Nečiste ruke koje se koriste za neku čistu radnju, u očima ženskog sveta.
A: BLAGOJEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE! B: Hrnj, uh, šta je bilo kojkurac? A: Pa ti nisi normalan, pa ovo je prekardašilo, pa jesi ti svestan da si me upravo pomazio po kosi tom istom rukom kojom si malopre počešao dupe? TOM. ISTOM. RUKOM. Po mojoj divnojčistojsvežeopranoj kosi! B: A bre, ženo, glas preko 130 decibela od sad dižeš isključivo ako primetiš da Bugari prave polukružni manevar oko zgrade. A i šta sad, kupao sam se prekjuče.
Preko cele strane nalazi se slika vola u žitu. Sa jedne strane ograde jedan proćelavi brko sa traktora pozdravlja sedog brku sa šeširom i pastirskim štapom. Trideset četiri kvadratna polja sa slikama, za konverzitivni oblačak brke sa traktora. Polja za kartice predstavljaju: penis, vola, majku sa novorođenčetom u naručju, i još jedna slična, samo religiozna i još jedna religiozna, samo snužden bradonja na krstu, nebo, kera, elektronska slika virusa sifilisa, bubrege, sunce, solarni sistem, alfakentauri, traktor, grupna slika familije sa venčanja, kolevku, si oznaku za jedan kilogram, slika crkve, brkove, tri sličice sa po jednim grobom, vešticu na metli, tri jaja u tavici i još jedno nebo.
Hoću brata! Ama dete božije, oću i ja ženu, al kurac ćemo i ti i ja da dobijemo ako svaka 3 minuta budeš dolazila u monitoring!
Definitivno najveći krivac za činjenicu da se pretvaramo u naciju jedinaca. Za dvoje će se uskoro dodeljivati nacionalna penzija. Radoznaliji od Poaroa, manje poštuju tuđu privatnost nego Veliki Brat, iz kuće ne izlaze, noću ne spavaju... Ako se hitno ne krene u masovnu izgradnju sigurnih soba za parove sa detetom, brzo ćemo doći u situaciju da je onaj poslednji ispod šljive sam jer se ni za sekund nije odmicao od majke da je otac otrese.
Prvo sam pravio natenane. Godinama. Svaki detalj prostudiran, testiran, usavršen, dorađen. Nedeljom odmorim, pa opet stvaranje. Kako Bog zapoveda. Drugo sam uspeo da napravim samo zahvaljujući činjenici da sam ga pravio dok je prvo bilo bebac. Scena ko iz filma o građanskom ratu u pokojnoj Bosni - meni krv udarila u oči, žena stenje, grebe... Beba jeca, vrišti... Nikome se ne ponovilo! Treće, e tu smo imali pomoć šire porodične zajednice, sočinismo kad su njeni uzeli jedno, a moji drugo... Oba dana smo ga pravili. Noć između nismo, pričali kako li im je bez nas... A kako opravismo četvrto? E to nema potrebe ni da pišem, njemu će prepričati ovo troje. Pa i mi smo žive duše. Rijaliti šou, no što!
Koreni - *merna jedinica za poreklo* - još od vremena Aćima Katića behu jebena stvar. Ti koreni određuju sudbinu a pošto živimo na podneblju kakvom živimo, uloga porekla i "vuča" korena još više dolaze do punog sjaja.
Više niko ne primećuje tvoju ličnost, tvoju psihu, već to odakle dolaziš u startu preovlađava na vagi sa tasom "Koreni" u odnosu na tas "Ko sam ja, ustvari?". Jebiga. Vući korene kroz život određuje tip budućnosti kakvu možeš očekivati u zavisnosti od prošlosti i duhova u njoj. U poslednje vreme, koreni su stekli nekakvo pežorativno svojstvo, kao da je u pitanju tema lišena svih komentara. Tabu tema.
- Rado, drago mi je što si prihvatila da daš intervju za naše novine. - To mi je posao. - Za početak, primećujem da sva sijaš. - Pa da. Kad si poznat, moraš uvek biti na nivou. - Hehe, da. Postala si poznata veoma brzo. - Da, jesam. Svojim predanim radom sam uspela da stignem gde sam sada. - Sigurno ti nije bilo lako, s obzirom da vučeš korene iz Četereža. - Sad sam Beograđanka, možete samo da mi pljunete pod prozor.
Učiniti svojim ili svojom. I više od toga. Puno više. Uvesti u najuži porodični krug, dodeliti pravo glasa i prvenstvo pri bitnim odlukama. Zavoleti, ako baš insistirate.
-Ja sam hteo da joj dam prezime, ali bolest želi drugačije. I gde sada? I sa kim? I kako? Jesi li primetio dobri moj, da osobe koje nas priuče smehu, same gotovo i da ne poznaju isti?
Možda je ovo tek početak Kakvog valjanijeg putovanja Reče ostareli mornar I potopi svoju lađu
*Mali Mrav i Ziljava Njorka konačno su uredili svoju zemunicu. Na jednom kraju, iza ognjišta, a tik ispod veprove lobanje probijen je kružni otvor, kroz koji pogled puca ka dolini. - Ovo staviti ili ovo? – pita Njorka i pokazuje u jednoj ruci okrugli komad od pletenog pruća, a u drugoj kožmuru sabljastog tigra. - Šta bre? - Ovo ili ovo na prozor? - Daj od pruća. - Lepša ova koža. - Pa onda kožu. - Pruće boljše. - Pu jebem ti Ledeno doba 3 i 4 i kad sam te mlatnuo močugom i dovukao ovde sa Velikog Pojila!*
Jezus-Marija-Sveti-mudraci-sionski&co! Ima li veće opsesije žena od zavesa? Dobro, posle cipela, dijeta i praška od 12 kila sa anplagdom Sergeja Ćetkovića. Sabrana dela Karla Junga, Tehnologija materijala I i II i Ogledi o optici nisu dovoljni za razumevanje tog porubljenog komada tekstila, zvanog - zavese.
Ono što ti, momče, smatraš parčetom krpe protiv ulaska džinovskih leptirica i neželjenih pogleda komšija u odskačuće spolovilo, dok goluždrav tancuješ uz solažu Zorana Starčevića Starog, one tretiraju kao pitanje nacionalnog značaja, specijalan paravan života, lepršavu simboličnu haljinu višeg bića u kojoj… Uglavnom, mnogo im je važno to.
Sa karnerima, obrubljene rokoko, duge, kratke, gusto nabrane, vezuju se ili padaju, uf ove se teško peglaju, ali što čuče na prozorčee.
A kačenje? Akrobatišeš na kljakavom tronošcu, pružaš krake preko TA peći i police s knjigama, nabildovo si triceps ko Dane malterdžija. Džaba procenjuješ razmake među štipaljkama, moraćeš da ih preslažeš onako sekvencijalno bar jednom, to je taj zaveski Marfi i bog. Evo ga! Ko šećer. Ali zamalo.
- Evo sad skini ovu i zakači onu drugu. - Čekaj malo, pa malopre sam stavio ovu? - Ne pada mi nekako svetlo kako treba... - Oćeš da uključim plafonjeru? - Ma ne, ne razumeš. - Naravno da ne.
Lepa je. Ima dečka. Fin momak, naravno. Duga veza. Neke dve-tri godine, nešto tako. On prati fudbal, ona lakira nokte. Voli decu. Drži (uspešnu!) dijetu. Karakter joj je jači od upornosti Bore Drljače, tako da ni pod kojim uslovima neće jesti posle šest popodne. Možda se ne udubljuje u avanturističke crtica ljubavne romane, niti ih čita nešto mnogo, ali zato, brate mili cepa ekonomije i te neke finansijske nauke na ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Ne šali se nešto mnogo, ali ume uvek da prepozna kada da se nasmeje, a mama joj puca od ponosa. Naravno, voli more. I sunce i školjke i to sve. Sve jebeno ide kako treba! S-V-E! Skroz po pravilu. Baš onako kako je neko preterano smoren nekada davno napisao napisao iz ko zna kog razloga. Mislim da se taj samo zajebavao, iskreno. Ono, kontam, ajde da ugradimo neke standarde koje niko neće moći da poštuje, pa onda da gledam ljude kako padaju u depresiju, hehe, ALI PRC, ZA'EBO SI SE, CURA SVE TO POSTIGLA, nadam se ne na račun mentOlnog zdravlja.
Još samo posuti šljokicama, u pozadini pustiti Sergeja i umotati obojenim celofanom iz Turske i dobijete tipičan primer alfa ženstvenosti. Simpli febjulus.
-E, bubim te, idem sada na hor, posle na faks, pa onda na ples, pa onda u svemirski brod da pozdravim mog bubilija, pa onda da se spremim, ništa, onako na brzinu samo i onda da upišem one dve desetklice, pa na aerobik. Ti? -Evo..... Idem da sedim u kući i gledam onu epizodu sa Molderom kad se neki lik ubaci u njegovo telo i onda krene da živi njegov život i uzme da se kida kad vidi kakav je Molder neviđeni jadnik. Mnogo volim tu epizodu.
Sve što u životu dođe, mora i da ode. Ne započinje čovek ovu trku sa ciljem da izgubi. Ali da pobedi ne može. Može eventualno samo da bude nerešeno. Ne funkcioniše život tako, da možeš jednostavno da nađeš sajt sa čitovima. Život čituje, ti samo uzalud pokušavaš.
Sve,svaki trenutak sreće, protkan nadom, suđeno mu je da bude presečen u nekom doglednom vremenu. Šta i koliko god da imaš,uvek nešto fali. To je prokletsvo ljudsko, to što duša nikad nije sita. A ima stvari koje u svakom trenutku mogu da kompenzuju nedostatke. Samo što ih ne cenimo dok ne prođu. Ne odu. A kao što rekoh već,sve što dođe... Retki su srećnici koji prepoznaju sreću i zadrže je. Ostaje posle gubitka neki blagi osećaj uzaludnosti,koji je uvek tu. Sa njime ležeš, sa njim se i budiš. I maštaš. O nekim prošlim vremenima, u kojima si imao to što sada nemaš. Uteha se traži u stvarima koje mogu da podignu na vanzemaljski nivo, onome što omogućava duši da napusti sivilo u kome je, makar na kratko. I nije sutradan mamurluk to što te muči,već onaj raspali osećaj da si se vratio u stvarnost u kojoj ne možeš ništa,ma baš ništa da promeniš. Ali uglavnom onaj gore jednu veliku tugu zameni kratkom srećom, vrlo brzo. Uglavnom.
Mukotrpan i vrlo bolan proces koji sledi posle rastavljanja na sastavne delove. Ponekad dođeš u situaciju da se potpuno rastaviš na zasebne komade. Proces rastavljanja je obično obavijen velom misterije i ne ostaje u sećanju. Proces sastavljanja započinje buđenjem odnosno padom u stvarnost. Postaješ svestan sebe, da postojiš i da si živ. Pokušavaš da odgonetneš gde si. Soba ti je nekako poznata, ali ne bi trebalo da se vrti. A vrti se pod obavezno. Jak bol pulsira u predelu nečega što bi trebalo da bude glava. Glava? To je tek rastavljeno i treba da se sastavi. Pokušavaš da sastaviš delove glave. Ostatak tela pokušavaš da spojiš u jednu artikulisanu celinu pri odlasku u WC. Iz sebe istočiš tamno žutu tečnost iz koje izgleda isparava čist alkohol. Pokušavaš da opereš ruke i umiješ se hladnom vodom. Ali to nije jednostavno jer te iz ogledala posmatra neko čudovište. Kakav pogled. Dogegaš se nekako do kreveta i padneš u njega. Sve te boli. Ničega se ne sećaš. I onda počneš polako da se sastavljaš. Prvo delove glave. Juriš misli na sve strane. Glavu sastaviš sa telom nekako, ali je obavezno držiš rukama da ne otpadne ponovo. Ruke i noge su tu negde, samo nisu lepo sastavljene. Treba ih malo preštelovati. I onda konačno zaspiš ponovo i sastavljaš se u snu. Blagotvornom snu za sastavljanje.
- Gde si bre ti danas ceo dan? - Au brate preležao sam dan. Ne mogu nikako da se sastavim. - Od čega bre da se sastaviš? - Od izlaska u subotu uveče. - Ali sada je ponedeljak posle podne. - Znam. O tome ti pričam. Ne mogu da se sastavim.
Ne kasni ti sat, prijatelju, kasni vreme! Ono netremice kaska za nekim čovom koji utiče na njega tako što svojim inovacijama i/ili shvatanjima života uvek beži za prsa u (ne)izvesnost. Može da kampuje u ofsajdu, nebitno, čova uvek zna da je u prednosti jer upravo on kontroliše svog rivala - vreme - i ne dopušta mu da ga saplete na svom putu.
Ovi ostali, koji šetaju zagrljeni sa vremenom, hodaju tako da po načinu njihovog koraka možeš videti običnog lika koji preživljava današnjicu. Nekako. Upleten u borbu za sopstveni život ne može stići nikuda, a kamoli da pobedi vreme. Mora da kasni. Zašto? Jer nije onaj, gore pomenuti, čova koji je pun odricanja zarad višeg cilja dosegao suštinu i pišajući ispisao svoje ime u snegu života.
Godina 1869.
Mendeljejev: Hmm... Pazi, 'ladno ima šablon! Ako poređam elemente po atomskoj težini, hmm... Pa, da! Doooooobro. Ostaviću i prazno za elemente koji će tek biti otkriveni.
Godina 2014.
- Gv? - Šta Gv?! - Pa simbol... Valjda... - E, Rankoviću, Mendeljejev poređ'o, predvideo i sve dao u tablici a ti ne možeš mrtvu oznaku gvožđa da zapamtiš!
Misao koja se javlja u trenutak u kome izgubiš želju za životom i sve moguće ambicije nestanu, kad jednostavno digneš ruke od svega i shvatiš da nista nije vredno tvojih živaca, da je bolje da ostatak svoj mizernog zivota provedeš negde iza brda, na nekoj njivi koju si dobio u nasledstvu, na kojoj ćes sam sebi da obezbediš hranu i po neki listić marihuane, iako znaš da se od njive niko nije obogatio niti proslavio. Kad ti se na spolni ud popnu i komšija koji po ceo dan razbija hiltijem pločice u kupatilu, svi započeti poslovi koji nemaju nikakve šanse da u skorije vreme budu završeni, sve obaveze koje se samo gomilaju i opterećuju ti misli, shvatiš da je njiva savršeno mesto gde od zore do sumraka možes da divljas motikom po zemlji, sa minimalnom upotrebom sivih ćelija što za posledicu ima neizmernu sreću. Srpska verzija želje za pustim ostrvom gde vlada mir i tišina, harmonija i spokoj.
