Predstavlja predmet jedne od najomiljenijih seoskih igara. Naime, ako ste ikada bili na selu, a Bože moj gradsko ste dete, verovatno ste upoznati sa ovom igrom. Ona izgleda otprilike ovako: neko od seljana vam da zadatak da uradite neki seoski posao (što komplikovaniji to bolje), za čije obavljanje treba da koristite alat za koji nikad niste ni čuli, niti ga videli, a da ne govorim o vašoj veštini korišćenja istog. Pritom verovatno i ne radi. Da bi igra bila još interesantnija, najčešće je rejon vašeg delovanja blisko na neki način povezan sa životinjskim izmetom. Vrhunac igre predstavlja kada seljanin, u ovom slučaju vaš poslodavac, gledajući vas kako se jebavate sa kojekakvom mašinerijom, do pola u govnima, poziva svoje ortake koji brzinom svetlosti napuštaju mobu ili čime god se bavili, kako bi se zajedno smejali i uživali u porazu grackog deteta. Ono što nisu uračunali jeste kreativnost gradskog deteta u činjenju osvete(veličina direktno proporcionalna vremenu provedenom u gradu), koja će biti barem dvostruko brutalnija.
Radašin: E Igore, idi uzmi fiberštrucnu i zameni kravama vimenik. Igor(jebaću vam kevu, ima da ga zamenim, šta god to bilo..): Evo saću..
.....5 min kasnije (Igor uvaljan u smesu kolomasti, kravlje balege i neobranog mleka i dalje besomučno pokušava da natera jebenu skalameriju da proradi).....
Radašin(bezuspešno prikrivajući smeh): Milojiiiiice, Maradoooona, Stevaaaane, Ljubiiiiinka, dolaz’te brzo da vidite Ivanovog malog....
(oko Igora se napravio krug ljudi koji zadovoljno posmatrajući ovu scenu, grohotom se smeju i naizmenično iznose vickaste komentare)
Milojica: Igore pa di si u’vatijo fiberštrucnu za kleizablu, pri’vati je niže kod remenika, haahah.. Ljubinka: Hahaaha....Cccc, šta ti je gracko dete, niš’ ne može sam da uradi.... Igor(tako a? Otići ćete vi na spavanje pa ćemo onda da vidim šta je smešno...).
Nije to tako, ali ja hoću da te ubijedim da jeste.
A: Sine, oli polagat' ove ispite, mrčio se?! B: Majko, pa oni su tehnički položeni, samo treba da izađem na njih. ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ A: Jesi li jeb'o Miru? B: Tehnički jesam. A: Znači nisi. B: Nisam. ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ - Ljubavi, pa tehnički te nisam prevarila, nije bilo ljubavi, nismo se ni poljubili, samo mi ga je ubacio 4 puta!
Jedan od nadimaka za mercedesa, mnogo manje poznat od merdže i mečke, ali eto, pojavi se i merdžan nekad da upotpuni Sveto Trojstvo Mercedesovljevo.
- Bgate, si video s kakvom sam ženskom prič'o u klubu?! A, šta kažeš? - Svaka čast, kralju. - Dala mi je i broj telefona. - Ooooo...! - Nego - rekla je da ćemo da se vidimo ovde malo kasnije, tojest sad bi to trebalo da bude - jesi li video možda 'de ode? - Jesam, jesam. Eno je u onom ljuljajućem merdžanu. - O.
Da se odradi perfektno i još sa stilom. Bez povuci - potegni, bez drž' - ne daj, već lahko, glatko i bez muke. Kao kad se zatvaraju teške baglame kovčega, ili kad se veštom rukom sklopi pištolj, pa repertira po prvi put... Čuješ to kratko "škljoc" i osetiš zadovoljstvo, lakoću i spokoj.
- Izvini... Da, ovaj, možda nije pravi trenutak, ali ne želim da rizikujem scenario da se više nikad ne sretnemo... Hteo sam da ti kažem da u ovih pet minuta koliko već neuspešno diskretno ne skidam pogled sa tebe, sam prošao kroz sva čoveku poznata stanja uma, krivio sam vreme leteći od euforije do depresije, šizofreniji sam dao sasvim novu dimenziju i usput upoznao Šredingerovu mačku bivajući i živ i mrtav... Ključao sam i mrznuo, jedno za drugim, jedno sa drugim, više nego Sergej u svim pesmama zajedno. Misli su mi zamućene, tako da ne znam odakle sve ovo dolazi, ali želiš li možda da razmenimo brojeve i da uskoro dogovorimo mali randevu? - Ha ha ha, jao sladak si, ali zauzeta sam već na neki način. Evo ti broj ipak, znaš, možemo da se čujemo nekad.
...
- 'Si uzeo? - Ma da bre čoveče, još kod euforije i depresije. Do jaja ulov, 500 evra, sve po loju. - To care. Ja sam još i broj uz'o, da je tešim sutra, ako me razumeš. - Srca nemaš dečko, ali tehnički gledano, čista perfekcija. - Škljoc!
Pitanje koje nas od najranijih nogu dovodi do zaključka da je to jedna vrlo jebena stvar, a da još nismo ni svesni koliko smo u pravu.
Šta je to pička?
- Baba : Ju, crni sine, pa to je nešto strašno! - Deda : Baba kaže da je to nešto strašno. Vala u njenim godinama jes' strašno! - Ćale : To ti je, sine, predmet sa kojim se najviše manipuliše na svetu. Evo, vidi kako sam se ja zajebao (pokazuje kažiprstom na kevu, zatim mene postavlja pred ogledalo i smeška se). - Keva : Sine, ne čujem te, perem sudove! Nego, hoćeš, srce mamino, da ti spremim pačalinke? A tata će da dobije jednu preko oka! - Stariji burazer : Jes' ti to zavirivao u moju kutiju ispod kreveta, je li? 'Oćeš ti jednu vaspitnu? - Mlađa seka : Mamaaaa, mamaaaaaaa...... - Komšija Milan : Šta je jebaču, već proradili pundravci u gaćama? Vidi, pička ti je ona mala sa trećeg sprata što se doselila skoro. Uh, što bih je ja.... Ćut', evo moje Vere! - Komšinica Vera : Bože, dete, šta me to pitaš?! Imaš li ti roditelje?! Čuješ, Milane, šta me ovo dete pita? Idi mali s milim Bogom! Ajd' Milane, postavi da ručamo! - Komšija Milan (šapatom) : I ja sam pička! - Nalickani nepoznati mladić u liftu (kroz osmeh) : Ja ću na treći… - Golubar sa mansarde : ...........&%$#&.............. - Drugari iz parkića : Odatle se rađaju bebe, ali samo ženske..... Meni je tata na slavi oterao baku u pičku, ali ne njenu nego materinu, jer je baka opet glasala za Slobu.... Ma ne bre, neee, pička je kad moj stric neće tati da vrati pare.... Ja mislim da moja sestra ima to.... Meni je baka rekla da je to nešto strašno.... (klinci čoporativno ustaju i zaleću se ka devojčicama, koje se igraju između dve vatre, uz gromoglasne povike -pičkaaaaa!-, na šta one ciče, vrište i beže). - Keva, opet (sa prozora) : Šta se dereš odatle, nesrećo jedna, hoćeš ceo komšiluk da te čuje?! Sad ću ja da te naučim šta je, ulazi u kuću! - Baka Nata iz prizemlja : Jeste sine, baka Nata je iz Ečke, pametnica mala, ljubi ga majka! Imam ja unuka tvojih godina, isto tako bistrog. - Nalickani nepoznati mladić u liftu, opet (kroz još širi osmeh) : Polako, naučićeš..... ja ću dole sad... - Mala sa trećeg sprata (vragolasti osmeh) : Hehe naučićeš...... nego, ja sam Marina. A ti, kako se zoveš?
Savršen marketinški predlog. Kombinovan sa procentima izvlači maksimum iz manipulatorski mogućnosti reklame. Dva slova koja uspešno distanciraju od prevare.
Ne volim ti ja te Amerike. Ni prvu, a bo'me ni pedeset prvu. Pa ni ovu iz naslova. Redži Miler je okej. Kao igrač, trojkaš. Doduše smatram da je govno od čovjeka. Onaj peškir mu nikako ne mogoh oprostiti. Šta ćeš. Zamjerljiv sam tip. Elem, ne volim državu Indijanapolis, shvatili ste već. Ali ipak kad mi je pomeneš, meni toplo oko srca. Šta ćeš, emotivan sam čovjek. Oduvijek me prošlost oduševljavala više nego budućnost.
Indijanapolis bijaše zenit jugoslovenske košarke. Mjesto koje nas je vinulo u legendu. Baš nas. Obične smrtnike, što blejahu u kockaste ekrane tih nezaboravnih ljetnjih dana. Radovasmo se mi i ranije. Igrasmo i bolje. Možda ima i ljepših košarkaških priča za ispričati. No ja ne bijah stasao da vam ih iz prve ruke ispričam. Indijanapolis. Tu smo dotakli nebo. Gore smo i ostali.
Jugoslavija. Tri boje. 12 igrača. Jedno srce i jedna lopta. Dovoljno? Nije. Par miliona nas. Mladih, starih, ratom namučenih, pijanih, ludih ali u istim bojama. Sa istom željom. Dovoljno?
Nikada nisam znao da igram košarku. Igrao sam doduše. Imalo me šta. Gurao sam se. Ko već nije igrao basket tih dana? Dobrodošli u zemlju košarke. Stvarno smo bili zemlja kojoj je basket bio arterija koja je napajaše nadom. Glupo je pričati koga je sve ova zemlja dala da žari i pali svjetskim parketima. Ne bi bilo fer navoditi. Nekoga bih zaboravio. Ludaci ej. Imena nisu ni bitna. A i gdje da znam imena svih nas koji navijasmo tih dana. Mi! Mali ljudi velike želje. Podjednako utkasmo sebe u to zlato kao i njih 12.
Tukli smo ih na njihovom tlu. Amere. Istom onom koje su oni zalili krvlju domorodaca. Možda ih stiglo prokletstvo. Sumnjam. Stigao ih naš inat. Naše ludilo. Onda taj čuveni ples Novozelanđana. Kakvi manijaci jebemti. Tući ćemo ih lako. Ma kakvi. Umal' nas ne odraše. Pero Kameron. Pero jebote. Nikad to ime neću zaboraviti. Idemo dalje. Finale. Krv. Znoj. Fajt. Muda!
Kako da zaboravim? Kako da se ne sjećam Jarićevih bacanja protiv Amera? Ko mu je vjerovao? Nikada ga nisam volio. Nije iznevjerio. Čičine trojke? Peđu? Argentince? Produžetke? Faul koji su tražili. Divac je to prijatelju. Ne možeš njemu svirati faul. Zlato. Zlato!
Kolona vozila je prolazila mojim gradom. Zastave trobojke i pjesma. Pucnji. Ja sam bio ponosan na ljude koje sam gledao samo na teveu. Ja sam bio sretan što sam mogao da ih gledao. Ostali su gore. I Jugoslavija je ostale gore. Možda je tako i bolje. Neka ih među zvijezdama. I onako nisu bili sa ove planete.
