Onaj što u crkvi prvi detektuje ključne reči pa se prekrsti, i onda ga ostali prate.
Rečnik / autori
MA
mayovita
na Vukajliji od septembar 2010.viđena 15. apr 2012.
0 definicija0 odabranih0 poena
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda?
-Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam!
-Heh. Imate li neki hobi možda?
-Da. Pišem pripovetke i crtice.
-Uuu. Baš lepo.
-I pravim lampe od papira!
-Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni?
-Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako.
-Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M?
-U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe?
-Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate!
-Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t
-Sledeći!
-Čьto?
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Anastas Petrović
1900-1998
prošao sito i rešeto
Prevedeno sa studentskog srpskog, značila bi: "Profesore, da li mogu da pokušam da se nalupam za šesticu?".
Rečenica kojom smo u najavi žigosani.
Ali ne, ti si pametan. Imaš opšte obrazovanje (čitao si kao klinac 1000 zašto, 1000 zato) i čuo si od sedog Radeta iz čitaonice da se kod tog profe polaže i sa loše naučenom skriptom.
Ulaziš u kabinet spreman da pocepaš ispit kao litar Step soka u avgustu!.
U tebi se ne odaziva đavolčić koji bi da šapne da ćeš bre izvesti magiju iz Kabale, nego položiti. Cepaš papir iz sveske, mudro se mrštiš; obrve se spajaju i izgledaš kao Suzan Bojl.
Vadiš cedulju, samopouzdanje ne jenjava; prosipaš mudrost na koncept kao Roko Sifredi semenu tečnost u staru kuju koja nema da plati za opravku cevi u kupatilu.
Onda te prozove...i terarijum tvog uma puca, te insekti krivice sada beže na svakoga. Pa nisi ti valjda kriv šospao?
....
-Dončić, neka uđe! Ajde, kolega, sedite, dajte mi cedulju..."Mikroekonomija i institucije".
Krenite, molim..
-Izvinite profesore, jel mogu ja svojim rečima to?
-Pa nisam ja udario monopol na svoju terminologiju, haha. Slobodno!
-A? (tupava faca)
-...Ovaj, kolega krenite vi, krenite, svakako da možete!
-Pa ovako...mikro je od grčke reči μικρο što znači malo, Plotin u Enejadama koristi i za nešto što je duhom nezrelo. Mikroekonomija, to znači kao ekonomija u malom. U plotinovskom smislu te reči.
E sad, institucije...pa postoji dosta institucija, imamo državne institucije, instituciju braka...
-Kolega, da probate vi ipak u septembru, sigurno ćete tada moći bolje? (sažaljiv osmejak)
............
(izlaziš iz kabineta, hiljadu ljudi oko tebe)
-Kako pita?! Šta kaže?! Jel' te pustio??!
-E znači da ne verujete koja debilčina! Traži sve napamet iz njegove knjige da se zna, odmah te zaustavlja ako ne koristiš one njegove usrane termine! Ja izvukao pitanje "Mikroekonomija i institucije" koje sam do jaja znao, a on mene pita o udaranju monopola, znači katastrofa je, mamu mu jebem pokvarenu, to namerno rade da što više ispita za septembar ostavimo!!!
Izraz koji se ponekad koristi za ženku psa.
Telo će ostati u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok to isto telo ne shvati da lebdi u vazduhu.
Mitska tečnost koja u kontaktu sa urinom boji vodu oko tebe kako bi svi videli da si pišao i onda bi tebe trebalo da bude sramota.
Naravno ako negde i postoji, kod nas je neće uvesti jer bi svi još više pišali u bazen. Znajući kakvi smo, mi bi verovatno izmisli neko takmičenje u kom bi se merilo ko može najviše da oboji bazen.
Urođenih 0,5 promila alkohola u krvi
Serija pitanja koja rafalno ispaljena iz usta vaše drage, podrazumevaju jedan jedini očekivani pravi odgovor, koji će, makar bio lažan kao monolozi barona Minhauzena, omogućiti produžetak sreće i normalno funkcionisanje vaše veze.
On, potpuno spreman u jakni, izgubivši svaku nadu za skorijim polaskom, ispred kompjutera uništava raznobojne kuglice antičkom Zuma tehnikom, rušeći rekord za rekordom.
Ona, nervozna, poluobučena ispred ogledala, sa hrpama garderobe i rasutom šminkom oko sebe, izvlači maksimum iz svog izgleda za večeru kod njegovih. Maskara - check, puder - check, sjaj za usne - check, senka - check, šljokice ne moraju, četka za kosu, ostaje izbor cipela, tašne, kaputića i polazak može da se nasluti kroz oblak mirisa nove Done Karan:
- Ne smeta ti što kasnimo? Evo sad ću ja! -
- Ma jok, opušteno! -
- Neće tvoji da se ljute? -
- Ma neće, bre! -
- A da ne izgledam previše droljasto u ovoj haljini? -
- Jok... -
- Malo mi je previše otvoren dekolte, a? -
- Ma jok... -
- Jesam se ugojila ja malo, mmm? Vidi mi dupe! -
- Ma nisi! -
- Nisam ti odvratna ovakva? -
- Ma kakvi! -
- Hmm, a jel ona bila lepša od mene? -
- Ma gde, šta ti je... -
- Jel ti dosađujem ja? -
- Ma ne, odakle ti to! -
- Hoćeš li jedno pušenje sad? -
- Ma jok, bre... -
- Slušaš li ti mene uopšte?! -
- Ma kakvi... ček, šta si me pitala pre toga? -
To je odo što se pije kad si prehladžed i kad di je zapušed dos.
Ono što jedeš kad postaneš tata.
- Mama ovo je bljak,neću ovo da jedem!
- Nema veze poješće to tata a ti pojedi ovo što sam ti odvojila.
Atačment uz đačku torbu.
