Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status. Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci. Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...
Sedi gospodin je sedio za šankom. Ispred njega je bila čašica vinjaka, rubinovog! Glatke sveže obrijane brade, ali naboranog lica, sa tamnosivim perfektno čistim odelom ispod kojeg se nazirala blistavo bela košulja, očiju uperenih u ugao šanka, oštrim pogledom je cenio da li se ivica oštetila tamo u ćošku - juče nije bilo tako.
- Piće od gospodina za vas. - Kog gospodina? - Onog tamo za stolom.
Uzeo je svoj vinjak i nazdravio. Čovek je ustao od svog stola i zauzeo mesto pored sedog gospodina.
- Izvinite, već par dana dolazim ovde i svaki dan ste tu. Da niste možda vlasnik? - Ha, ha...ne, ali upoznao sam ih nekoliko u zadnje četiri decenije. - Dugo dolazite ovde. - Prilično. - Mora da ste štošta doživeli ovde. - Kad bih ti pričao, ne bi mi verovao. - Imam predavanja tek za tri sata. - Znaš li ti da je ovde, u ovoj kafani, tamo kod onog stola, počela priča o svrgavanju Miloševićevog režima? - Svašta? Stvarno? - A je l' ti iko rekao da je ovde za ovim šankom dogovorena titula prvaka one godine kad je Obilić osvojio?...
Priče su se smenjivale jedna za drugom. Student je pažljivo slušao i naručivao vinjak za vinjakom. Tri sata su stala u minut.
- Jao, moram da idem. - Samo idi, i ja ću brzo. Ni zdravlje me ne služi k'o nekad. - Šta je? - Ko će ga znati?
Razgovor je završio. Student je došao i sutradan, ali sedog gospodina nije bilo. Dolazio je par dana, ali gospodin se nije pojavljivao. I konobarima je bilo čudo zašto ga nema. Posle mesec dana, toplog majskog jutra ušao je u bar i seo na ono mesto gde je sedio sedi gospodin.
Radojka i Radiša kreću na slavu. Radiša se premišlja:
"Rado, 'oće da bude tamo nešto vuneno, neću d' idem da glođem onaj roštilj k'o prošli put, bolje d' ostanem kući i da gledam "Jedna pesma jedna želja"."
"Će bude Ralo, javila mi kuma da su klali juče. I prase i ovcu."
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Situacija u kojoj ti devojka dozvoli da osetiš samo malu porciju svega onoga što ona ima i što će ti dati, samo ako budeš uporan i strpljiv.
- Ej Mare šta bi sinoć? Je l' si opalio Milicu? - Pa ne baš. Pustila mi je samo trejler, ono malo da je ’vatam i pokazala mi je dupe. Uf bre, kakvo dobro dupe ima, surovo. - I šta misliš, kakva će da bude premijera, sudeći po trejleru? - Mislim da će da bude blokbaster.
Ritual koji većina praktikuje, da bi izjebala raznorazne nakaze iz horora (daaa, ma koliko godina da imate, nije vam svejedno i priznajte to), tako što podvije ćebe ispod nogu pre spavanja. Veruje se da će se na taj način zaštiti od anđama, veštica, vampira, vukodlaka i svakojakih ala, jebem li ga. Ukoliko se "bezbedno zaštitite" na ovaj način, zavukli ste svim onozemaljskim nakazama, i ne može vam niko ništa, jači ste od sudbine. San je siguran i možete bezbrižno utonuti u isti. Zajebali ste ih, i sada mogu samo da odjebu od vaše spavaće sobe jer, vaša stopala su na sigurnom, a i vi sa njima. U suprotnom, nema vam sna. A i 'ladno.
Naime, kada su zagoreli engleski humanitarci i doktori (jer njihove plavokrvne frigidne kučke nisu redovno davale pičke) krajem '70ih i početkom '80tih godina prošlog veka išli šatro da pomažu lokalnoj bedi u Kongu i Nigeriji, a ovamo su prcali svaku iole zgodnu crnkinju (a što da ne pak, ima se može se), naravno da su morali da zakače neku veneričnu bolest. Iako su znali za to, njih je boleo kurac (i to ne samo od silnog kresanja crnkinja), jer su oni bili nenadjebivi, u fazonu - ovi crnci nisu nikad čuli za penicilin i aspirin pa zato i umiru ko žuti, mi bre lečimo i malariju! Ehej, malariju! Ali kurac, maj čebs, nisi znao još za AIDS, i period inkubacije, pa si u pabovima vatao mlade studentkinje, jebao, lizao čmar tamo nekom francuskom turisti pederčiću, koji se posle vratio u zavičaj da obrađuje vinograd kod oca i strica koji ga je od malena seksualno zlostavljao. Pa je taj isti pederčić otišao u Pariz da nađe ženu svog života, jer mu je ćale reko da mora da nastavi porodičnu lozu, oće čovek unučiće da ljulja. On i jeste navatao neku, oće devojka, što da ne. Ima pare, vinograde, sad što je on derpe, nema veze. Naći će ona već jebača. I našla ga je. Neki Nemac što vozi stodvestrojku i kupuje kvalitetna vina od njenog svekra. A taj Nemac već ima ženu. Neku što mu zet namestio. Fina ženica. Ali kurac! Nemica je to! Jebe se ko štuka! Radodajka! Jebala se sa Milunom, gastabajterom iz Donjeg Mudova, čovekom koji nikad pičku nije video u rodnom selu. Došao iz bede u Minhen, iz traktora seo u Opel Askonu. Radi za 400DM nedeljno u nekom magacinu i to kod gazde što kupuje vina direkt iz Francuske! A nije čak ni ružan, onako, lepuškast mladić. Zapao gazdarici za oko. Došao posle godinu dana u rodno selo. Usput pojebao kurvu iz Slovenije. Iskopao temelj za kuću od zarađenih marona. Napravio najveću kuću u selu. Sa tri sprata i fontanom ispred. Oženio se. Dobio decu. Kasnije opalio neku gostujuću pevaljku u kafani... Nisi ti kriv Milune, krivi su oni Englezi...
