Grupa žena (i par muškaraca) koja samo fizički živi u Srbiji, a duhovno doručkuje ceđenu pomorandžu kod Tifanija, pije kafu bez kofeina u Monte Karlu, šopinguje u Milanu, ruča slatkokiselo prkno od jaka flambirano konjakom u Londonu, sere u Berlinu, ludo se provodi i pije koktele sa trodnevnom omudinom pande na Ibici, iznenada upoznaje osećajnog Mirka, menadžera koji obožava Ligu šampiona, bezalkoholno pivo, skvoš i PES, zaljubljuje se na prvi pogled i to objavljuje Tei, Mii i Lei na ručku, onda ciči, skače i pljeska rukama sa njima, kupuje izazovni "Victoria's secret" donji veš, pali mirišljave sveće po sobi i pušta ambijentalnu muziku, senzualno vodi ljubav sa Mirkom u 37 neverovatnih poza za poboljšanje seksa, zatim otkriva da i on voli Kejt Hadson i da tiho jeca na kraju "Titanika", biva isprošena na vrhu Ajfelove kule, "Da! Da! Da!", angažuje Vladanku Celić za dizajn venčanice i tu im se život završava.
Mada se može završiti mnogo brže i svrhovitije, neočekivanom pojavom melodija Edvarda Ojdanića na plejeru za vreme sastanka redakcije.
Ona ima krupne sanjive oci i zarazan smeh. Ona je lepuškasta, mada joj to nije ni bitno. Ona lepo govori i poznaje osnovnu terminologiju psihologije kojom se bavi iz hobija. Ona je ekstrovertna i pomalo, ali jebozovno, opsesivno-kompulsivna. Ima super sladak nadimak i uvek simpatične malene cipele koje su igrale jednu od sporednih uloga u „Cipelicima“. Ona obožava fudbal i zna sta je levi vezni (bio joj je drug u osnovnoj). Ona je informisana i u istom trenutku čita Isidoru Bjelicu, Bukovskog, Kama Sutru, „Graciju“ i „ Kritiku čistog uma“. Pomalo je namerno nespretna, ali beskrajno šarmantna i često upada u neverovatno šašave situacije (saplete se i lokalnom konobaru prospe kafu u krilo i tek onda shvati da nije izvadila viklere iz kose i skinula donji deo pidžame). Ona voli Meg Rajan, ona obožava Ameliju Pulen, a čini joj se da je njen život je pravio scenarista „Ali Mekbil“. Ima mnogo ortaka i dve drugarice (zato sto su zene tako glupe Crvenkape koje su sve iste ), koji je zovu „liku-ortakinjo-carice brate“. Ona svako veče pravi zajeb večere u svom malom stanu i onda ih sve pozove pa im između zalogaja deli savete. Ona mrzi njihove devojke ne zato sto pati jer se Džoniju, Ćelu i Maretu diže na neku drugu, a ne na nju, već zato sto su njihove devojke tako plave, neuhranjene, razmažene i dosadne. Ona ima i posebnog druga homoseksualca sa kojim jede bombone i čokolade iz kutije kada ih ophrva tuga. Ona sluša ambijentalnu i filmsku muziku, a pokatkad, ludica, igra uz istu gola po stanu. Nikada ne pozira na fotografijama. Ne ona nema dečka, ali ima redovan sex jer je danas sex tako kežual. Tada se simpatični skituljko pretvara u super-slobodoumnu-kurvicu-virtouza-tigra-zmaja. Onda ona i slučajno izabrani dizajner nekonformista to rade dvadeset dva puta u toku noci (jer on to moze), ona glasno, ali ipak stidljivo, nazor svrsava dvadeset tri puta u toku noći (jer ona to može), naravno nikada u krevetu. Onda joj on jede kandirana avokada i papaje sa butine, pa se ona potom kostimira u sismisa i govori prljavo, a onda je on nosi i trpa po stanu i sve tako u krug. Ujuru doručkuju goli, a onda se vise nikada ne cuju. Popodne će sve (zato što je ona super lik bez predrasuda) prepričavati jednom od svojih najboljih drugara (sa kojim potajno želi budućnost, dva sina, Pežo i labradora) u nadi da će videti tračak ljubomore na njegovom licu. Ali uzalud. Nema veze, ona će nabaciti kez, ostati ortakinja i nastaviti da negira u sebi da je isprazni plićak i neostvareni pokušaj zanimljive žene...
Moja fioka je fioka koju ima svaki klinac. "Mama, jel ovo sada moja fioka?". Da, dobio je fioku... Tako je lepa i prazna. Stavio je unutra svoj autić. Da, to će biti garaža. Sada je stavio i čoveče ne ljuti se. Vreme prolazi... Negde među lajsnicama ze zavuklo pedeset para... onih malih žutih i debelih. Poslednje važeće pare u Srbiji. Sada nema manje od 1 dinar. Tu je i nekoliko bombona iz praistorije, mačkin zub koji je našao u dvorištu, nekoliko kamenja sa mora. Jedna praćka. Kauboj i indijanac, tenkići i topovi. Par rezača, gumica.... Kasnije se uselila prva potrošena olovka. Patentica koja se slomila. Hemijska koja se istrošila. Sveska za matematiku. Udžbenici sa rednim brojevima. Poslednji su imali broj osam. Evo ga, gel za kosu, jedan dezodorans, stari brijač. Kutija kondoma. Nekoliko diskova sa slikama koje više ne želi da gleda. Stari mobilni i punjač. Stara baterija od novog mobilnog. Indeks. Radnička knjižica, zdravstvena... Neka stoje tu, sada ne trebaju... Prsten... Tu stavlja burmu kada izlazi sa drugarima. Koverte od plata i računa... Čekove... Opet zdravstvena... Sada neka nova. Sa overom do kraja života... Bromazepan i Lasiks. Nalazi lekara, rendgen snimci. Ceo jedan život u toj mojoj fioci.
Promiče kiša... Nekoliko zbijenih crnih kišobrana gore... Nekoliko blatnjavih crnih cipela dole. Jedna lopata, mantija i gavran što se ljulja na grani. I lica koja ispraćaju. Plaču. Ali greše... Fioku su ostavili kući... A tamo je sve!
Sve zastupljenija grupa ljudi, koja smatra da sa područja Srbije, ne može izaći dobra muzika. Urbana, uzvišena populacija, naklonjena svevišnjem engleskom, novom Sanskritu, jeziku svih naroda i narodnosti današnjice. Osobe, koje se gnušaju jezika koji govore.
Oni koji veličaju Mensona i njegovo rebl, rebl, seks, seks izdrkavanje tokom cele pesme, ali im je Rambo Amadeus šaban jer je tako nepristojan i peva: kurac, pička, govno, sisa. Slušanje Pička Dolsa, njihovih MTV oda bludu, i vapajima za tvrdom kurčinom, ispevanim u od strane belačke suburbie modifikovanoj verziji crnačkog slenga, to je do jaja. Šumadijski bluz, pesma sa savršenim tekstom, genijalnog benda kakav je SMAK, je seljačka, jer je na srpskom, zvaničnom jeziku zemlje u kojoj su odrasli. Da im je istu pesmu, otpevao neki ljakse iz Alabame, u iscepanoj "drvoseča" košulji koja smrdi na bezolovni, svršavali bi od sreće, i peli se na sto u afektu, zajedno sa Biljanom Srebljanović. Averzija prema poeziji na MATERNjEM jeziku, stavlja pečat na činjenicu da niko ne može da nas spusti niže, od nas samih. Sama pomisao, da su "neki tamo", toliko bolji od nas, da mi moramo svoje pesme da pevamo isključivo na njihovom jeziku, da trebamo u stranu staviti naš prebogat i pravilima uređen jezik, dokaz je da postoje takvi, koji se stide onoga što jesu. Stide se reči koje su prvi put čuli od svojih majki, stide se svojih predaka, stide se nas kao sunarodnika.
Ni sami ne slute, koliko reči pesama na engleskom jeziku, zapravo zvuče haotično kada se prevedu. Kao dokaz da tekstovi naših pesama odgovaraju jeziku koji govorimo, navešćemo prevod pesama fenomenalnog švedskog benda "Opet". Zamislite kako bi ovo zvučalo iz hiljada grla na koncertu.
Pun gneva, vetar je duvao davajući krila mome pastuvu oblaci se skupiše oko meseca koji sjaše svetlom belim
Zalepljen svetla zrakom duša mi je slavom izdignuta Ja prekorim nebesa Apostol u triumfu
Verovatno najpopularniji dezodorans '90-ih godina u Srbiji. Takav miris se ne zaboravlja, ostaje tračak u receptorima za ceo život. Najbolji verbalni opis tog mirisa, bio bi: dizelaštvo.Po nekom pravilu, osecao bi se sa lika obučenog u šalvare ili dizelke, žičani kaiš pod obavezno, gornji deo Kappa trenerke (uglavnom šatro Juventusova trendža) ili džemper i kožna jakna uredno upasana u pantalone. Negde tih godina je postao popularan termin "mrštavci". Kao, opasni likovi, mršte se non-stop, glume ludilo... Podrobnijim ispitivanjem je ustanovljeno da je to mrštenje posledica delovanja "Zelene malicije".
Poslednji stepen ozbiljnosti. Kad je neko Goran Dimitrijević ozbiljan, to znači da je situacija zajebana i da se potencijalno zajebavanje pretvara u ozbiljan razgovor.
Za one koji nisu imali prilike da se susretnu sa ozbiljnim pogledom i glasom Gorana Dimitrijevića, u pitanju je jedan od voditelja na B92, koji po zajebanosti pogleda i glasa šiša Mašu Mileusnić, Ivanu Konstantinović i Roksandu "kupus-gleda-meso-vadi" Đorđević, koje se ponekad zajebu, pa izbace i po koji smešak.
U dugogodišnjem radu na dotičnoj televiziji, GD nije ni jednom promenio svoju zajebanu facu, bilo da priča o prikupljanju sredstava za mamograf, prepričava događaje iz Bagdada, gde se razneo bombaš samoubica, ili pak javlja vest da je Srbija postala prvak nečega u nečemu.
-I, kakav nam je taj novi profesor? -Ma bre, jebeni Goran Dimitrijević. -Znači biće zajebano...
---------------
-Slušaj, te pare do ponedeljka da mi vratiš! -Ahahaha do'ro b'e b'ate, pa... -Nemoj ti meni dobro. Ozbiljan sam kao Goran Dimitrijević. -U redu brate. Dobijaš ih u nedelju.
On je dete grada. On ima osećaj za umetnost, naročito avangardnu i urbanu. On nosi arafatku, i to ne samo zato što je moderna, nego zato što nešto znači. On nosi SMB kepi, jer se slaže uz arafatku i takođe nešto znači. On nosi i bradu, jer i to nešto znači. On svira. On ne mora da svira, ali voli fjužn. Pada u kosmopolitski sevdah uz Depeš Mod. Srbija mu je mala, ali mu je Beograd velegrad. On je nekonformista u granicama ukusa. On je tako iznad svega. On razbarušuje kosu tako da mu šiške strogo i usklađeno, ali neobavezno, padaju do obrva. On tera kosu na urbano.
Ako ste ikada učili više od dva sata za ispit, onda realno, od tog ispita se nešto i očekivalo. Neka luda sreća, karma neka, splet nekih neverovatnih okolnosti, tipa umri muški devet. E baš u tim trenucima, kada sa jedne strane zna da ne postoji šansa za prolaz, javljaju se neverovatne ideje koje bi mogle da te zadese.
-Doći će dan, kada ćeš sam...nanana nana...Jebote, zamisli ja na ispitu, i pita me profesor "Šta slušate kolega", kažem Ritam Nereda, i on "Svaka čast kolega, i ja isto, evo desetka", do jaja....
-Ili zamisli, pozvoni mu telefon, on napravi onu ukiseljenu facu, brzo se okrene ka nama i pita "Koliko je igrao Radnički juče?", ja ko iz topa 1:1, i on "Uh kolega, spasili ste me, evo šestica"
-Najbolje bi bilo, da pita "za koga navijate kolega?", a ono na stolu grb i Zvezde i Partizana, ja kažem, onako stručnjački, nonšalantno "Ne pratim domaću ligu", i on se tu oduševi, upadnemo u spiku..
Sutradan:
-Kolega, žao mi je drugo i treće ne znate, vidimo se u aprilu. -Ali slušam Ritam Nereda i ne pratim domaću ligu. -ŠKK?
