Kada učinite neko dobro delo za neku ekstra cicu, a ona vam uzvrati samo sa ''hvala'' ili nekom sličnom zahvalnom imenicom, u pravom mačo muškarcu stvara se nezadovoljstvo, pa mu se sigurno ovakve i slične pomisli vrzmaju po glavi.
- (Dobra ženska!) Jao, dečko, jel' bi bio ljubazan da mi uneseš ovu fotelju i ovaj televizor (od 1000 kila!), molim te! Sama sam i ne mogu, baš mi je teško (tračak nade da će konverzacija ići u željenom pravcu) - Nema problema! (Dve unete stvari i jedno iskilavljenje kasnije) - Jao, hvala ti puno, puno! - (U sebi) Šta hvala, daj pičku, mamu ti jebem!!
Uzvik detekcije baronisanja. Skraćeno od "O, jebote kakvih lovačkih priča se naslušah ovde, Sveti Oci i askurđeli".
- Ne znam sad odakle ni da počnem, a glupo mi malo ispašće da se hvalim. Uglavnom, evo samo primer jedan - kad sam bio kod Saleta Popovića na slavi, upoznao sam jedno sto tih kako ih zovete selebritija, da ne nabrajam sad, ali grandovci komplet, pa onda bilo tu i ministara, pa fudbaleri, glumci, znači svi. Kad je odmaklo malo, ja popio već dvajestak čivasa i vidim nešto me munulo u nogu dole, pogledam, a preko puta mene sedi Rada Manojlović i sve štiklom i smeška se. Izađem posle do vecea, ona za mnom u muški ve-ce, reko da li si normalna, videće nas neko, ona kaže neće, a tu baš pišo Saša Matić, posle sam mu se izvinjavao, ona navalila, reko ne smem danas posna slava, a i već sam u jednoj ozbiljnoj i dve kraće veze, kaže ona... - Oj lovačkih! - Evo ti Saletov broj, pa pitaj, čekaj.. Ovo mi nov telefon, stari sam dao... - Da pogađam - Kemišu? - Ej, kako si... - Aj izlazi bre, treba da potrem.
Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
