Serija koju obožavamo uprkos tome što 90% vremena nemamo pojma šta se zbiva.
Bilo koji stažista: možda je pseudoneuroplastična hiperdektomija u predelu hiperkardijalne aorte. Bilo koji drugi stažista: ne, nema ospica iza levog uva. Bilo koji treći stažista: a beringokokusni virus koji napada parapolipeptičke mrvice u slezini? Bilo koji četvrti stažista: onda ga ne bi svrbeo domali prst na levoj nozi. I to ne objašnjava činjenicu da mu je srce toliko slabo da će umreti za deset sekundi. Haus: Svi ste vi idioti. To je kambodžanski grip, koji se nije na vreme manifestovao na magnetnoj rezonanci jer je pacijent jeo sladoled od malage na Kopakabani prošlog aprila. I lažov je. dajte mu mentol bombone i oporaviće se na vreme za svetsko prvenstvo u košarci. (završna scena: Haus kod kuće svira klavir, i peva Odu radosti unatraške. Na bantu jeziku. Obožavam tog čoveka.)
Pogled koji sadrži mešavinu pronicljivosti i zadovoljstva, uperen je u tebe kao da te je prozreo, ili zagledan u daljinu kao da upravo otkriva u sebi neku dugo traženu istinu...
Muzika za hodanjnje (MZH) predstavlja deo repertoara svakog ozbiljnijeg korisnika mp3 plejera. Suštinski, to su one pesme čiji se ritam savršeno uklapa sa tempom vašeg hoda. Međutim, za razliku od muzike za trčanje, koja ima ulogu neke vrste metrnoma, MZH je dizajnirana da vam daje totalno zajeban osećaj ultra šmekera. Imate utisak da ste glavni baja u nekom filmu koji krstari ulicom, namiguje ribama, a u ortake upire kažiprstom uz jedno opušteno "eeeej", i sve to dok jebačka muzika cepa u pozadini. Izbor MZH-a uglavnom zavisi od ličnih preferenci, ali najčešće je to neki rok favorit iz osamdesetih.
