Bugari su oduvek bili poznati u svetu po svojoj lojalnosti, časti i poštenju tako da se već par vekova unazad u svim poznatijim priručnicima fer pleja globalno odomaćio termin takozvane bugarske škole.
Princip je jednostavan: čim okreneš glavu bugarin ti mune nož u leđa. Tada se smatra kulturnim gestom osloviti dotičnog praktikanta bugarske tehnike Bugarinom.
Klasičan primer bugarske škole je recimo u klinačko-džukačko-uličnom basketu bez pravila, kada izvedete loptu ispod koša i odmah poentirate zicer, izvođenje slobodnog udarca pre nekog fiktivnog vremena predviđenog za nepostojeći zvižduk imaginarnog sudije u fudbalu, dupli servis dok protivnik vezuje pertle u stonom tenisu, trpanje ćevapa u tanjir za ručkom kako bi ti uzeo najviše, guranje i preskakanje mesta u redu (ovo su srbi posebno uvežbali), uvaljivanje felerične robe, naročito prijateljima itd. --
Bugarin i ti kupite čokoladu na kiosku. Ti plaćaš, daješ čokoladu Bugarinu i čekaš kusur. Okrećeš se prema Bugarinu i vidiš da je strpao celu čokoladu u usta, sa sve folijom. Tada je sasvim dozovoljeno reći: 'E jebote, ne mogu da verujem koji si Bugarin.'
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda? -Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam! -Heh. Imate li neki hobi možda? -Da. Pišem pripovetke i crtice. -Uuu. Baš lepo. -I pravim lampe od papira! -Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni? -Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako. -Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M? -U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe? -Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate! -Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t -Sledeći! -Čьto?
Čarolija umetničkog stvaralaštva. Ovde veliki mag drame Siniša Pavić na suptilan, istančan način uvlači svoje junake u konflikt, gde dolazi do neverovatnog preokreta u dijalogu, uz pomoć samo dva lakonska pitanja: "koji?" ili "kakav?". Ove reči, zahvaljujući karakterističnoj retardiranosti likova, bivaju okidač frustracije junaka kome su upućene, i tako jednim sasvim spontanim, volšebnim tokom dolazi do kulminacije u radnji.
- Branislave, zvoni telefon, hoćeš li se javiti već jednom? - Koji telefon? - Isti onaj preko koga se domunđavaš sa onom rospijom, tvojom sekSretaricom!! Šta je, šta si ubledeo, mislio si da ne znam? Aaaa, pa nije Rajka sisala vesla! - Ma o čemu ti pričaš, ženo? Kakva vesla? - Ovolika vesla! Sad ćeš da vidiš kolika vesla! (uzima veslo i juri ga po kući)
Verbatim, Maksel, Prinko sa velikim flomasterom napisanim Miks preko celog. Ne znate odakle vam, al' kroz maglu se sećate da vam ga je doneo drugar, a njemu je dao Đole sa Zvezdare, a njemu Giga iz Zemuna jer su išli zajedno u školu. Sadrži par foldera narodnjaka, slike nekih ljudi, jedan folder sa ne znam možda sam i ja nekad bzbz zlostavljao,ima pacovi 4 kile komad ko zec,aluminijum! MARINIJA i folder sa hiljadu pornića od 12 sekundi. Bez kutije. Stavljate ga u cd-rom 4 godine posle, kada tražite drajver za grafičku negde po fijokama.
Trenutak kada posle ispita dođeš kući, skupiš hrpu papira, lepljivih listića, skripti, izrezanih otpadaka od puškica, par markera i ukloniš sve iz vidnog polja, a na računaru pogasiš sve tabove sa forumima, otvorene prozore sa prošlogodišnjim rokovima, ukradenim pitanjima i evo-vidi-kako-sam-ja-to-uradio slika.
Možeš čak i da osetiš kako serotonin juri kroz krv.
Fantomsko osećanje. Dolazi niotkuda svako veče posle 10h, kad studentskoj mukici dođe iz dupeta u glavu da je prošao još jedan dan bez hvatanja za knjigu. Malo prošara po organizmu, ispijenom od kafa, cigareta, alkohola, monitora i želja za seksom, izazove poneki proliv, mučninu i strepnju da će, ako tako nastavi, okinuti godinu. Prolazi nakon višečasovnog spavanja, i sledećeg dana uopšte ne remeti svakodnevne aktivnosti kao što su igranje igrica, zujanje po gradu, po Vukajliji, Fejsu, varenje, gledanje TV-a... Sve do 22h kada se javi ponovo.
Mnogi ovaj pojam vezuju za poznatog proizvođača ručnog alata "Gedore" ili ženu koja je estetski skromna. Ustvari gedora označava specifican kružni pokret ruke pri oralnom seksu, kojim partnerka uvrće kožuru na močugi, a koji neverovatno podseća na pokret prilikom korišćenja alata koji se popularno zove "gedora". Veruje se da je većina žena sposobna da ovlada tehnikom, mada pojedine dobijaju glavobolju i pri samom pomenu tehnike.
Penzionerka koja živi na prizemlju i non stop bdi nad ulazom u zgradu kao "Veliko Oko" iznad Srednje Zemlje u "Gospodaru Prstenova". Njoj ništa ne promiče i tačno zna koja su kola koju devojku dovezla. Tačno zna da mali Miša diluje travu i da pozdravom razmenjuje paket i pare. Tačno zna da komšija Rade skine celofan sa cigara i baci ga ispred ulaza a ne u kantu. Zna da komšinici Slađi dolazi švaler u posetu kad joj muž ode na posao. Sve zna. I ništa joj ne promiče. Ostaje samo misterija kada jede i kada ide u WC jer je stalno na prozoru.
S jedne strane pozira učitelj, odnosno učiteljica. S druge strane, radi ravnoteže, obično stoji najmasivnija devojčica u odeljenju, a svako odeljenje ima bar po jednu bucku. Glavna faca u odeljenju baca hejt pravo iz sredine gde se grli sa svojim vernim drugarima. Pola devojčica nosi haljinice na kojima se čitaju kompleksi njihovih majki. Mali štrebos stoji kao da čeka da bude streljan i ne grli se ni sa kim. Ganci najčešće stoji/stoje skroz levo ili desno, što je način da se pokaže njihova izopštenost iz društva. Neki od onih najsitnijih su se lepo obukli za ovaj svečani trenutak, ali džabe kad im se na fotki vidi samo pola glave. Neki spavaju, neki se glupo keze, neki čačkaju nos, neke danas ne bi nikad prepoznao, a neki su isti. Sve u svemu, ovakva slika te uvek podseti na klinačke zezancije i kako je dobro bilo kad ni o čemu nisi morao da brineš.
Marka fotoaparata popularna u vreme analogne tehnike. Za pravljenje ovih aparata korišćena su samo dva materijala:
1)čelik od železničke šine za konstrukciju 2)staklo od kristalne kugle za proricanje sudbine za optiku
Futrola koja je išla uz aparat je otporna na svakakve udarce i municiju kalibra do 9mm. Ovakav odabir materijala je osim odličnog kvaliteta fotografija omogućio da se Zenitovi aparati koriste za razbijanje manjih stena i kao protivtenkovsko oružje. Posebno je zanimljiv model Fotosnaйper koji je kako mu ime kaže mešavina fotoaparata i snajpera.
Posle ovog opisa nema smisla naglasiti da su Zenit aparate pravili Rusi.
