nenadkg

Pojava da ljudi po ceo dan rade da bi otplatili ogromnu kuću koju koriste samo da bi prespavali u njoj.

EKEkspo · 24. feb 2011.💬 291.11273

Poruke prilikom kojih se čestita određeni praznik, od strane pošiljaoca, kojeg zabole baš kurac za primaoca. Bez trunke autentičnosti i posvete, radi licemernog ispunjavanja socijalnih normi. Često stižu od ljudi, sa kojima više nemamo nikakav kontakt u životu, a nekim čudom se još uvek nalazimo u njihovom imeniku, koji oni temeljno terorišu ovim spam porukama, ni ne sećajući se lica mnogih ljudi kojima spam poruke šalju. Ne jebavački, iskreni stav u kojem se umesto ovakve ljigave, ne šalje nikakva poruka i ignorisanje nastavlja, iskazuje veću dozu pažnje i poštovanja prema primaocu.

Generička čestitka:

Sretjna nowa godina. Samo ljoobaw, sretja i ono fazon. Woli was washa Betty Kawaii <3<3<3

Reply:

Brankice, puši kurac. Nauči da pišeš srpski. Jebem te usta. Srećna ti nova!

BUBurzum · 1. jan 2010.💬 1642213

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

TRTrouble · 21. dec 2009.💬 921.176117

Interesantna grupa ljudi kojoj ni burek nije svetinja, a kamoli kakva druga hrana. Uz jogurt im je omiljeni prilog pričanje raznoraznih gadosti, od kojih se običnom čoveku javlja želja da tek unetu hranu brže-bolje izbaci iz sebe.

2 ortaka u pekari, klopaju burek.
1: E da vi’š foru, spavam ja juče, kad se sa ulice čuje neka graja. Ja na prozor...(njam, mljac).., kad ono pukla cev, izlila se kanalizacija, piče govna na sve strane.
2: (žuta faca)....Čoveče, jedem.
1: I tako, istrčim ja napolje, a noge do članaka u fekalijama, smrdi, burazeru... (halap, halap, srrrk)...u pičku materinu.
2: (crvena faca, u stomaku vrvori)...Prestani, molim te.
1: Utom dođoše iz Vodovoda, raskopaše asfalt, kad puče i druga cev, pršte govna k'o iz gejzira, deca se zajebavaju, igraju se u onoj sraćki, babe iz ulice došle, misle da je izvor lekovitog blata, pa se mažu...ma haos.
2: (ljubicasta faca, oduzeta moć govora, nesvarena hrana nadire iz zeluca)...blllmmmmmllll....
1: I tako...sve se to završi, popraviše cevi, ja se vratim u kuću sav okupan onim govnima, kad ono nema vode. E jbg, rekoh, i sednem da jedem.
2: (zelena faca)....bacanje pegle....
1: Šta ti bi odjednom???

Kako je Iran sve sem sekularne drzave,njihov recnik slenga bi,za razliku od naseg,bio pun religijsko fanaticnih definicija sa neverovatnim prosekom uspesnosti,Ako bi se I pojavio neko kao sto je autor talentovano_glup,vlasti bi ga odmah pronasle I obesile na gradskom trgu za primer.

Islamska definicija dana (u nasem slobodnom prevodu)

ALAH +27987 -1

ALAH je najveci,on ce pobiti sve bezboznike I nevernike a oni koji umru za njega (citaj zakucaju se automobilom bombom u ambasadu USA) ce cekati vecni raj na nebu.

Definisao HazajadinMulaOmerDzihad 10.01.2009 komentari 9765432

MuratDzihad
ALAAAAAAAAAH je najveci,svaka cast +++++++++++

Alahov Mudzahedin
Sve te nevernike treba poklati.ALAAAAAAH ++++++

Sekularno_prosvetljen
Ovo je tako glupa definicija,ti uopste ne razumes da je Alah i religija ono sto nas je uvalilo u sve ove probleme. –

Alahov Mudzahedun-NEVERNICE,tebe treba zaklat’ neko,kako se usudjujes da uvredis presvetlog ALAHA.

.............svi ostali komentari su na isti sablon......

_______________________________________________________________________

Onaj jedan negativan glas je sutradan izbrisan a taj sto ga je dao,obesen je na gradskom trgu..

LKL@ki · 10. jan 2010.💬 55996145

Signal nakon kojeg se munjevitom brzinom sklanjaju slatkiši sa stola.

- Uf, što je dobra! Ma šta kurac Milka, najlepše želje su zakon!
- Nego šta! Odlomi mi jedan red!
- Drž'! E, prebaci ovu farmu, ne mogu da ih...
- Ćut'! Ide neko, čula se kapija. Nosi ovo u viseći deo!
*Kuc kuc*
- Napred!
- Zdravo deco, gde vam je mama?
- Zdravo teta Goco. Nije tu,:mljac: otišla je kod babe.
- Dobro, kažite joj da mi se javi kad dođe! Ivane, što si tako musav?
- Jeo sam govna!

KOKontroverzni · 23. okt 2013.💬 6742024

Za većinu tinejdžera, a boga mi i odraslih najpoznatiji umjetnici renesanse su naravno čuvena četvorka nindža kornjača. Jer da nije bilo nindža kornjača prosječan stanovnik naše zemlje (a i svijeta), vjerovatno da ne bi poznavao Donatela, Rafaela Santija, Mikelanđela, dok bi za Da Vinčija vjerovatno čuli iz Da Vinčijevog koda.

Jer iskreno malo ko je od nas čuo za Bruneleskog ili Albertija, Mazača, ili Verokia. Jebi ga bilo je samo četiri kornjače. Ali hvala im, jer današnja djeca vjerovatno neće ni to znati, ali će znati ko je pikaću, jugi, ben deset,...

-Ko ti je omiljeni umjetnik?
-Moj omiljeni umjetnik je Splinter, jer da nije bilo njega ona četvorica ništa ne bi uradili.

PDPajo Dačak · 10. feb 2013.💬 1419918

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.

Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“

Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.

Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“

Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.

GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.

Definicija je napisana za Mizantrophy.

USUjka Sima · 1. sep 2013.💬 5920639

Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!

Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.

Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.

Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.

Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.

Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.

Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.

Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.

I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.

Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...

Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...

АААлекс Андрос · 9. maj 2013.💬 12159342