Najveći mogući stepen opuštenosti živog čoveka. Opušteniji od toga je jedino onaj koga su već svečano obukli za sanduk. Telesna nirvana. Zamislite samo kako je dobro tom mlitavom kurčiću dok se nestašno valja u mekanom, rashlađujućem brašnu, kao neki veseli uštipak. Kao i mački kada se probudi, po dvestoti put na dan, pa se protegne koliko je duga, savijajući telo u C, tako da joj glavica i zadnjica konvergiraju. Ili vama dok vas češka osoba u koju ste zaljubljeni do ušiju, a preko tih istih ušiju vas pita hoćete li 'ladno pivo...
- Brate, samo se ti opusti i ne razmišljaj previše. - Ma, naravno, sve ok, vidiš me. Opušten sam k'o kurac u brašnu! Samo mi još limunada fali.
Dečko koga devojke nalaze u kasnijim jesenjim danima, obično bude novembar ili decembar, zadnji voz je novogodišnja žurka i sa njime ostaju kroz lenje i hladne zimske mesece (nešto slično medvedjem zimskom snu), on im dodje kao laka sigurica za snosaj i psihofizičko maltretiranje i tako do proleća, najkasnije do odlaska na letovanje, kada pomeniti biva odbačen a ona se vraća poligamiji i starim povremenim partnerima a neretko i nalazi nove pastuhe.
Biću politički korektan i naglasiti da se ovaj model može primeniti i na muškarce te u tom slučaju definicija ima naziv "Prezimuša".
Pred svaki vazan kolokvijum/test nastaje pravo bombardovanje sms porukama,a svaka precizno govori o licnosti osobe koja je salje.
Od drugarice ŠTREBERKE:" Jel si ti učila i ovo sto ne treba? Ja jesam i to i ono što ćemo raditi sledeci čas, šta ja znam,za svaki slucaj!"
Od drugarice NEUPUĆENE:" Oćemo sutra na pivo?"
Od drugarice VEČITOG STUDENTA:"E,ja ne izlazim sutra na kolokvijum,nesto mi nije dobro,al idem u šoping,'oces sa mnom?"
Od drugarice NEZAINTERESOVANE:"Iz čega je ono beše sutra kolokvijum?"
Od drugarice SNALAZLjIVE:"Ja sam onih 500 strana sazela na 5,i to odštampala na jedan papirić,pa ću da uzmem dedine naočare ili neku lupu,i to sve ću da sakrijem pod suknju!"
Od drugarice PESIMISTE: "Aaaaaa,ne znaaam šta da radim učim ovo ko debil,al neee ulaaaziii miii u glavuuuu,ja koo da saaam reeetaardiiiiranaaaa,evo plačem ceo daaan,pašću godinu!"
Od drugarice IZGUBLjENE:"E gde to ono beše?Koja zgrada?Koja grupa?Jel to kod asistenta Voje?A jel treba indeks?A vežbanka?Ko sam ja?"
Uputstvo za očuvavanje unutrašnjih organa na rok koncertu. Pre svega, šutka je zajebancija, a ne bitka na Neretvi. Zbog ljudi koji ovo ne shvataju, stvari znaju da se iskomplikuju.
Kada kreneš na koncert, gledaj da ne obučeš ljubičanstvenu "Slatke godine" majicu. Nije da ćeš popiti batine, kao da si na "Blejvoč" splav ušao sa "Čildren of Bodom" majicom, ali opet navući ćeš bar dvadeset odsto više martaja na sebe. Iako ne nosiš martinke svakodnevno, nemoj misliti da si pozer ako ih nazuješ za koncert. Biće pun kurac usijanih glava, koje će iste pozajmiti od brata/ortaka koji nije imao za kartu/strica koji je služio armiju u kasarni u Trebinju, sve u cilju da nekom ostave pečat na cevanici.
Kada krene šutka, prve redove ostavi klincima, kojima je to verovatno prvi koncert. Pusti da njima neko veže kičmu u čvor, svako ima svoje vatreno krštenje. Pogotovo prilikom zida smrti (to je ono kada se svi podele u dva tabora, pa nagrnu frontalno jedni ka drugima, kao na Kosovu polju 1389te), pusti naloženu decu da stanu napred, ti stani odmah iza. Još ako je koncert nekog popularnog benda, prosek godina u sali biće kao na snimanju emisije "Muzički tobogan" Minje Subote. U svakom slučaju, nemoj, ali nemoj, da pijan staješ u sredinu, i svima pokazuješ srednji prst. Kada krene brži zvuk, prema tebi će krenuti dve masivne grupe ljudi, i počistiti te kao baba Sera usrani čučavac.
Vrlo je verovatno, da ćeš naleteti na pun kurac matorih, debelih skinjara(ako je koncert Ortodoks Keltsa, sigurno hoćeš). E pa, oni tripuju da su u Nemci u Staljingradu, a da su svi oko njih sovjetski vojnici. Teraj ih u kurac, vole da mlate rukama, a ruke su im teže od kranova slovenačkih građevinskih firmi. Ukoliko naletiš na lika kome se polomljene naočare, veruj mi skloni se. Neko mu je sjebo italijanske okvire, i on više nije razumno biće. Kada te neko poklopi po čontari, ili ti zarije cipelštinu u koleno, džaba ga tražiš. Verovatnoća da ćeš ga na velikom koncertu pronaći i prepoznati, jednaka je šansi da te riba na koju si se ložio u srednjoj školi, pozove na bleju u Košutnjak. Kada te neko od zentara koje nisu ušle u šutku, zalije pivom, ne glumi Kneleta, ne hvataj ga iz zaleta za gušu, nego zalij i ti njega. Njemu je sigurno krivo više nego tebi, što će na putu do kuće vonjati na vops.
Nemoj da hedbenguješ(mlatiš glavom) u šutci, sjebaćeš jebeni vrat. Okresaćeš sa nekim arkadu o arkadu, nos će ti od udarca poprimiti oblik druge krivine na Hungaroringu, ili ćeš zabosti čelo o teme nekog šiljoglavog klinca.
Ukoliko naletiš na neke strendžere(ovde posebno mislim na Britance, jer oni celoj planeti idu na kurac), ubij boga u njima, nebitno u kojeg veruju. Ne zato što si konzervativni homofobični gedža, ili zato što su nas, mamu im jebem, bombardovali, nego zato što će ionako da pričaju da smo šabani i da su jebali naše žene. Martajom o govna! Sa druge strane budi džentlmen. Nemoj da polivaš pivom, penješ se na kičmu, divljački šutiraš devojke koje su 30 kila lakše i deset puta slabije od tebe. Nemoj da radiš ništa, što im rade ostali šabani. Ma koliko bile ziljave/fuksetine/pozerke, ma koliko ti želeo da ih jebeš, a misliš da ti nikad neće dati, imaj obzira. To su nečije sestre, a sutra će biti nečije majke. Gledaj da staneš ispred njih i zaštitiš ih, rulja će te oduzeti od života, ali isplativo je. Nikad ne znaš, kada ćeš da sretneš tu istu ribu, prilikom uplaćivanja dopune na trafici. U tom slučaju, tvoj palamar će ti biti zahvalan. Ako ima debelih, sisatih gotičarki, štipni onako kaobajagi stidljivo, po koju bradaju. Gužva je, ne zna se ko je, a i riba se neće ljutiti, još će i bradaja da joj se stvrdne.
Kada dođeš kući, dobro se ispavaj. Sutradan ćeš imati utisak, da telo treba da ti ide u rashod.
Apsolutno nepotrebna stvar koja može samo da te udari po džepu. Jedino je koristan za obavljanje lokalnih poziva (ne daj Bože da zoveš nekoga na mobilni), mada mobilni operateri nude sve više pogodnosti, a internet sa svojim msn-om, skajpom i fejsbukom dospeva u sve više domova, tako da se fiksnoj telefoniji naslućuje kraj..To su skontali i u državnoj upravi, pa su podigli pretplatu na 500 dinara mesečno (jebem li im seme), kako bi uzeli što više para dok se još može. A da može da te izbaci iz takta i pokida ti živce, može i te kako:
Zvonjava fiksnog telefona, bilo koji radni dan:
- 09.10h - Dobro jutro gospodine, ovde Snežana iz agro banke. Da li ste razmišljali o osiguranju.. - Ma kakvom kurac osiguranju, opet ste me probudili, koliko puta treba da vam kažem da zaboravite ovaj broj! Jebe mi se za vaše usluge! TRAS!
- 10.15h - Dobar dan, kraj telefona Radica iz stranke pokret snaga Srbije, samo da vas podsetim da su uskoro izbori, i ako biste glasali.. - Jao pa gde si Radice, oko moje! Znam da su izbori, podsetili su me ove nedelje i Čedini i Tomini, i preko telefona i preko televizije..Za sve ću vas da glasam, znam da vam je stalo do mene..Ma da se terate bre u pičku materinu, pustite narod makar da spava kad mi ne date posao! TRAS!
- 10.55h - Dobar dan, da li je to pošta? - Kakva pošta bako? Nije pošta, pogrešili ste.. - Ali kako, pa bila je na ovom broju pošta.. - Do vidjenja..TRAS!
- 10.57h - Dobar dan mladiću, a jeste li sigurni da nije pošta? - Nije bre baba pošta, valda znam da li imam šaltere i sandučiće u stanu, i da se goniš u pičku materinu i ti i pošta, nadam se da nećeš dobiti penziju, i pusti me da spavam! TRAS!
- 11.24h - već rasanjen odlaziš u wc, sedaš na šolju, i u pola posla zvoni telefon. Nećeš da se javiš, ali pošto zvoni već pola minuta pomisliš da je nešto važno, brišeš se na brzinu, navlačiš gaće i trčiš da se javiš. Taman da digneš prekine da zvoni..Jebeš, grebeš, proklinješ dan kada su ti uveli fiksni..žeš u krevet, zvoni opet. - Ha..Halo? - Stan Vejinović? - Da? - Ja sam iz agencije dormeo san, obaveštavam vas ovim putem da ste dobili poklon i ručak za dve osobe u restoranu žuti dukat.. - E konačno i neko pametan da nazove, znate od jutros.. - Imate li 27 godina i jeste li oženjeni? - Pa nisam oženjen.. - Žao mije gospodine, onda ništa.. - Pa "##!!"#(@@..
- 12.07h - prevrćeš se po krevetu, besan na ljude i ceo svet, zvoni telefon.. - Da, izvolite dobri čoveče? - Halo sine, je l tu Gvozden? - Jaaao žao mi je gospodjo, Gvozden je umro prošle nedelje.. - UMRO!? Pa kako, pa meni su rekli.. - Lažu gospodjo, umro Gvozden, kamion ga pogazio, meni čudno bilo da niste bili na sahrani.. - Ajoooooooooooj kuku.. - Ma prestani da kukaš aždajo, nema ovde nikakvog Gvozdena, niti ga je bilo, jebo te Gvozden! I da se terate svi u sto pički materina!
- 12.30h Stojiš u telekomu, i čekaš u redu da odjaviš fiksni za sva vremena. Zajedno sa trideset neispavanih i nadrkanih ljudi.
Ja, ti i mi. Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara... Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200... Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja... I sada pomnoži. Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.
Staljin je rekao "jedna smrt je tragedija, milion je statistika". Ljudi ovo predstavljaju kao oličenje njegovog zla, ali u stvari to je surova istina. Sa jednom smrću mi možemo da se poistovetimo. Možemo da sažaljavamo mlad život i njegovu porodici... Milion je samo broj u našoj glavi, i poludeli bi kada bi pokušali da vidimo šta zaista znači milion mrtvih. ------------------------------------------------------------------- Na kraju sam iznos cifre nije bitan, jer ništa nema vrednost kada se svodi na broj.
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko. Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav. Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom. I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!". Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
