Izvor ponižavajuće nekreativnosti i nepodnošljive dokonosti!
Rogobatna reč ali do savršenstva dobro opisuje stanje duhovnog ništavila, mentalne lenjosti i unutrašnje praznine.
To je teška bolset koja se teško podnosi, a naročito teško ako oboleli po svaku cenu ima želju da bude kreativan, produktivan i nadasve KORISTAN.
Ne treba ga kriviti. On se nalazi u mračnom tunelu i ne vidi izlaz. Treba naći načina da mu se nekako osvetli put.
Bezidejnost nije nova bolest. U bljeskovima su se epidemije ove bolesti pojavljivale na različitim prostorima i u različitim vremenima. Pojavi se pa zgasne, ali nikako spontano i bez lečenja. Za divno čudo leka za ovu bolest ima i takoreći on je sveprisutan. Recepata za lečenje ima u mnogo nijansi, ali kakav god da je recept on uvek sadrži jedan čarobni sastojak a to je RAD.
U neka davna vremena jedan Car je bio suočen sa nekreativnošću, bezidejnošću i lenjošću svojih podanika. Problem je rešio na taj način što je podanicima naredio da iskopaju bezbroj dubokih rupa. Malo zatim naredio im je da te iste rupe zatrpaju. I tako nekoliko puta. Posle toga, svi podanici su imali ideju šta i kako da rade u sopstvenim dvorištima. Nije više bilo potrebe za uzaludnim i beskorisnim kopanjem rupa.
U jednom drugom carstvu se desilo nešto slično. Članovi carstva su vremenom postali bezidejni i brzopleti pa su iz dokonosti radili ama baš svašta. Problem je rešen tako što je Car počeo da zadaje jedan isti zadatak (koji sadrži ideju) svim članovima carstva i na taj način praktično dao ideju svakom članu, okupirao ga, učinio manje dokonim i pružio mu šansu da se dokaže i da bude KORISTAN. Naravno, kreativni članovi carstva su već bili zaokupljeni svojim idejama i nisu pravili probleme Caru, a i on njima. I tako su živeli ….
Mislim da mi ni Metuzalemovski zivot ne bi bio dovoljan da shvatim srpski mentalitet. U jednom trenutku Srbi su najjaci i najpametniji, a u drugom ce reci za sebe da su najgluplji i najlenjiji narod. Tako je i sa izuzetno cenjenom vrlinom skromnosti. Da ne duzim pricu, azdisotina je covek kome je u zivotu sve potaman, a hoce jos i preko toga. Sto kaze narod "Preko 'leba pogace." E sad koliko je potaman, to je krajnje relativna stvar. Za majku kojoj dete trazi dve cokolade umesto jedne, a majka ima neku crkavicu dete je azdisalo. A opet ako cerka bogatog hotelijera trazi od oca da joj kupi dva hotela, onda je ona azdisala. Dakle, koristi se za osobu koja nema u svojoj glavi percepciju vrednosti jer nista ne radi i trazi samo vise i vise.
dete i majka u prodavnici... D: Mama, mama, aj kupi mi cokoladu! M: Ne azdisi bre! Je l' sam ti juce kupila dve? Nemam bre para, azdisotino!
Roman Abramovic i njegova cerka... C: Tata, znas kakvu sam jahtu juce videla, mukica! Samo 1.600.000 dolara. Aj mi kupi! R: Pizda ti materirina! Dok ja crncim po ceo dan, tebi malo one tri jahte i avion nego oce gospodjica i cetvrtu, a po ceo dan azdisujes i nista ne radis!
Tablice zakačene na vozilu koje, između ostalog, imaju i ulogu da "pomognu" vozačima da što bolje slože psovku i da što lakše pronađu zajednički jezik sa drugim vozačima. U zavisnosti od one skraćenice koja stoji pre broja, vozači tačno znaju čiju majku trebaju da pominju.
Nišlija u Beogradu: Ajde bre seljačino južnjačka, pa možda tako voziš u onoj tvojoj zapizdini, ali ovde bre mora brže to malo.
Beograđanin u Nišu: Vidi iseče me! Pa pizda li ti materina beogradska, idi bre u Beograd pa tamo tako vozi, govno beogradsko nadrogirano.
Užičanin u bilo kom većem gradu: Ajde bre malinaru šugavi, idi kući pa vozi tako traktor na njivi, govedo zemljoradničko voćarsko ; ajde bre muslimančino.
Vojvođanin negde ispod Dunava i Save: Ajde bre Mađaru govnjivi, vuci to govno malo brže, idi bre u Mađarsku pa vozi to govno.
I tako u nedogled, Zaječarce šalju na Gitarijadu, Leskovčane na roštilj i da sade papriku, Pančevcima psuju majku radioaktivnu, a strancima... strancima psuju sve po spisku, tu nema predrasuda.
Neizbežna rečenica koju sebi kao pitanje bez odgovora neprestano postavljamo nakon- pijane noći, prežderavanja, seksualne ili ljubavne veze koja rezultira ili našom patnjom ili opsesivnim proganjanjem suprotne strane, svađe s prijateljem u kojoj padnu teške reči, upisivanjem fakulteta, kupovine pogrešnih odevnih predmeta, kačenjem s glavnim bajom kafane, lajkovanjem nečega posle čega ti stignu 161 notifikacije od istog a da u principu veze nemaš s tim, uključivanje onlajn četa kada počnu da ti se javljaju likovi za koje ne znaš ni šta će ti na spisku prijatelja a kamoli da komuniciraš s istim, prelazak na postpejd pakete, kada komšiji, verskom fanatiku naivno poželiš dobar dan a on te se dojebe pričama bez kraja i konca počevši od nastanka monoteističkih religija, odlazak na književno veče nabeđenim nadama, odlazak na koncert improvizovanog džeza u kojem muzičari otpuste konce vremena pa krenu unedogled da se zabavljaju za svoju dušu na naš račun, kad u vreme prikazivanja Granda neoprezno pustiš u kuću ljude koji to gledaju pa ni u tvojoj ne žele da propuste, kad uzmeš kredit za auto na lizing, kad nahraniš uličnih par mačaka pa ove odluče da budu tvoje još jave ostalim da se tu dobro jede, kad pristaneš da pričuvaš pit-bula prijatelju koji je otišao na par meseci iz zemlje, kad odlučiš da želiš biti sam a ipak se zaljubiš...
Jedna od bolesti elektronskog doba. Manifestuje se u težnji za simultanim akcijama, te osjećanju nedovoljne iskorištenosti vremena ukoliko ne radimo bar deset stvari odjednom: instaliramo neki program, aploudujemo slike na net, dva-tri foldera kopiramo a dva-tri druga kompresujemo, istovremeno pišući mejl, četujući na jednom a komentarišući na drugom sajtu, štampajući nekoliko dokumenata i razgovarajući na telefon. I turpijajući nokte, da.
- Spremna sam za deset minuta: idem da se istuširam i depiliram i ispeglam majicu i nalakiram nokte i odgledam seriju i čujem se sa Marinom i sa Dacom i skoknem do prodavnice i spremim nešto na brzinu da jedem i operem zube i našminkam se, ok? - I sve to traje deset minuta? Da, dušo, ali pojedinačno. Vrati se u stvarni život, i vidimo se za tri sata.
