neshvaćen, ako me razumeš. I onda ti isteklo vreme, otegao si papke, predstavio se. Niko sa neta ne zna ni ko si, ni da si pokojni, tvoj provajder se ubrzo ugasio, a i sve IP adrese su prebačene na IPv6 format. Zatire ti se svaki virtuelni trag. Što si bio - bio si.
Godine 2167. tvoj potomak pubertetlija, između dva drkanja na Ćićolininu čukunčukununuku, uzme da brlja po bekapovima hardova od pre sto pedeset godina. I u nekom zabitom folderu, između porno klipova od 10 sekundi i mp3-ja Žareta i Gocija, nađe veliki broj tekstualnih fajlova pisanih u nepoznatom editoru. Skapira da to mora da je trućao neki njegov daleki predak, prebaci u Vord 2168 i počne da iščitava. Kako nema vremena za toliki materijal, kompresuje 250 giga u 1,2 kilobajta i snimi na gadžet 2h2 milimetra. Kasnije dok sedi u gradskom letećem prevozu iz pograničnog dela Srbije, južnog Frankfurta, ka univerzitetu u Lajkovcu, na prozorskom staklu laserski projektuje tvoje pisanije i nastavlja sa čitanjem. Pored njega slučajno stoji iskusni urednik renomirane izdavačke kuće, kome tvoj potomak naravno nije lud da ustane i ustupi mesto, jer krv nije voda. Matori krišom čita redove na staklu, i dok mu vilica zjapi od oduševljenja, on pada tvome potomku na grudi i kliče: - Mladiću, ti imaš redak talenat!
Mali kapira sve iz cuga, jer, opet, krv nije voda, i dogovara sastanak sa urednikom. Ostalo je buduća istorija. Potomak ređa izdanje za izdanjem, snimaju se filmski i ostali spektakli po scenarijima na tvoje umotvorine, na Mesecu se otvara zabavni park sa tematikom tvoga žitija. Turističke agencije mlate pare za ture na Mars u obilazak javnih kuća sa ravama koje si ti opisao. Na Veneri, bregovi dobijaju imena po tebi i tvojoj lozi. Potomak ti, u znak zahvalnosti, pravi mauzolej koji se vidi sa Plutona, na obraslom groblju između rudarskih kopova u nenaseljenoj Šumadiji i konačno svrstava tvoje prezime u red buržoaske vlastele, tj. piša po sirotinji. Tvoju zaostavštinu krčme generacije i generacije, a možda i danas to rade, ako nisu umrli.
