Svakodnevno zanimanje ako imaš minimum jednog matorca u kući koji nije sasvim raskrstio sa brzopoteznim-slengovskim govorom današnje omladine.
Majka: Uzmi pošalji poruku bratu, pitaj ga da li je dobro, da li da mu pošaljemo nešto tamo za Beograd. (2 minuta kasnije) Ćerka: Kaže, "ma jok, ok sam". Majka: Šta kaže? Ćerka: Kaže da je dobro i da mu ništa ne treba!
Sin: Gde si ćale, mrdaš li? Razbili nas ovi do jaja, a? Otac: Šta kažeš? Sin: Pitam te - gde si, jesi li dobro i kažem ti da su nas ovi otrsili u fudbalu majku im jebem!
Sin: E, kevo, dolaze mi Mića i Džoni, ima neka fuca, da džakamo, aj' spremi nešto za has. Majka: Jesam ti ja rekla da ostaviš taj narkomanski govor za ulicu. Reci lepo šta hoćeš! Sin: Aleksandar Miličić i Nikola Stojanović dolaze večeras kod mene da se družimo i gledamo fudbal na malom ekranu. Da li bi bila ljubazna da nam spremiš nešto lepo da pojedemo?
Baba: Je li ćero, gde ti je onaj momčić? Unuka: Naš'o neku kres šemu sa strane pa sam mu dala korpu. Baba: Kakvu mušemu i korpu? Je l' pijačar? Unuka: Baba, valj'o se sa drugom po senu, pa sam mu rekla da moj 'lebac više ne'e da je'! Baba: A to... ako si pile babino!
Gomila morbidnih priča u kojima je bilo bitno samo da se srećno završavaju.
Crvenkapa - Priča o Vuku mutantu koji je inače psihopata i voli da jede ljude, a da ih pritom ne sažvaće tj. guta ih cele. Glavni lik priče je Crvenkapa, devojčica na LSD-u koja je u šumi srela vuka i nije joj uopšte bilo čudno što on govori, pa je još i razgovarala sa njim. Ipak, glavni lik priče je lovac, još veći psihopada i rođeni sadista. On ne samo da je na spavanju rasporio vuka i izvadio babu i Crvenkapu, već ga je i nafilovao kamenjem da se jadnik sjebe u bunar kad ode da pije vodu.
Ivica i Marica - Bajka o nenormalnoj maćehi psihopati koja je naterala muža da decu pošalje u šumu na milost i nemilost krvožednih vukova. Najveći kreten u priči je njihov ćale koji je još i pristao da odvede jadnu decu u šumu da se pogube. Jebeni papučar je papučarizam doveo do ekstrema.
Snežana - Još jedna priča o nenormalnoj maćehi koja je bez ikakvog razloga uporno pokušavala da otruje jadnu Sležanu.
Pepeljuga - Priča o devojci koju su svi šikanirali i iživljavali se na njoj, pa je ona na kraju počela da se drogira. Priviđale su joj se razne stvari kao što su kočije i staklene cipele.
Aladin i čarobna lampa - Priča o ljubavi dva muslimana, priča sa srećnim krajem. Aladin trenutno živi pod imenom Muhamed AlDžaber, priča se da je odgovoran za nekoliko bombaških napada na bliskom istoku.
Super je. Izlazi. Pozdravlja se sa devojkama u gradu. Ima jednu majicu koja je pola roze. Nosi je kadgod nije prljava. Šalje poruke. Ljudima. Smeje se dok objašnjava fudbal devojkama. Uživa u filmovima na TV-u. Voli lepe dane i sunce i espreso. Dan je lep i sunce. Super je.
Pogled sa kojim smo se prvi put sreli u akcionim filmovima. Ono što je važno, je da samo pozitivci imaju ovaj pogled. Pošto negativac, prebije, na mrtvo ime ovog dobrog (jedno 7 minuta ga bije), on pada na zemlju, počinje da halucinira, pucaju ga fleševi, i vidi sebe u redu kod Sv. Petra. Zatim dobija nadljudsku snagu, ustaje sa zemlje, kao da se ništa nije desilo, briše krv i upire "saću ti jebem kevu, pogled" ka svom protivniku. Slede scene sa puno batina, krvi, samo sada pozitivac, sa konstantnim pogledom bije negativca. Sve se to završi za nekoliko sekundi, negativac leži polumrtav, a kamera u prvi plan stavlja pobednika, koji napušta mesto bitke, sa sve jebačkim "saću ti jebem kevu, pogledom"
Izraz koji opisuje takvo stanje šoka i iznenađenja, da se reakcija jednostavno ne može sakriti. Za neupućene, monokl je spravica koju su englesko plemstvo i slične karikature nosile na jednom oku, umesto naočara. Uglavljen ispred oka, davao je zajeban i prefinjen izgled koji se može narušiti samo nekim zapanjujućim vestima.
(Engleska, 19. vek) -Lorde Partridž, Lejdi Felisiti ima vanbračnog sina! -Blagi bože! :ispada mu monokl u šampanjac: ------------------------ (Miljakovac, 21. vek) -Brate, ščuo da je Marija trudna? -Čuo. Kad mi je Šomi reko juče, ispo mi monokl u pivo.
On pati. On cilim svojim tilom osjeća svaku pismu koju izvodi. Nebitno što je pismu obradio. Nebitno što piva na plejbek. Nebitno što gostuje na Tv Ruski Krstur i što je istog jutra tu numeru pivao u još 16 emisija. On je tako do jaja. On je tako umjetnik. On ima udvojeno isto slovo u svom imenu. On ima tako kul spiku i tako je iznad tih ustaško-četničkih sranja. Njemu niko ne može oduzeti šetnju Balkanskom ulicom jutarnjim časovima 80tih, zadimljenu salu Skc-a, druženje sa Milanom Mladenovićem,…Šatro. On štiti životinje, on zatvara vodu na slavini dok pere zube. Ali on nikad ne priča o tome. On je Massimo Savić.
Označava osobu bez najneophodnijih mogućnosti da se ostvari u životu.
- E znaš da me sinoć muvao onaj Milan iz dvojke? - Koji, onaj visoki slatki? Jaaaoo, super! - Ma šta super, lik nema ni fejsa ni spejsa, šta ja da radim s njim, da šetam, šta li?
Očajnički vapaj čoveka koji je oduvek bio drugi izbor. Kao i nesrećni Luiđi, kolega Super Maria koji igra samo kad ovaj prvi padne u provaliju, i on je stupao na scenu samo kada su sve ostale opcije bile potrošene. I tad nešto malo, nezapaženo. Princezu nikada nije spasao, zadovoljavao se onim 'moša' sluškinjama, koje kažu da je u drugom zamku. Njega zovu na fudbal samo kad neko ispali, pa da se popuni brojka za 5 na 5, a i tada je stavljan na gol. Njemu riba da samo kad Luiđijev drug nije zainteresovan, pa Luiđi posluži kao rezerva. U društvu se ne ističe, na njegove viceve se niko ne smeje, često ga ni ne saslušaju do kraja. Luiđi se ne rađa, on to postaje vremenom, i najčešće je sam za to kriv.
