Taktika koju koriste predatori pri lovu plena. Plen je u gomili teško uhvatljiv. Pri kidisanju na lovinu, potrebno je što više odvojiti jedinke, izolovati one najslabije, pohvatati ih i ondak se gostiti plodovima njihovih organizama.
- Momci, pogled na 7 sati, 6 individua u grupi sa separeom. Valjalo bi napasti. - U, može. Fini komadi mesine u području poprsja i donjoleđne regije. Nikola, ti si strateg, zapovedaj kako ćemo napasti. - Paz'te ovako. One dve grdovke će da nas kokblokuju u startu. Treba nam jedan očajnik, to si Mićo ti, bez uvrede. I još jedan koga boli kurac. Gagi, ti imaš devojku pa i nemaš interesa da jebeš druge, ti kidišeš na drugu i one su eliminisane. Ona plava je najbolja pička, nju ignorišite, teško da će dati. Na preostale 3 idemo Steva, Džoni i ja. Sve je pokriveno, koliko mogu da vidim. Konobar, dajde vinjak po svakom. Eksirajte to i cepamo. Tri, dva, jedan! - U pičke!
Cvet koji je postao simbol preporoda srpske vojske u Prvom svetskom ratu zbog sposobnosti da ako se osuši, uz malo kiše povrati svoju prvobitnu lepotu. Cveta samo na području Kajmakčalana, i time nas podseća na nadljudske napore koje je naš narod doživeo prelazeći nepregledne planine Albanije.
Da ne bismo nastavili tradicijom zaboravljanja lepšeg dela naše istorije, i bili nacionalisti i patriote bez ikakvog znanja o našoj veri, tradiciji i istoriji, ovaj cvet govori nam mnogo toga. Da smo imali najčasniju vojsku u ratu, da smo potomci ljudi koji su vekovima davali krv da teritorija na kojoj živimo ostane naša, da smo na putu da to sve protraćimo, i izneverimo đedove. Zato, vlado, Evropo, gazi tihim hodom, opelo gordo držim u doba jeze noćne, nad ovom svetom vodom!
Neugledni mladić je stajao na ćošku nervozno kršeći prste. ''Pih, zamače kolona. Ništa ne uradih. Žali bože onoliko besede, planiranja, zaklinjanja... Ostaćemo sužnji za navek, moj Ivo. Gaziće Švaba još dugo sarajevskom kaldrmom. A možda i beogradskom uskoro. Ali, šta!? Kolona se vraća! Eno ga, onaj sa perjem na glavi. Ko mu je ona? Ma ko ih jebe. Ovo je tvoj srećan dan, Gavrilo. ''
- Sloboda! Srbija! :dinge, dinge, dinge:
*''Naše će sjene hodati po Beču, Lutati po dvoru, plašiti gospodu.''*
Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.
Naime, koliko god ne volele taj sport, tačnije, koliko god ga mrzele, žene nisu svesne koliko se mi trudimo da ih približimo `jedno sa drugim`.Dokle god je nas, iz njihove perspektive, taj divan sport će im biti glavni krivac za naša okupljanja, a povodom toga i jedini razlog zašto smo se napili radnim danom.Naravno, kada na tiketu stoji uplata od 100 dinara, za tih 100 dinara si, po njihovoj priči mogao da kupiš 4 helikoptera i hrane za ceo mesec. Međutim, drage naše gospođe i gospođice, istina je sasvim drugačija. Mi vas volimo baš takve kakve ste,i zbog toga vas i pronalazimo u igri koju mi volimo najviše na svetu.Ne verujete? Dozvolite da vam bude objašnjeno....
(Sedi se u kafani, 3 prijatelja savetuju četvrtog da skupi petlju i da priđe devojci)
-Čuj, samo opušteno! Seti se kako je Anjelka iskulirao ceo svet kada je promašio penal, pa Mančester uzeo Ligu Šampiona.Nema šta da se cimaš, nije hendikep na nas, nego na nju.
--Da, tebi je lako, vas trojicu je usralo još pre dve godine, niste ni bili svesni da imate devojke kao Grčka kada je uzela evropsko.Šta ako me iskulira kao Ešli Kol Arsenal ? Zamisli da se izblamiram kao Salgado kada je čuvao Ronaldinja?
-Brate, opusti se, pa i ona je od krvi i mesa i njoj prijaju komplimenti.Nije to Real Madrid pa da te šalje na klupu posle prvog treninga.Reci neku lepu reč tipa...Kao Ferguson što je hvalio Zvezdu kada su igrali protiv njih...Tako nešto, samo smireno
--Mislite, a ? Mislite da imam prođu? Mislite da može da me usere kao Senegal protiv Francuza ?
-Pa naravno druže, nisi ti Javor, pa da sad nemaš baš nikakve šanse.
--Dobro...Samo da uzmem još jednu rakijicu i krećem.Moram malo da se stimulišem, i Berbatov igra najbolje kad je pijan.
--E..a da vas pitam...Šta ako je neki namćor ? Da se batalim ili da budem uporan kao Everton?
- Ma skautiraćeš ti odmah da li je talenat ili ne...
(Sasvim običan muški razgovor)
-Jao ljudi, upoznao sam njene...
-- I ? Šta kažu , jel te potpisuju ili ideš na pozajmicu ?
-Ne znam, jako je zajebano...Kao Milvolu na gostovanje da sam otišao.
--Pa dobro, jel su ti rekli nešto konkretno?
-Ma sve nešto zategnuto, na ivici crvenog kartona. Sve nešto okolo naokolo kao italijanska liga. Jaka odbrana, bez puno šansi.
--Znači čuvaju svoju malu kao malo vode na dlanu, a? Hehehe...Ginu za nju kao 3 boda za opstanak,a ? Ništa, opusti se, nije to strašno. Samo igraj od noge do noge, bez puno faulova i ima bre da im pomrsiš račune.
Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.
- De si matori, sto godina. - Ćao Sale. - Opaaaa i dalje se furaju merdevine a? Je l' još ideš okolo, pentraš se na prozore i snimaš pičke kako se skidaju? - Alo matori, imam ženu i troje dece sada. To sam radio sa četrnaest godina. - Ma važi, a merdevine? - Radim kao moler. - Sve ti verujem. Nisam ti ja žena da me ložiš kako si moler. Još voliš gledaš pičiće kako se skidaju a? - Beži bre u kurac budalo. - Ozbiljno. Godinama te već zovemo Đole Rašomonac. Pa bio si u zatvoru zbog toga. - Kad bre? - Pre dve godine valjda. Šest meseci. - Bio sam u Rusiji, radio sam na građevini debilu. - Eto vidiš. Sagradi sto mostova, a popuši jedan kurac i nikada nećeš biti mostograditelj, već pušač kurca. Tako to ide.
Kao i sve, i naše svadbe se do nekih granica razlikuju od jevropskih. Može se reći da su srpske proslave kao i srpski javni klozeti - SAMO ZA HRABRE.
Marsej, 23. maj, mladenci: Žizel i Adam, broj zvanica: 40.
-Adam ustaje iz kreveta probuđen mirisom hrizantema i pesmom devojaka koje kite kuću i dvorište holandskim lalama. Odlazi u toalet, tušira se, oblači bade mantil i čeka krojača da mu donese odelo. -Žizel ustaje iz kreveta probuđena mirisom naparfemisanog pisma koje joj je dragi poslao dan pre venčanja i zvucima violina uz koje njen otac prima čestitke od komšija. Odlazi u toalet, tušira se, oblači bade mantil i čeka da dođe čopor krojača, dizajnera, šminkera, frizera, molera, dunđera... -Adam je spreman, po njega dolazi limuzina i sa užim krugom prijatelja odlazi u pravcu mladine kuće uz pratnju aplauza sa okolnih balkona i prozora. -Žizel je spremna. Adam stiže i mladenci sa užom rodbinom odlaze na terasu najfinijeg restorana sa pogledom na vinograde.
13:00- Adam i Žizela plešu uz muziku simfonijskog orkestra, sve oči su uprte u njih. Roditelji plaču od sreće. 14:00- 17:00 Svatovi jedu kornjaču sa breskvama, batak pterodaktila i zmajevu kuglu sa sirom od nojevog mleka. 17:00-18:00- Svi plešu. Mladoženja je popio dve čaše vina i uši su mu postale crvene. Svadba je gotova. Mladenci idu svojoj kući od 400 kvadrata koju su dobili za svadbu od deke i bake. Vode ljubav a ujutru idu na medeni mesec na Tahiti.
.......................
Pirot, 23. maj, mladenci: Nebojša i Radmila, broj zvanica: 530.
-Nebojša ustaje iz kreveta probuđen mirisom svadbarskog kupusa koji se kuva ispod njegovog prozora i drečanjem vepra koga pijani kasapin pokušava da zakolje flašom rakije. Ne odlazi u toalet jer se već, mrtav pijan, ispišao u saksiju pored kreveta. Ne tušira se. Navlači čarape od prekjuče i zove kevu da mu nađe odelo. -Radmila ustaje iz kreveta probuđena mirisom gaća koje je njen dragi zaboravio dan pre venčanja i zvucima protivtenkovske paljbe uz koje šenluči njen otac i gađa komšiju na drugom brdu. Mrzi je da se tušira. Odlazi da se zapere. Oblači trenerke i čeka da joj buduća svekrva donese venčanicu sa buvljaka. -Nebojša nije spreman jer je košulju izmazao paradajzom. Oblači dedinu košulju spremljenu za sahranu. Seda u golfa i ide do kuma, gastarbajtera, koji vozi stodva'estrojku. -Radmila mu psuje majku jer kasni. Mladenci sa širom rodbinom, poznanicima, komšijama, prijateljima i neprijateljima odlaze sa 4 autobusa i konvojem vozila u pravcu barake sa pogledom na farmu tovne junadi.
13:00 Mladenci su mrtvi pijani, pleh muzike nema jer im se pokvario kombi kod Vlasotinca. Počinje ''Rumenka'' i ''Vlaško kolo'', al' na sintisajzeru. 14:00-21:00- Svatovi jedu šareno meze, mućkalicu, sarmu, punjenu papriku, pečenog ovna, kupus, prasetinu, baklave i doboš tortu. 21:00-04:00- Svi su pijani. Kuma su odneli još kod predjela. Organizuje se potraga za izgubljenim starim svatom koga nema već dva i po sata. Nalaze starog svata na farmi tovnih junadi. Mladoženja se raspojasao a mlada je stavila peškirče oko vrata. Deda 'vata šurnjaju za dupe. Izbija opštenarodna tuča. Dolazi policija i rasteruje pijane goste. Saldo: 150 uhapšenih, 438 kopče, 12 preloma, 570 slomljenih tanjira. Mladenci idu njenoj kući u francuski ležaj ''Ambasador''- poklon njegovog dede. Pijana mlada pada u nesvest, a napaljeni mladoženja odlazi da firca taštu.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
