Sunovrat jednog čoveka. Praktično ragnarok, nestaju i on i ono što ga je njime činilo.

Dramatičnost samog pada ne mora nužno biti odslikana jednim jedinim radikalnim potezom poput gubitka kompletnog imanja tokom samo jedne partije ajnca. Kako bilo, kao bleda senka onoga što je nekada bio, bez mogućnosti za undo, ostaje da hoda među nama. I služi kao podsetnik zašto treba malo povesti računa tu i tamo.

Vrhunac determinističke misli jadne, napaćene individue u momentima kada iskrivljen doživljaj spleta životnih okolnosti preuzme primat.

Jer, lakše je epilog pripisati spoljašnjim faktorima i još zapečatiti uticajem *više sile*.

Nije potreban preteran napor da realnost iskriviš prema svojim aršinima, nezgodno je obratno: biti dovoljno samosvestan da sagledaš realno stanje stvari i prilagodiš mu se. Ili makar prihvatiš.

Nego, da ne jedem govna, ukratko: samoobmana nije skup sport.

Jedan od međustadijuma pijanstva. Veselo raspoloženje i ta suptilna granica između uživanja u alkoholu i preterivanja su prohujalii davno tokom večeri.

Dakle, rebus nastupa daleko posle tačke na kojoj razuman čovek naručuje kiselu, *Anđela kurvo i dalje te volim*, i konobar-donesi-vrata-dizađem klišea. Tehnički, mnogo je bliže komatoznom stanju. U tom nekom vakuumu gde se organizam grčevito bori da preživi svog pomahnitalog vlasnika se ostaje bez glasa, osećaja za ravnotežu i svesti o tome šta se zbiva u spoljašnjem svetu.

Totalni log off iz stvarnosti, egzistencija izvan vremensko-prostornog kontinuuma. Dašta, olešeni pobratim, onako zablenut u jednu tačku ko goveče, nekom ko posmatra scenu sa strane izgleda sav predan rešavanju nekog nedokučivog rebusa.

Solidan forhend iz sve snage (ili bekhend, zavisi od egzekutorovih afiniteta).

Ova metoda vodi do prijatnog ćaskanja sa Haronom na obalama Stiksa dok se primaoc usluge ne povrati u svet živih nakon ovakvog, istina, brutalnog ali nadasve efikasnog tretmana.

Jer, šamarčina u rangu reanimacije garantuje reset na fabrička podešavanja i time osujećuje dalje akcije u smeru činjenja nekog sranja. Ovaj potez razbija iluzije, budi čoveka iz transa u kome uspeva da sam sebe sjebe iako mu to ne izgleda tako. Uspeva u tome da se reanimirani dozove sebi, dok još ima kome.

Posebnu draž ima kad ovakvom šamarčinom blagoslovi blizak ortak, a nakon što mu se propisno najebeš majke i masnica ispari shvatiš da je taj krajnje altruističan čin bio za tvoje dobro.

*Mosinka* je kolokvijalni naziv za legendarnu repetirku, ponegde u ovim krajevima zaostalu još od poslednje ekskurzije Crvene armije. Nije neupotrebljiva, dašta, ali matoro, jebiga, skoro antikvitet.

Isto važi i za olinjalu i ocvalu ribu, pride nedovoljno zgodnu ili jebozovnu da se nazove milfačom. Jer, na milfače klinci iz zgrade drkaju, na mosinku i ne baš.

Tehnički, donekle upravo taj deficit jebozovnosti koji je u obrnuto porporcionalnom odnosu sa stepenom jasammegariba nadrkanosti posledično dovodi do zaobilaženja dotične od strane muškog pola. Dobro, ipak ju je tu i tamo neki mučenik startovao, budimo realni, ali to je prošlo bez uspeha jer ego prosečne mosinke ne bi mogao podneti činjenicu da je njena liga tip sa trocifrenim brojem kilograma i jedva dvocifrenim koeficijentom inteligencije.

Veći doprinos odbojnosti mosinke imaju frustracije, nadrkanost i sujeta ovakve ofucane ribe, a to može zagorčati život bližoj i široj okolini više nego po metak kalibra 7,62 u oba kolena.

Uvertira pred odlazak na ekskurziju (sa sve počasnom pratnjom) do službenih prostorija plavaca.

Sam položaj tela tokom ovog veličanstvenog čina je krajnje jednostavan - interpretator sa raširenim nogama i glavom okrenutom ka zidu, na koji su takođe naslonjene ruke, nonšalantno čeka trenutak kada će se naći u zadnjem delu marice.

Naravno, u njegovoj glavi ne mora nužno vladati potištenost i beskrajna tuga zbog svih koraka načinjenih na stranputici koji su ga, na kraju, doveli do ovog položaja. Ma gde bre, boli ga patka, na njemu je samo da skapira kako će se nositi sa epitetom *"od ranije poznat policiji"*. Doduše, o tome ipak mora da misli samo ako nekad završi u dnevnoj štampi.

Zvuk rotacije je tu da upotpuni ambijent.

A jebiga, nije loše, može da radi pos'o ali... nije to to.

Fali ta neka neobjašnjiva komponenta, na prvu loptu možda neupadljiva. A ako/kada se čovek na nju navikne i olako uzme zdravo za gotovo, ne čini se ni kao previše važna. Ali jebešmumater, ta boja filtera i njen doprinos celokupnom utisku se na kraju ispostavi kao nemerljiv, krucijalan.

Istina, u životu ne treba biti nezahvalno govno - i Davidov ima beli filter pa šta sad? - ali teško se otresti proganjajućeg osećaja da si napravio pogrešan izbor, da su kockice mogle bolje da se slože. Al eto, samo taj mali delić fali da bi se za širu sliku moglo reći - to je ono pravo.

Izraz nema veze sa nacionalnošću, već sa karakterom. A inspirisan je lepim ponašanjem Italijana i njihove armije, iliti njihovim sklonostima da već u prvim fazama rata započnu pregovore o predaji, promeni strane, otkažu pomoć svojim saveznicima, ili makar ignorišu sopstvene debakle na bojnom polju.

Narodski rečeno, talijan je pizda.

Ljigavac, zajebaće te samo tako. Promeniti ploču i ispaliti kad ga najviše trebaš, eventualno, zakucaće ti ga niotkuda i kad se najmanje nadaš. Smradina.

Lep? Nije da je gabor, al' nemoj da se zajebavamo. Drži do sebe koliko - toliko, ali ipak ne nosi karirano.

Da je bogat, nije. Koja god kola da vozi, mo'š se kladiti da u njima nije prvi prdnuo.

Sposoban, pametan ? Heh, može srolati ksnu za 25 sekundi, ali to je ipak stvar treninga a ne sposobnosti.

Izraz aludira na staru foru: brava koju otvara svaki ključ je loša brava; ali ključ koji otvara svaku bravu je prilično dobar ključ - da ne kažem kalauz. Dakle, kalauz se odnosi na tipa koji na prvi pogled nema šta ponuditi suprotnom polu, ali na potpuno neobjašnjiv način ima više recki nad krevetom nego što bi iko na prvi pogled mogao pretpostaviti.

Upravo ta činjenica da niko ne zna - niti može da nasluti - kakav to repertoar forica, mađija i šarmantnih izjava poseduje prosečan kalauz, oko dotičnog stvara auru misterioznosti. I prećutnog poštovanja od ostalih muškaraca iz sredine. Hajd' dobro, i ljubomore od strane onih muškaraca koji su nevini u 38. godini, ali nije to poenta. Dabome, kalauz o svojim poduhvatima ne priča kompanjonima. On zna da oni znaju,i oni znaju da on zna da oni znaju, ili makar da slute koga/kad/gde, ali neki red mora postojati jebemumater. Kad se noćna lutanja spomenu uz vops, mudro ćuti i osmehuje se krajem usana - i te situacije su dovoljne da mu dodatno dignu ugled u čoporu. Ipak, ne kurči se jer je džentlmen, već zato što opravdano strahuje da bi mu neki brižni supružnik mogao prebrojati rebra nečim kabastim ako se priča proširi.

Međutim, fora sa kalauzima nije u samo njima znanoj priči koju serviraju ribama. Ni u tome što čine zanemarljiv procenat muškog kolektiva u svakom bloku/ofisu/gradilištu/klubu/radnoj akciji pri izgradnji pruge Brčko - Banovići. Štos se krije u tome što svaki kalauz svojim postojanjem kontrira kolektivnom dojmu mlađanih, i ne tako mlađanih ali malo više razočaranih pavijana iz niže - srednje klase, a koji u najkraćim crtama glasi otprilike ovako: jebaćeš samo ako voziš Merca. Tačnije, ako imaš para za, između ostalog, Merca. Dobro, da se ne lažemo, frekvencija snošaja će možda biti veća ako voziš Merca, ali to kola od des-dvaes soma jura i dalje ne čini preduslovom za bilo šta, ne budi ograničen.

Nego skapiraj da, jebiga, ima svega. Razdrndanih rava, ups brava, koje otvara svaki ključ, i brava koje otvara samo jedan ključ, bio on zarđao ili sjajan i nov. Škart ključeva koji pucaju u ruci čim ih ubaciš u katanac, pa i ključeva pravljeni za brave kazamata blaženopočivše K. und K. monarhije kojima današnje brave nisu po meri. I kalauza, dabome. I svi su oni izmešani na rafovima, kako i treba da bude.

Stavljena je tačka na jednu epohu. Nema više kevine kuhinje a posledično, ni jela na kašiku, koja iznuđuju eskivažu tog obroka ukoliko te isti podseća na traume iz detinjstva i ujnu koja nakon obroka obliže i brkove. Nema ni tih nekih sitnih udobnosti roditeljskog doma poput ćaletovog deranja na televizor kad tekma krene u smeru suprotnom od očekivanog. Nema više ni švecinog poluretardiranog kerića koji oduševljeno bulji u veš mašinu koja se šeta po stanu dok centrifugira.

Jer ti sada, ko-na-čno, živiš sam. Štono kažu sad si ekonom svoga dobra, pritom potpuno nesputan mogućnošću da ti neko bane u sobu dok poliraš kacigu.

Moš mislit, taj dugo očekivani osećaj slobode se vrlo brzo isprao i ostavio priično gorak ukus u ustima. Ushićenje povodom apsolutnog odsustva bilo kakvih ograničenja i civilizacijskih normi koje bi mogle sprečiti, recimo, pišanje u flašu koju držiš kraj kreveta jer te mrzi otići do ćenife je iznenađujuće brzo isparilo. Društvo ne zoveš kod sebe - delom jer su se poženili, a i gde da ih smestiš, u svoja 4 kvadrata ? Jok, vi koji ste izmakli bračnim okovima jer vas nijedna neće, ste sada klapa samostalnih sivih sokolova kojima je plata magacionera dozvolila let iz roditeljskog gnezda u pravcu Sunca, i vi u maniru civilizovane gospode se izvoljevate zapijati u birtiji. Privođenje riba ? Ne preterujmo.

Ono što je, dok je još bilo u domenu mašte bilo tvoje malo kraljevstvo, sada je nešto veoma slično svinjcu. Društvo ti za ono malo časova kada ne rmbaš da bi platio svoj penthaus od 4 kvadrata čiji zidovi pamte Rankovićev pad, ili ne spavaš pravi buđ koja se onako svojevoljno kultivisala usled tvoje sklonosti da redovno čistiš prostor u kom obitavaš. Suvi obroci iz pekare su već dovoljno naškodili konzistenciji tvoje stolice, a bogme i frekvenciji iste na dnevnom nivou.

Ipak, nije sve tako crno. Počinješ uviđati da od goreg može gore pa se ta odluka da počneš živeti sam svejedno može ispostaviti kao sudbonosna - sve ono što si tokom većeg dela svog života uzimao zdravo za gotovo počinješ neizmerno ceniti. Nad čistom WC šoljom vršiš apoteozu, toplo i kuvano jelo se više ne preskače. Ni boranija.

I tada ti posle par decenija sprcanih u dupe, iz iste te gujsce dođe u glavu da nije sve onako kako može izgledati na prvi pogled, da život nije holivudski film, i da si poprilično nesposoban da se staraš sam o sebi. A samoevaluacija je bitna stvar, dakako. Skapiraš da se, jebiga, život neretko sastoji iz kompromisa, i umilnim glasićem večitog apsolventa filozofije moliš ćaleta da ti pomogne oko selidbe stvari u gnezdo iz kog si potekao. To je što je, a osećaj kad navučeš čiste gaćerone uz lavež one idiotske džukele iz hodnika zaista nema cenu.