Telesna izlučevina koja uvek, ma čime bilo maskirana, ostaje to što jeste- smrdljiva, odvratna fekalija. Noću ili danju- govno je govno. Zimi ili leti- govno je i dalje govno. U izvornom obliku ili posipano šećerom u prahu, poliveno šlagom, sa trešnjicom na vrhu- širi smrad, odbojno je i tera na povraćanje jer je i dalje samo jedno najobičnije govno!
''...šta sereš kretenu, Toma više nije radikal, sad je naprednjak! Znaš bre ti koja je razlika između radikala i naprednjaka?! Nebo i zemlja bre!''
Probudiš se u basu, na faksu, kod ribe iz centra, na klupi u parku. Pljeska, pica, mešano, opet pica... Propustiš noćni, uhvatiš jutarnji. To je tvoj život i on odlazi minut po minut. Probudiš se opet na početnoj stanici. Ako se probudiš u pravo vreme u centru grada, možeš li se probuditi kao nova osoba?
Odgovor je jasan: NE MOŽEŠ jer živiš u vukojebini!
Univerzalna džoker replika svakog vernika kada god mu ukažete na nekonzistentnosti između crkvenih učenja i realnog sveta, a ovaj nema nijedan argument zasnovan na logici.
-A kako to da, dok je cela planeta bila neobrazovana i nepismena i sve se prenosilo usmenim putem, bog se svaki dan pojavljivao kroz čuda, a otkad su ljudi postali pametniji, nešto se primirio? -E... Čudni su putevi božiji...
-A ako uzmemo da je pet posto sveta pravoslavno, a nije ni toliko, to znači da svega pet posto uopšte u startu imaju bilo kakvu šansu da se spasu i stignu raj, a devedeset pet posto ljudi su u startu zakucani sa tim da će večnost provesti u najgorim mukama? -Da. -A Bog bi trebalo da bude dobar? -Bog jeste dobar. -Pa ko dobar bi devedeset pet posto čovečanstva poslao kod rogatog sadiste samo zato što su se rodili kilometrima daleko od najbliže pravoslavne crkve? -pauza Čudni su putevi božiji...
Šo reče Stankela, mesto randevuja prečke i stative. Ono, sigurno da ima neku čar kad daš evrogo u raklju na primer dropkom, a goša neverue.
Evo recimo kacam igro za Parisen Žermen protiv nekih Mađarština, misim da se zovu Videoton ( zipa slučajeve šo su dali ime klubu, mogli su ga nazovu Ulicakrov, nevera) Nači prolazim jednog, okrećem se kažem čmokaj ga Husaru, i onda znači sigurno lomim još jednog metodom biciklica i već sam negde ispred šesesterca. E pazi sad ovo, saću vam pokažem, samo ne mogu sad u Paćotiju, tad sam nosio novu kopu - Najku, naš kaka kopa lagana ko čarapa i još blista, očetko Pantela pre meča. I stojim ti ja na ivici šesesterca, sigurno nek to bude ivica ove Diana unikatne tapiserije, rolnem loptu Adidas Fivernova i uvatim je spoljnom - udarcem vrste efe i pravo u raklju. Goša u faznu stoji pomičnosti bez. A sutra u Lekipu naslovi tipa: “Pantela pokvario Video(ton)”, “Pantela, što opet u raklju? ” i tako, al neće Pantela da se hfališe. Evo, nek novine pokažu, slučajno pono. A naače šo mi došo posle poslednjeg sudijskog zvižduka njihov levi bek, neki covpa mali prljavi zbrčićima smešnim nekim i kao: Pantela aj daj dres. Ja ga gledam, de da dam original od Najkea broj desetka razumeš za Homu neku il neki takav kurac. Al aj dao sam, Pantela je dobar čovek. Aj sad Sveti otac, duhovi i braćala sigurno. Ameno!
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
...trenutak koji se desi ljudima koji su bili unaprijed etiketirani kao oni koji će da naprave "velike stvari",makar u svom životu,a možda i u tuđim,većinom zbog ishitrenog poteza koji naprave,ili zbog slijeda nesrećnih događaja koji ih totalno unazade...
Jovan,36 godina,učenik generacije u osnovnoj školi,učenik generacije u Gimnaziji,pred upis na fakultet proradila junačka prađedovska krv u njegovim žilama,dobrovoljno ode da brani vjekovna ognjišta svojih predaka,nejač svoga naroda...ranjavan dvaput...poslije rata dolazi kući,stara majka nema šta da jede,izgubio oca na bojištu,ide da traži posao...pronalazi samo građevinu...danas njegova dva druga A.S. i M.J.,nekada bili među najgorim i najproblematičnijim učenicima u Gimanziji, su "uspješni biznismeni",koji su se bavili "drugim" stvarima dok je on vojevao...A.S mu je šef...M.J. je kupio diplomu i postao uvažen akademski građanin...Jovan je od "velike nade" postao radnik na mješalici...
Nikola,26 godina,vukovac u osnovnoj,odličan učenik u srednjoj,sve do 4 razreda,kada napada profesora kojeg je zatekao u pokušaju silovanja drugarice iz razreda...pri napadu profesoru razbija nos i jagodičnu kost,takođe ljekari profesoru konstatuju teži potres mozga i napuknuće lobanje...Nikolu izbacuju iz škole...majka mu doživljava srčani udar ,a otac ga ne slušajući njegove razloge izbacuje iz kuće (poslije godinu dana,kada je iz drugog izvora čuo pravu a ne profesorsku priču,moli sina za oprost,NE DOBIJA GA!)...Nikola se u 19-toj zapošljava kao radnik građevinac,danas radi na mješalici...nastrani profesor i dalje predaje...
Slaviša,33 godine...bio najperpektivniji košarkaš u svojoj generaciji...rano je ostao bez majke...na jednoj utakmici trener protivničkog tima mu opsuje majku,na šta Slaviša djeluje instiktivno i "treneru" zadaje nok aut...biva doživotno diskvalifikovan sa svih "pozicija i funkcija" u baksetu...U svojoj 22 počinje raditi kao fizički radnik ,danas radi na mješalici... ------------------------------------------------------------------------
Milan,25 godina...odličan učenik u osnovnoj,prosječan u srednjoj...važio za izuzetno inteligentnog i retorički potkovanog sagovornika....predviđala mu se blistava pravna karijera...kada je vidio ko sve upisuje i završava fakultete,smučila mu se cijela situacija i kategorički ga je iz inata odbijao upisati...u 20-toj se zaposlio kao "fizikalac"...danas radi na mješalici...
