Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.
Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju: - Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto? Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.
Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada. Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši. 40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.
Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.
- Hoćeš li ti da spavaš, pobogu? - Nado... Dodji, sedi pored mene. - Šta ti je, jel ti zlo? - Jesi li se ikad pokajala što si pošla za mene? - Šta ti to sad pade na pamet? - Vek smo proveli zajedno... Osedeli jedno pored drugog... Voleo bih da znam. - Eh, moj Milija... Da nisam pošla za tebe, onda bih se pokajala. Nismo živeli bogato, ali smo živeli vredno i pošteno. Da je Bog hteo da nam bude bolje, bilo bi nam bolje... Jedino... - Jedino? - Žalim što ti decu nisam rodila. To me muči i tišti godinama. Oprosti mi.
Milija zausti da kaže nešto ali nije mogao. Samo ju je jako zagrlio...
Poplaćati sve, rekao bih, škole koje si voljno ili nevoljno morao da prođeš, odigrati mnoštvo utakmica sa svakakvim protivnicima boljeg ili lošijeg kvaliteta, odguliti par sezona u ligama u kojima, kako bih rekao, smatraš da ti ipak nije bilo mesto. Uz uloženi rad na sebi, malo sreće i renoviranom pameću, konačno si se izborio za mesto pod Suncem.
Ali tu borbi nije kraj, i nema opuštanja. Sada to mesto treba i sačuvati.
- Roki, dokle misliš ovako, kevo daj za pljuge daj za piće daj za novu trenerku? - Stvarno kevo, evo bataljujem više. Od sutra krećem u borbu za prelazak u viši rang. A sad daj tih petsto dinara što si krenula da vraćaš u torbu, ne loži se.
Suprotstavljanje naširoko ukorenjenom pomodarstvu, da se ženskoj deci sa ovih prostora daju imena po evropskim prestonicama.
-A lepo joj govorila majka. Uozbilji se Požego, rešavaj taj fakultet, vidiš kakvo je vreme došlo... -Ček matori, ti si detetu ladno dao ime POŽEGA? -Ma nisam ja, to je birao njen brat Kosjerić.
Rečenica koja se često sreće u opisima novih tehničkih proizvoda kada se ističe kako je proizvođač prihvatio neku novu ideju. Naravno, apsolutno je primenljiva na razne druge aspekte u životu.
Pera: Maćori, si čuo da je Đoni završio u bajbokani! Mika: Džoni berštre iz gimnazije? Ne seeeri! Pera: Ma da. Ona njegova programerska firma utajila neki veliki porez... Mika: Pa kako to da se desi liku za koga je direktor na maturi rekao da će njegova slika završiti u enciklopediji pored reči "poštenje"? Pera: Pa, batice, kao što bi njegovi etf-ovci rekli, nije ostao imun na nove trendove.
Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.
Ćuti, čuće mama da krademo šećer i kakao i mešamo ih u šoljici za kafu. Ćuti, čuće komšija da smo mu na trešnji. Ćuti, čuće učiteljica kako šuškamo dok prepisujemo. Ćuti, čuće profesor kako bežimo sa časa. Ćuti, čuće moji da si mi pod prozorom, da si mi u sobi, da si u meni! Ćuti, čuće rodbina. Ćuti, čuće žena da sam u kafani. Ćuti, čuće šef da opet kasnim. Ćuti, čuće deca. Ćuti, čuće neprijatelj. Ćuti, čuće prijatelj! Sine, ćuti, zidovi će čuti, zidovi će reći. Ako ne čuju, a onda nebo će čuti, vrag će mi ga znati. Ćuti...
Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac. Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja. Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema. Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno. Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
Jedina zvezda vodilja napaćenog malog čoveka zarobljenog u ovoj obećanoj zemlji, zaglavljenog između sedmog i devetog kruga Danteovog pakla. Tamo gde su oni, oni koji sve samo obećavaju, lažu, obmanjuju, maskiraju i zamagljuju um prosečnom pripadniku nekog tamo izmišljenog, nepostojećeg, samo njima znanog staleža. Prema svakoj logici, taj mali čovek bi već odavno trebao biti mrtav, ležeći zgrčen u nekoj na brzinu iskopanoj raki, ali on se ne da, bori se, veruje, SANjA. Jer sutra je novi dan, ne može biti gori od prethodnog. Bar on tako misli, što je u stvari jedino i važno.
- Tata, učiteljica je danas rekla da do petka moramo platiti ratu za ekskurziju i knjige. Poslala je i ovaj papir. - Da vidimo. Aha, treba platiti i osiguranje, biblioteku i užinu. Važi, sutra će to sve tata rešiti. 'Ajde sad na spavanje, ljubi ćale! - Kako ćeš skupiti za to sve? Pa jedva smo platili struju i vodu za ovaj mesec, ne znam kako ćemo kad počne zima. Najavljuju i kašnjenje plata u firmi. - Nemoj se brinuti malena, sutra je novi dan.
Samom sebi nasvirati nivo težine prelaska igrice na maksimum maksimuma. Easy je za pičke, Normal isto za pičke, a Hard i Very hard za pičke koje eventualno imaju mogućnost da se izvuku. U nekim varijantama, u igrama najveći nivoi težine mogu biti Superstar, Insane, ili Extreme, ali je u najpoznatijem obliku popularizovano kroz FIFA serijal igara, ali i kroz mnoge druge kao što su Skajrim, ili Halo. Ledženda kaže da će i PES 2018 doći sa ledženderi režimom igranja.
TL-DR, kad hoćeš muški izazov, ti podesi na Legendary.
- Elsi normalan da u toj ljomberskoj maji izađeš sa Sofijom, šutnuće te posle prvog sastanka! - Batice, pajsad i ove cvaje, a? - Koje dno! - Nego šta! Ti znaš da ja uvek volim da igram na ledženderi, pa šta bude. -------------------------------------------------- - Baš u očajnom sastavu idemo na evropsko u basketu, sranje. - Nije moglo bolje, jbg. - Ma ne zajebavaj, pogledaj, u rusteru su nam čak Micić i Birča. - Ma to Sale Đorđević nije hteo samo hard, pa rešio da igra na ledženderi i uzme prvenstvo.
