Floskula koju uglavnom koriste poznate ličnosti kako bi ubedile ''obične'' ljude, a i sebe, kako im slava nije udarila u glavu i kako se nisu ni najmanje promenili od kad su postali popularni. Keš, besni automobili, pičke na izvol'te, ma ništa od toga na njih nije uticalo da se transformišu u Čarli Šina, već su i dalje ostale iste one mirne i nenametljive osobe koje su i bile kada su otišli iz svog malog periferijskog grada u potrazi za srećom i boljim životom.
- Možemo li da počnemo intervju? - Jao, čekaj sekund... Samo da naručim kafu... Ostao sam jutros do 5 u Teatru brate, Mia pevala, razbio sam se kao Ejmi Vajnhaus u Beogradu, a još sam trening imao u 8, znači glava mi k'o bubanj državne lutrije Srbije. Mile. Mile bre! Daj meni jednu gorču i gospodinu novinaru šta pije. - Mineralnu vodu, hvala. - Uzmi bre nešto jače, ne boj se, ja plaćam sve, znam ja da ste vi novinari sirotnja. Ko bre sirotinja, daj pet karata! Ahahahahah, znaš taj film? Mnogo vrh brate. - Da... Nego, da krenemo. - Stani, zvoni mi mob. Jao, ona ribica što sam sinoć 'teo da je zveknem. Šta sad oće? Proš'o brzi voz srećo, nema kod mene cile mile Kitić, hehe. Ignore. Eee, tako... Ae, sve okej, pitaj. - Dakle, krenimo od početka. Rođeni ste u Krnjevu. Tamo ste i načinili svoje prve fudbalske korake, zar ne? - Ma da, nego to moje Krnjevo nema fudbalski tim, selo k'o selo, njive i livade. E, zato odem ja u Veliku Planu i tamo me registruju u Moravu. Ne u reku, nego u fudbalski tim, haha. Odmah se videlo da sam daleko talentovaniji od onih ljombera, gledali me skauti Ofk-e, pa nastavim karijeru tamo, da bih posle godinu dana prešao u naš najveći klub. I eto me tu gde sam sad. - Da li se još družite sa drugovima iz detinjstva? - Da. Video sam ga baš pre jedno tri nedelje. Popili piće, ja častio naravno. - Naravno. Postali ste popularni praktično preko noći. Traže li Vam autogram na ulici kad Vas vide? - Ma traže, traže, kako da ne. Ne samo to, uzmu mi ponekad i klupski šal, dres, kapu. Još samo fali kuću da mi uzmu, što bi rekla moja prijateljica Ceca Ražnatović, hahaha. - Pa prija li Vam ta populanost? - Znate kako, ne mogu reći da ne prija. Ali ja i dalje čvrsto stojim sa obe noge na zemlji, ne zanosim se previše, sve što sam postigao u životu, postigao sam jer sam bio uporan i skroman i nameravam takav da ostanem do kraja života. Čekaj sekundicu. Mile! Aj leba ti daj mi onaj moj viskić da malo pročistim grlo i ako možeš preparkiraj mi BMW-a na gazdino mesto, jebu me oni komunalci svaki dan.
Ludi komšija, ratni veteran sa šrapnelom u glavudži, i sa neobjašnjivo idiotskom misijom da isprebija svakog kog vidi da se muva oko zgrade u zoru. Kaže kako se samo vampiri vraćaju u jazbinu u pola pet ujutru, što je nedopustivo za omladinu. Još kaže da se svi oni zasigurno drogiraju, dok svi misle da je upravo on na teškim halucinogenim supstancama. Da bar 'oće da podeli loma...
- Ma video sam ja kako me gleda, htela je sto posto, al' ne imah muda da joj priđem... - Brate, aj' didemo da spavamo, sad je četri i dvaes', Boža Blejd je aktivan, a nikad ne znaš odakle će da izripi. Sutra se... - TU STE... KAO ZARAZA... KAO TRULEŽ KOJI SE UVLAČI U SVE PORE I SMRDI. VI STE BOLEST KOJA SE MORA SASEĆI U KORENU! ( izvlači ručno pravljenu sataru iz kožnih MilićVukašinović pantalona) - Spavaš li ti nekad, pizda ti materi... DRAM! - Brate, pored uva ti svitnu! Beži levo, ja forsiram stepenice, čujemo se kad se probudiš! Sisaj ga, Božoooo!!! - BEŽITE, BEŽITE, DOK VAM NE PRONAĐEM LEGLO, A ONDA...
Oh my, God....It's full of stars... je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku. Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja. Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj. Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor. Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara. Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!
Označava uzvik sreće, radosti i blagostanja ljepše polovine zbog prekida stanja hronične napaljenosti i perioda duže apstinencije, koji se najjače manifestuju poslije veće sportske manifestacije tipa SP u fudbalu.
Ona sa nestrpljenjem čeka završetak ceremonije proglašenja pobjednika. Ozarenog lica osluškuje kako se komentator oprašta od gledalaca do sledećeg viđenja, i čim ugleda prvu reklamu na TV-u, ushićeno se baca svome mužjaku u krilo. ONA : " Upri u me' k'o u životinju!" ON : " Hod' da ti pokažem kol'ka mu je vena."
Vojvoda Alvir: Poštovani gledaoci, dobrodošli u još jednu epizodu emisije SAT. Kao što ste mogli da vidite u prošlonedeljnoj epizodi, zastali smo u gostionici kod Dimčeta pošto smo eliminisali bandu bugarskih razbojnika. Još jednom vas pre polaska na put savetujemo da krenete dobro naoružani i da proverite kopita na svome konju. Podsećamo vas, nalazimo se na dva dana dooobrog jahanja od Skoplja na cesti za Solun. (reklame) Vojvoda Alvir: Uključili smo se na cestu i nastavljamo laganim kasom napred. Kao što možete videti, prljavi kmetovi su sad našli da rade put kad sam ja pošao na odmor, a nisu to mogli da rade lepo kao Grci na proleće, nema, Grčka je sistem, lepo narod naš lepi i dobri kaže: ženi se i Nemicom ako baš moraš, ali pas i konjče, mora biti Carigradsko. Preporučuje se da ne obraćate pažnju i da ih jednostavno pregazite. (prikaz jahanja s muzikom) Vojvoda Alvir: Na polovini trećeg dana nailazimo na crnu tačku, dakle otvorite četvore oči. Sinko, deder mi luk i strelu ovamo. Momir: Evo tata. (vojvoda cilja i pogađa putnika na ukrštanju) Vojvoda Alvir: Tako se to radi. Dakle, pošto ste rešili ovu opasnu raskrsnicu nastavljamo pravo. (muzika) Vojvoda Alvir: S leve strane vidite gostionicu kod Romanosa, upozoravamo gledeoce da ne svraćaju unutra, ne samo da je Romanos Cincar, nego se možete i setiti prošlog leta gospodnjeg da smo se ovde zaustavili da probamo giros i završili svi povraćajući iza onog džbuna. Zapamtite, Cincaru i Dubrovčanu se nikad ne može verovati, ali Dubrovčan bar ima grad pa mu možete povremeno jebati kevu, a Cincar zapali na Prokletije pa ga vi jurcajte posle. S desne strane na po časa kasnije nailazimo na izvor, tu ćemo stati da se malo okrepimo i razgledamo okolinu. Dakle kao što i sami možete videti, već se oseti dah mora... Pa nemoj tamo da okrećeš kameru, ko će još da gleda ljude nabijene na kol...tako brate. Dakle priroda dobra, bičarke i nisu nešto, ali na bičarke ćemo da mislimo na Sent Dimitr Beju, što bi rekli Germani. Momir: Tačno tato, taman ćemo da nahvatamo tamo neke dobre Grkinje hehe Vojvoda Alvir: Mrš tamo đubre jedno malo, meni si Grkinju našo u kuću da dovodiš, je l' te to ona moja Stana tako naučila, a? Pa sad ću da ti jebem (skida kaiš) Vojvoda Alvir: Gledaoci, vraćamo se uskoro posle nešto ekonomsko propagandnog programa (reklame) Vojvoda Alvir: Polako se približavamo srpsko-grčkoj granici, i kao što vidite, pored ove tvrđave je poslednje mesto gde možete napojiti konja i promeniti mu kopita pred dalji put. Ukoliko ne volite feta sir, ovde je prava prilika da se najedete prave domaće base pred put u Grčku. (muzika) Vojvoda Alvir: Kao što vidite, poštovani gledaoci, granicu prelazimo bez problema kao posledicu toga što je kralj Milutin prošle godine dobrano jebao kevu Grcima, pa se još kriju pod kamenjem tamo gore na onoj planini. (opet jebena muzika, Kaizene menjaj ovaj sistem linkovanja da ne moram da alt-šiftujem non-stop, pozz) Vojvoda Alvir: Ovde ćemo danas stati, ako sutra požurimo, stići ćemo do Soluna naveče. DE JE OVDE GAZDA OD TAVERNE? Momire, šta misliš kako se onaj s brkovima zove, meni deluje kao Jorgos. JORGOS! Jorgos: Ne?! Vojvoda Alvir: Ne? Pa jel se tako gosti dočekuju jebem li ti Meteore, sad ćeš ti meni videti svog boga! (izvlači sablju) Momir: Poštovani gledaoci, to bi bilo to za danas, sutra nastavljamo naše putešestvije, ostanite uz Prvi kanal. (kralj Dragutin gasi napravu) Kralj Dragutin: Ovaj daljinogled je jebeno sranje, mogo sam sto stvari da odradim za ovaj peščani sat umesto da gledam ludog Alvira kako se tripuje da je kul kao tepčija Memed.
Stvar koja me muči otkako je proevropski orjentisani B92 prikazivao Povratak Kralja, dva puta. Dakle, jebačina u Srednjoj Zemlji. Ima li je ili se svi reprodukuju putem spora kao pečurke? Recimo da ima, i sada problem je koja rasa se kako i koliko pamprči. Po dubokoumnom razmišljanju u kojem najviše cenim samo svoje i ničije više mišljenje došao sam do zaključka da se maleni hobiti najviše i naperverznije skrnave. Zašto? Ne znam al' imam takav osećaj.
Imamo orkove na primer, oni su tipična žgadija, skoro kao životinje su. Samo kenjaju okolo i jedu šta stignu, uključujući i sporije orkove. Dakle njihov koitus mora da je životinjski i samim tim veoma dosadan. Po principu ženka pusti hormon, mužjak dođe, ovaploti i kraj. Smorčina.
Dalje imamo vilovnjake čija snoška verovatno liči na operu u izvođenju milanske Skale. Verovatno je to pod sjajem Meseca i zvezda, uz zvuke potoka i cvrkut ptičica koje slave sjedinjenje dva tako savršena bića kao što su usrani elfovi. Traje satima u kojima se dva Legolasa nežno dodiruju po kosi i šapuću jedan drugom nežnosti na sindarinu, jer očigledno je da su se vilovnjačke cave smorile od tolikog kenjanja pa zaskaču ljudske šumare dok usaftani peru duge crne kose na potoku posle lova na divljeg vepra. Onda kako se utovar dva derpea primiče kraju kreće kiša meteora koja označava kraj tako uzvišenog čina kao što je parenje vilovnjačko. Smor, još gori od orkova.
Tu si u patuljci, al' pošto njihove žene furaju bradu kao i muškarci nisam dovoljno mazohista da razmišljam o tome kako izgleda ta jebačina. Što se mene tiče patuljci po ceo dan kopaju i traže mitril a deca se rađaju kada duh Iluvatarov siđe međ' midžete.
Na kraju tu su ljudi a to svi znamo kako izgleda je l' da? JE L' DA? I ne, ako si gledao na redtjubu to ne znači da znaš.
E sada hobiti, to je jedna srećna nacija malih perverznjaka i seks manijaka. Logično je, oni žive u lepom okruženju, ne smaraju se ratovima, samo lade jajo po livadama, žderu konstantno i imaju gomilu dece. Šta drugo može da bude osim konstantnog, upornog, i nadasve raširenog klepetanja minijaturnih dlakavih mudašaca po onim kućicama i poljanama. Slušajte mene, ja znam najbolje, hobiti se pršću k'o nezdravi. A tu je i ona cava Rouzi sa kojom se Sem oženi na kraju kada mu prva ljubav zapali preko bare, totalno perverzna cava sa sve okovratnikom i pogledom uspaljene voluharice. Hobiti brate, jebu se ne žale.
- Gospodine Frodo, dozvolite da vas bogougodno izmasiram? Ta ko će da šipči do Mordora tek tako, prsten je težak.
- Bež' bre Seme u pičku materinu, dovoljno mi je bilo što je Boromir hteo da mi uvali salgiju nego sad hoćeš i ti.
- Ali gospodine Frodo, nije vam dobro za prostatu, molim vas dopustite, imam nežne ruke.
- Mrš bre u kurac, i samo da znaš tovario sam ti Rouzi prošlog leta na vašaru. Dobro ćeš da se oženiš kad se vratimo, udara se u sva tri slota.
Postupak jednak socijalnom samoubistvu, praktikovan od strane teških alkoholičara, narkomana i marginalaca - jedinki koje su dotakle dno života. Čin kojim se nesrećnik uzdiže na pijedestal klošarstva, posle čega za njega više nema svetle budućnosti. Prestavlja svojevrstan raskid sa zdravim razumom, na koji okolina nikada ne reaguje blagonaklono. Doduše, ni kurcovadilac ne gleda s razumevanjem na okolinu zbog godinama akumuliranog bola u kurcu koji oseća prema istom.
Biti boem je jedno, ali pričati sa flašom i vijoriti njihalo strave pred razgrogačenim tetkama i zgroženim majkama koje rukama pokrivaju oči svojim znatiželjnim kćerima je nešto sasvim drugo - degutantno i socijalno neprihvatljivo, najblaže rečeno. Jedini koji je uspeo da uradi tako nešto uz izvesnu dozu šmeka je bio Bukovski.
Sam čin se jedino može uporediti sa nihilističkim gašenjem cigareta o sopsvene podlaktice/jezik ili šetkanjem narkomana sa zagnojenom gangrenoznom venčugom u majici na bratele.
Zeleni venac, Beograd, 2011.
- Nije loša ova pljeska sa ljutenicom... - Daaa....aaau brate, pogledaj onoga šta radi s kitom, k'o lasom da maše, na sred stanice! Na ti moja pljeska, izgubio sam apetit. - A, pa to je Ðura, lokalni klošar, ne obraćaj pažnju... Još malo će da se poigra, onda će da popriča sam sa sobom, pa će opet da smara lepojku na kiosku da mu da pivo gratis. Sklonimo se pre nego što pozove plavce.
Proći kroz sito, rešeto i filter papir govnjive egzistencije. Ići životu uz i niz karinu periodično, do momenta kulminacije. Po rođenju, Pušača Kurca Života je keva čedomorka ispustila u pomije. Dok su deca njegovog uzrasta hasala kozje brabonjke i sapun s ukusom šumskog voća, on je bio poteran da ratuje u samom prknu sveta, gde mu je šrapnel trajno izdepilirao leđa, noge i mošnice. Osedeo pre treće decenije života, ženio se, razvodio, kotio. Ne računajući brakove, prošao kroz još nekoliko ratova. Dok bi svetina radije punila stomake pivčugom, on bi nalivao izbušenu jetru vinjakom dok mu se kutnjaci ne rasklimaju. Menjao žene i vere kao gnojave zavoje, selio se kao stidna vaš, spičkao svu imovinu na trke kerova, a pritom uspeo da zadrži zajebani aristokratski podsmeh ispod mašću natopljene bradurine. Dovoljno inteligentan da shvati u kakvo je ništavilo i sedam jegera svet zabasao, a dovoljno mudovit da odsluša kompletnu diskografiju Pepersa, povući obarač mu i nije bila toliko mučna radnja.
- Gospodine Hemingvej, nemojte, život je lep! - Mršći sinak. Kad budeš ispušio karinu života, javi se. Vrati Asklepiju petla što mu dugujem i reci Šakiri da ne briše zid. Ameno!
Usledi pucanj, a na španskom zidu ostade falusoidna fleka kolorita grimiznog.
Milan Tarot savremene srpske istorije, samozvani doktor istorijskih nauka(inače metalostrugar), reformator gramatike zaslužan za utiranje palatalizacije u srpskom jeziku(tvorac mrskog mi prideva "srBski") i među obrazovanom omladinom poznat kao Ovan Seretić. Sve bi ovo bilo nebitno da dotična spodoba ne održava "naučne" skupove širom Srbije (inače puni sale u kojima se ovo održava) na kojima neobrazovanoj raji potura priču o Srbima kao nebeskom narodu od kojeg su nastale nacije kao sto su Grci, Egipćani, Rimljani... Na sebe je skrenuo pažnju knjigom "Zabranjena istorija"(sjajan marketinški potez, samo reci Srbinu da je nešto zabranjeno i smatraj da je posao obavljen) u kojoj nas prosvećuje saznanjem da ova istorija koju mi učimo(doduše, treba istoriji prilaziti sa velikim rezervama) ustvari i nije prava istorija nego zavera stranih službi da se utre sveti srpski narod! Knjiga je puna nebuloza koje kao da je pisao naduvani Ekrem Jevrić i autentičnih mapa koje je verovatno Deretić sam crtao. Jedino što nam preostaje je da pretpostavimo da je:
1. Deretić begunac iz ludnice Arkam koji se doselio u zemlju ludaka na brdovitom Balkanu. Moguće je da je doneo svoje radove sa rekreativne nastave i da je njih otkrio Saša Popović(inače čovek koji zna sta ostali ludaci traže) pa sada Deretića koristi kao marionetu i stiče jos prihoda za svoje carstvo zla!
2. Deretić ljubitelj lika i dela Monti Pajtona, pa je hteo da se i on malo našali sa srpskom istorijom i prikaže nam njenu smešnu stranu, ali pošto su neki to shvatili preozbiljno čovek je resio da se malo ovajdi.
3. Deretić je pokvareno đubre, šarlatan i iskompleksirani metalostrugar koji zarađuje na nepismenosti naroda, mada nije još utvrđeno da li veruje u sva sranja o kojima piše knjige!
- Gospodine Deretiću, ovo je egipatski istoričar Muhamed Fati Osman, inače čovek za kog se tvrdi da mu nema premca kada je u pitanju egipatska istorija! Gospodin Fati Osman želi da sa vama prodiskutuje o autentičnosti vaših dela i tvrdnji da su egipatski faraoni ustvari Srbi poreklom iz Gornjeg Brijanja.
- ŠTA? Ko je bre on da sa MNOM diskutuje o arhaičnosti mojih dela pička mu materina! Je l' znaš ti da biste vi kurac malo sagradili piramide da vam nije bilo nas Srba! 'Ajde bre sramota! Još bi oni čuvali one, kako se zove ono sto jurca po pustinji pička mu materina, kengur beše?! E to, još bi se oni sa njima jebavali!
Šta je Hitler rek'o Evi pred smrt? Koliko opijata su koristili pisci biblije? Da li Hrist Judi pljunuo u čašu na oproštanoj večeri? Koliko je Staljin imao ljubavnica?
Vudro Vilson u najnovijem broju otkriva sve svoje tetovaže i sve svoje poroke. Specijalno za "Istoriju!" Čerčil govori o tajni svoje dugovečnosti.
Na bizarnoj strni moći ćete da saznate o perverznim i bludnim noćima grofice Batori.
Da li je Holbruk lupio šamar Slobodanu u Dejtonu?
Ekskluzivno, za "Istoriju!" Bik koji sedi pokazao zašto ga zovu Bik i zašto sedi.
Na duplerici je naga Nefertiti na Nilu. Saznajte zašto je ona dar Nila.
U bukvalnom smislu reči, jedan od dalekih predaka. Kolokvijalno, lik koji je dovoljno mlad da ne umre, a dovoljno mator da bude Krkobabićev ispisnik. Ustvari, askurđel i nema starosnu granicu, bitno je samo da odskače od sredine u kojoj se nalazi.
Parking ispred srednje škole. Klinka izlazi iz benvea i žvali dva'es godina starijeg vozača. Bubuljičari: Opa, Milice, nismo znali da je u vašoj porodici tako cenjen incest. Je l ti to deda? Milica: Ne, prostačine, to mi je dečko. Bubuljičari: U jebote, koji askurđel. A reci, je l skida kosmodisk dok mu blajviš kobas, hahaha? Milica: Crknite, dušmani!
--------------------------------------------------- - Brate, koji sti askurđel, poneo si tedonal na basket. - Jebiga, reuma, spondiloza, išijatikus, lumbago... Moram da se pazim. - E, dobro termofor nisi poneo. - Jao, termofor!. E baš sam kreten, moram da se vratim kući. - ŠKK?
--------------------------------------------------- - Ste li vi normalni, pa koji ste kurac zvali ludog Ljupčeta s nama na punoletstvo kod Mire heftalice? Taj pamti zidanje skadra na Bojani i diobu Jakšića, pa sve će ribe da beže od nas zbog tog askurđela. - Jebiga, žena mu otišla na vikend u Bogutovačku banju, njemu dosadno, pa pitao da se prišljamči. Kako da odbijem čoveka, možda mu je poslednji izlazak u životu.
