je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!
Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.
Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.
Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.
U blaženom neznanju ljudi su pravili uranijumske paste za zube i kreme za lice, stavljali olovo u benzin i pili vodu iz vodovoda sa olovnim cevima. U blaženom neznanju su medicinski časopisi (bilo je to davno) tvrdili da je pušenje zdravo. U tom istom neznanju su u prodavnice obuće instalirani Roentdgen aparati kako bi mušterija slikala stopala i u milimetar odredila odgovarajuću veličinu obuće. U blaženom neznanju su ljudi išli na turističke ture posmatranja nuklearnih eksplozija, kampovali u pustinjama Nevade, a neki su čak (sa optimalne udaljenosti) izlagali svoje genitalije blastu nuklearne pečurke kako bi poboljšali izglede za potomstvo ili dobili “kvalitetnije” potomstvo (usput su to debelo plaćali). Ima bezbroj ovih priča o blaženom neznanju koje ubrzo postade UŽASAVAJUĆE ZNANJE.
To je bilo nekada.
A šta je danas naše aktuelno blaženo neznanje?
Pa, užasnuli bi smo se kada bi saznali. Čak i da nas takva saznanja ostave hladnokrvnim, arheologe koji će uredno slagati naše kosti sigurno neće.
Blaženi su oni koji ne znaju, a oni koji znaju lakoću postojanja čine nepodnošljivom ili barem manje podnošljivom.
Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama. Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu... Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici. U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...
Dođu tako vremena, kad se čovjek najeo vrućega ljeba, nagledao vedrog neba, kad su mu opanci viđeli prašinu svakoga druma. Kud li god baci oko u visinu, taj komad neba je već vidio, taj ga isti mjesec u sutonu pratio kući. Nema kereta koje na njega nije zalajalo. Nema vode da mu grlo nije okvasila. Ponestalo je pjesama koje nije čuo.
Pokretač čovjekov je želja. Cio mu vijek prođe u željenju. U ugađanju sebi. Dok želi živ je. A čovjek je sitnica. Beznačajna igračka u rukama grdne sile. Misli da je bitan. Ponekad se uobrazi, pa umisli da se pita i sa onima oko sebe. A jadan ne zna da se ne pita ni sam sa sobom. Ne pita se ni sa svojom željom. Zato mu je u jednom trenutku i ponestane.
Ponestane želje. Nema više ničeg da ga oduševi. Nema toga što je više vrijedno da mu srce opet zaigra. Uhvati ga neka mučnina. Iz stomaka ka grlu ga steže. Podiđe ga jeza. Opet želi. Ali ne zna šta. Razdire ga što ne može nikog priupitati zna li možda on šta mu treba. Zna li doktora koji bi mu rekao.
Priupita ga žena, što se vrpolji, što je ko na iglama. Zašto smire nema. Neće joj objasniti. Ne zna ni on. Opet hoće, ali ne zna šta.
I traži tako s vremena na vrijeme uzrok svoga jada. Možda ga nađe, možda i ne. Ponekad se pokaje što je sve želje potrošio mlad. Što ne ostavi nešto za sijede vlasi. Prođe pored stare česme, pogleda je i prokune, što je tolko pio hladnu vodu posle kosidbe. Što ne ostavi malo meraka za sjutra. Što ne sačuva želju. Pustu želju.
Slično kao ona moja Neotvorena Knjiga al opet malo drugačije. Ovo je tip ribe koja tripuje nezamislivu inteligenciju i neki uspeh u životu šta znam. Zapravo se pomuče da nauče nešto/završe neki faks i nađu kolko tolko solidan posao. E onda njima karijera postaje svetinja a svi su go kurac oko nje. Pokušava da se oblači u nekom korpo/polukorporativnom stilu iako uvek izgleda kao komplet smeće i kao nešto što prosi za paklu cigara u Bugarskoj. To su one likuše što pričaju kao voditelji s rtsa onako strogo sve gramatički jer konta da izgleda pametnije. Ona zna sve ona je prešla igricu ona je bez emocija i osećanja i samo vidi svoj uspeh moš misliti. Svaki dan joj dođe na isto jel jelte živi u tolikoj nekoj iluziji veličine da ona od svog svetog šablona ne sme da odstupi ni milimetar.... E to važi dok ne nalete na nekog nesrećnika ili nesrećnicu(ne gadi se ta na pičku ne boj se) i onda kreću da tu osobu tretiraju kao komplet igračku jer ona je veličina i gospođa, ti si sranje. Onda se budi njihova promiskuitetna trula ličnost duboka kao wc šolja i naravno često su zavisnici od neke muke, da bi im pomoglo da iznesu takav stil života. Ako imaju partnera, varaće ga iza leđa, ako nemaju naći će, ima vremena. Sve u tajnosti naravno, skupa je to dama, diskrecija je bitna.. Ništa njoj neće upropastiti reputaciju... U glavnom s posla na poso s kurca na kurac s droge na drogu da prostite. Tužno bezlično jedno biće.Završi kao slupana oronula olupina od osobe zaglavljena u braku s čovekom koga mrzi, ode joj štitna žlezda i polako trune i muž je bije.. To je otprilike to. Ko o čemu ja o ribama al šta da radim kad mi leži taj tumor na srcu.. Prave vrednosti umiru iz dana u dan pa ako ništa drugo nek se makar kenja o tome.
Zvuk koji se oseća sa svih strana istim intenzitetom, duh starih vremena koji jecaju jer se više nikada neće vratiti. Prošlost koja stoji na prašnjavom zemljanom putu u starom kaputu, sa odrpanim koferom svoje prošlosti, koja nas sa suzama u očima gleda do kraja života. Niti se vraća niti odlazi, tu je, posmatra nas tim očima rasplakanog deteta i ne da nam mira. A uvek se sažalimo, proradi nam savest i ponovo to radimo, okrećemo se i gledamo uplakanu prošlost. Zarobljena u sećanjima, poznaje samo nas, ali ništa ne može protiv naše volje, nego eto, tu je. Stoji uramljena u našim sećanjima i podseća nas na sve naše greške koje smo napravili i koje tek treba da napravimo. Prošlost koja je i dalje tu, sva ta sećanja, tu su, baš gde je to i kako je nekada i bilo. Nisu nigde nestali ti ljudi, tu su, samo za nas nevidljivi. Ako nismo pogledali na vreme retrovizor nećemo ih više nikada ni videti, jebeš mu mater. Huk prošlosti nas razneži, te kolone izbeglica emocija i svega neizgovorenog izleti iz nas kao nezrela ptica iz gnezda, ali za nas prekasno…nismo na vreme bacili karte. Samo smo ih bacili na sto, eto, čisto da se vide, sada kada su bezvredene i kada je igra gotova.
