Sleng čija je svrha zadobijanje pažnje prisutnih i najavljivanje prezentacije svoje veštine u nečemu.
Spakovano "pazi sad".
Nenad: "Brate, gle ovog lika što ulazi u kafić! Koji pčelar pripravnik! Ovaj kad bi te žvajznuo lagano bi odleteo do Lepe u šank!"
Rajko: "Ko bi bre odleteo?! Pajsad!"
.......
† Rajko Dražić 1972-2010 †
Uzvik očajnika koji se nalazi negde gde ne želi biti i radije bi pojeo dva kilograma pesnica nego da nastavi da obituje u tom prostoru i vremenu, pa je odlučio da se krajnje maštovito samoubije tako što će biti iskulturiran do smrti.
Radi primera, pisaću kao da se obraćam čitaocu
Otišao si na svadbu rođaka Stipe. Nije tvoj rođak, nego je od one tvoje kalabeštije Šokačke. Nikada ga nisi voleo, nervirao te je, ali ako ne odeš, ova tvoja Šokica ti ič neće dati večeras, a tebi je baš priteralo. Dobro, možda neće biti toliko loše..neće kurac, znaš kakvi su, sve što oni vole, ti mrziš, počevši od onih malih kolačića do opsesije Zvonkom Bobanom, al' ajde, sedneš u svoj Pežo pa u Lijepu njihovu. Sve je okej, ravno, jebeš ga, takvo li je. Niđe planine, sve neke šahovske table naokolo, a šahista ni za rč! Nikada ti to nije bilo jasno, ali dobro, takav je narod tamo, kanda.
Dolaziš u Zagreb. Mali grad, svi se znaju. Dolaziš kod rođe Stipeta i trudiš se kao lud da ne pričaš stereotipno, sve vreme se cepajući unutra dok slušaš kajkavštinu. "Kao da sam u "Kursadžijama", misliš se, samo čekaš da iskoči Albanac da- i eto ga. Prijatelj porodice, Tahir Fljamuri, čestiti preduzetnik iz Zadra, došao malo kod prijatelja u Zagreb, na svadbu i doveo užu familiju, koji su sasvim kulturno zauzeli svoja mesta u ona četiri reda. Naravno, Tahir je ljuta katoličina i svinjetinu tamani, samo ponekad pravi pauze od mesec dana. Kanda mu rekao lekar. Jes', naravno.
Počinju da donose 'ranu. "Uh, dobro je, barem će se najedem!", ti misliš, al' 'oćeš, prc baparac! Sve neki plodovi mora, neki zeleniš, neke sardine. "To je sve iz našeg lipog Jandrana!", povika Stipe, očigledno podjebavajući tebe. Dobro, boli te penis, ti ćeš opštiti večeras, a on mora da trpi onu njegovu što se posledni put dala kad su Švabe posetile Zagreb '41. Muljaš tu njihovu zeljaniju i nji'ove ribe, jebale ih ribe, gde je slanina?
Preživiš nekako i to, kad onda krene muzika, pardon, glazba. Glazba je krajnje kulturna. Sve neke tambure. "Gde tambure, jebale ih tambure!", misliš se. Ceo život slušaš tambure u Sremu, sada bi i ovi da te jebu u zdrav mozak. Misli na nagradu. Uzeće se ova njegova mala, pa onda kući. Mala ne liči ni na šta, debela, blago ružnjikava, ali, kako si čuo, barem pravi dobra pečenja, pojaviše prasećinu. Mladoženja Omer, ubogi Bošnjak iz Zenice, koji je našao pravu ljubav kada je pre 3.5 meseci išao u Zagreb da radi na građevini potpuno legalno. Ljubav je čudna stvar, pa da mu jebeš mater.
Onda mladin otac krene da raspreda o svojoj porodici, onda mladoženjin otac, Muftazir, krene o svojoj, pa neka bošnjačko-hrvatska bratstva, pa srpska agresija, pa kurci, pa palci. Ti jedeš onu slaninu što si poneo, majke im ga, ima barem da jedeš neku 'ranu na ovoj svadbi, pa dabogda crkli svi odreda! Ne zato što si nacionalistički šovinista patriotskih naklonosti, nego zato što si gladan, a ovi kao da su kuvar uzeli od Diogena!
To traje. Traje celu noć. Dobro, ne celu noć, ali tebi se čini da je cela noć! Mrzi te više da živiš. Šta više, odlučio si da više ne živiš. Jeste ova tvoja dobra riba, ali ništa nije vredno ovoga. Ustaješ, nameštaš šajkaču, i gromoglasno vikneš:" Glazba, nekaj od Radiše Uroševića!"
Sledeće čega se sećaš je kako bivaš iskulturiran toliko da sledećih tisuću godina nećeš moći da neovisno jedeš, ali boli te uvo. Tačnije, ne samo uvo, ali opet...
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Anastas Petrović
1900-1998
prošao sito i rešeto
Rođen je u seoskoj porodici. U ranoj mladosti se istakao kao junačan i drčan mladić, poznat po tome što je rukama ubio vepra u 6. godini života. Kad je malo odrastao, radio je u kamenolomu kod mrskog kapitaliste. Tu je video svu bol i nepravdu koji vlada u sistemu gde je čovek čoveku vlasnik. Sa 15 godina ga žandari teraju u zatvor, jer je lopatom istukao zlog kapitalistu koji je poštenim radnicima zakidao od plate. Kada je počeo rat,on se sa 18 godina pridružuje narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije i njenom vođi, Maršalu Josipu Brozu Titu, najvećem sinu naših naroda i narodnosti. Istakao se silnim junaštvom u narodnooslobodilačkoj borbi:
-Na Sutjesci je sa šmajserom u kome je bilo pola metaka u šaržeru i dve kašikare samostalno pobedio celu neprijateljsku diviziju, da bi potom kupio i iznosio ranjenike pod teškom artiljerijskom i mitraljeskom vatrom kroz minsko polje. Kad je preneo sve ranjenike hvatao je bombe koje je okupator bacao i vraćao mu ih nazad rečima: Nosi ovo Hitleru i Paveliću!
-Igmanski marš je prešao bez košulje i čizama, čizme je udelio promrzlom kuriru, a košulju udelio drugarici partizanki. Vatreno je bodrio drugove partizane da istraju u borbi protiv mrskog okupatora. Kad su se partizani odmarali pored vatre, on je sedeo u snegu, svoje mesto je ustupio ranjenom drugu.
-Na Kozari je dual-vieldovao dva mitraljeza marke MG-42, i sa njima je žestoko raspalio po okupatoru. Sa njima je i jurišao, prvi ispred svih, na neprijateljski bunker.
-Na Drvaru se istakao hedšotovanjem padobranaca, eliminacijom cele čete jednom granatom, iskakanjem pred metak koji je bio ispaljen na druga Tita, i junački individualni juriš na nastupajuće trupe sa odlomljenom bukvinom granom u rukama. Ovaj njegov juriš je ostao zabeležen od strane mladog američkog izveštača imena Džordž Lukas,koji se slučajno tu zatekao,i kasnije iskoristio te fotografije i zapise kao inspiraciju sa stvaranje Džedaja.
Njegova pogibija je bila veliki pogodak za narodnooslobodilačku borbu. Svi partizani su plakali, a priča se da je čak i Maršal pustio suzu, mada to verovatno ima veze s tim što mu je mušica uletela u oko.
-Poginuo je razbijajući nemačko-italijansko-ustaško-četnički obruč koji je opkoljavao njegovu jedinicu. U prvom jurišu mu je granatom otkinuta noga. Međutim, on se nije predavao,nego je uzeo štake od bolničara i krenuo na okupatora naoružan štakama. U tom jurišu mu je bomba otkinula drugu nogu. Drugovi partizani su ga uzaludno nagovarali da odustane, on je naredio da mu daju kašikare i šmajser u ruke, i da ga nose napred. Zamalo da se probiju,kad se pojaviše tenkovi koji odbiše partizane nazad. On je ostao napred ,pucajući na mrskog okupatora. Eliminisao je celo krdo četnika naoružanih barjacima, satarama i ražnjevima.Jedan Kraljevski Tigar je krenuo ka mestu gde je on ležao,heroj zubima otvara poslednju kašikaru i baca je pod Tigra. Tenk je uništen, a vozačev leš ispaljuje projektil koji uništava čitavu četu neprijatelja (rigor mortis) Heroj izdiše, pošto je u njega ispaljeno više metaka nego što je Cigana na Zelenjaku. Na horizontu boje krvi se ukazuje lik Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina.
Nakon rata heroj je komercijalizovan, prodaju se kape, majce i vibratori sa njegovim likom, snimljeno je par filmova o njemu sa holivudskim glumcima, i dobio je spomenik u nekom gradu u centralnoj Srbiji.
Izraz koji u slengu znači uhvatiti nekog u velikoj laži, pandan izreci "krvavi ti zubi". Naime, po mnogim teoretičarima zavere prašnjavi koraci su jedan od dokaza da Nil Armstrong nikad nije hodao po Mesecu, već je svoje velike paljevinske fraze izgovarao iz toplog holivudskog studija izvodeći svoj "mun vok" po običnoj prašini kanjona Kolorado, koja se podizala sa tla što je jedino moguće uz prisustvo vazduha, a isto tako se na njoj ocrtavao đon Nilove čizme broj 45, što je isto jedino moguće uz prisustvo vode, to jest vlage.
- Dobar dan, da li je to stan Gagarina?
- Da, izvolite...ko vam treba?
- Molio bih Jurija ako je trenutno kući.
- Ja sam Jurij, a ko je na drugom kraju žice?
- De si Juro, jebaču stari, Nil na vezi...jesi li gledao prenos sinoć,mmmm? Priznaj da si pišnuo u ćega malo od zavisti, mmmm?
- Lažeš Armstronže, prašnjavi ti koraci! Kurac si moj ti šetkao po Mesecu, nego si se polupijan teturao po Drimvorksu. Da je Van Gog živ i da je video ono tvoje lelemudanje izbio bi sebi desno oko. Ti bre nisi smeo ni do trafike posle devet sati da odeš, nego si slao Oldrina po pivo i cigare... Lajka ima veća muda od tebe iako je kučka...Aj vozdra, idem da pijem!
Efekat pokreće gola žena sva u kockama (Pikaso) ili devet printova Če Gevare sa ljubičastom, rezedom i plavom bradom (Vorhol) i, uopšte, svi kubizmi, nadrealizmi, surealizmi, pop artovi... Naime, svaka slika koja prikazuje nešto zajebanije od jabuke na stolu ili portreta neke babe, odmah deli potencijalnu publiku u dva tabora:
1. One koji sliku ne kapiraju - pa joj se zato podsmevaju do besmisla
2. One koji sliku ne kapiraju - pa joj se zato dive do imbecilnosti
Zbog ovih prvih, umetnici su globalno poznati, a zbog ovih drugih - trulo bogati. U kvazi kulturnijim i prosvećenijim društvima procenat drugih raste na uštrb procenta prvih, i obratno.
- Dragi, šta misliš o Vorholovoj "Bebi" (vidi sliku). Vidiš kako ta slika otkriva suštinu...
- Otkriva koliki sam ja idiot što sam pukao po 400 dingera da dođemo na ovu izložbu...
- Nemoj da si takav. Vidi kako su slatke bebice. Vorhol hoće da ukaže...
- Vorhol može da mi se sagne. Jesi ti ćorava: to je glava jedne te iste debilne bebe odštampana u četiri boje! I zato taj lik dobija milione. Kad dođemo kući, palim fotošop da glumim Vorhola, možda ćeš se naložiti i na mene...
Kad poizbacuješ svu, nabijenu, odeću iz ormana pa je lepo složiš, zarad više mesta.
Specifičan način konzumiranja cigarete, koji uglavnom primenjuju strastveni pušači, majstori, muškobanjaste žene i Popaj. Karakterističan je neobičan izraz lica, gde je u ustima sa jedne strane cigareta a sa druge otvor kroz koji se dim izbacuje. Ambiciozni pušači ovako mogu celu cigaretu da ispuše, bez upotrebe ruku.
Ekvivalent frazi ko ti drma kavez, sa naglaskom da je ponašanje dotične osobe na nivou palca u ustima.
Osvešćujuća misao koja se javlja posle poraznog seksualnog iskustva sa pokušajem tršenja nabubrele ženke razrogačenih plavih očiju i tankih prstiju sa frenč manikjurom koja je treptala na tebe dok je bend žilavio na bini pa se tebi učinilo da bi mogao da joj u jednom potezu pocepaš mindžu, isprskaš spermom zidove da se slije do podruma i zabiberiš joj kliću tako da joj oči iskoče iz ležišta.
Ali ne lezi vraže!
Ulazite u haustor, ona se kikoće i lupa štiklama. Sapliće se o stepenik i viče IJU! Psssst! šištiš jer komšiluk samo tako nešto i čeka. Eto vas u stanu.
Ona se osvrće:
- Ijao što je lep fikus!
Sklanjaš čarape sa fotelje i guraš ih u džep, skeniraš prostor da nema još neka bomba.
- Nije fikus; to je dracena...
- Ma šta god... A jel si video onu što je stajala tamo kod bubnjara, kako je debela?!? Baš je debela a kakav nakit nosi, prava seljanka...
- Nisam video, gledao sam tebe.
- Pa naravno... A ona sa crvenom kosom, što imala onaj krzneni prsluk, šatro leopard, moja maca a ne leopard, jesi vido nju? Kakva seljanka...
- Nisam ni nju video, zato što sam...
- Ijuu a jel si ti neki naučnik? (Gleda po tvojoj polici sa enciklopedijom umetnosti.)
- Pa, nisam… student sam. Istorija umetnosti...
- Istorija... jao kako sam bila slaba iz istorije, nikad nisam uspela da zapamtim nijednu godinu…
- Ovo je istorija umetnosti...
- Molim? Pa to kažem, sve te bitke, to je tako teško...
- Ovde se ne uče bitke, nego umetnost, slikari, arhitekt...
- A pa tako reci: slikarstvo! Znači slikar? Pa jesi nešto naslikao? Gde su ti slike? Imaš onaj čiviluk za slikanje, kako se zove... nešto na štrafte…
- Štafelaj... Nemam, ja nisam slikar...
- Kako nisi slikar? Pa sad si rekao...
- Rekao sam istorija umetnosti; učiš da tumačiš umetničke pravce…
- Da tumačiš?!? Nešto kao prevodilac?
- Ne bih rekao; više da umem da raspoznam pravce u umetnosti, i logiku umetničkog razvoja...
- Jao to je mnogo komplikovano... a jel imaš sestru? Kolko ti godina ima sestra?
- Nemam sestru, jedinac sam. Otkud ti sestra?
- Pa vidim crvene jastučiće na trosedu, to je tako ženski, a imaš i taj fikus...
- Dracena...
- Ma nema veze... Znači nemaš sestru?
Donosiš piće, hladno belo vino, šardone iz 2002.
- Nemam. Piješ bel...
- A šta si to doneo? Neki sok? Od jabuke? Molim te samo bez šećera, ne pijem ništa sa šećerom!
- Ovo je vino, belo vino...
- A jel imaš šampanjac? Ono što puca kad se otvori?
- Pa... nemam, imam Šardone...
- Ne pijem belo vino, to je kiselo.
- Šampanjac piješ, to ti nije kiselo?
- Šampanjac je šampanjac, to je otmeno...
- Otmeno? A šardone nije otmen?
- Šarbone je kiseo!
- Nije šarBone, nego šar...
- Kako god, kiseo je! Jel mogu da podignem noge na fotelju? (Podigne ih ne čekajući odgovor. Štikla joj se zabada u tvoju kožnu fotelju. Gledate se. Ona počne da se vrpolji.)
- Pa što sediš samo tu, tako?
Ugasiš cigaru, ustaneš polako, sedneš na rukohvat fotelje, ona te gleda odozdo, trepće očurdama, ti joj položiš ruku na obraz, pa je spustiš ka sisama, ona počinje odmah da dahće i koluta očima, ti zavučeš ruku u sise, bradavica smežurana, ona dahće kao da tegli kamion na sajlu, sagneš se da je ljubiš, ona otvorila usta, taman guraš jezik, ona skače:
- UGASI SVETLO!!!
Ti odskačeš kao da te struje udarila… Uh, jebote, šta je bilo…
- UGASI SVETLO!
Ustaješ, gasiš svetlo, i vraćaš se.
- Spusti roletne!
Spuštaš roletne i vraćaš se.
- I ono svetlo u kuhinji!
Gasiš svetlo u kuhinji i vraćaš se. Sedaš u prethodnu pozu na rukohvatu, u mrklom mraku vidiš da ona koluta očima, i opet dahće. Malo se ljubite, njen jezik ko uspavana zmija se valja po ustima. Uzmeš je na ruke, odneseš do kreveta, baciš je kao stvar, spadnu joj cipele, dobra okolnost ne moraš da se trudiš oko toga. Skidaš je, ona drekne:
- NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!
- P…pa… ništa ni ne vidim, mrak je…
- NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!
- Neću da te gledam, u redu…
Skidaš je dalje, skineš sebe jednim potezom kao Kinez na trapezu, kreneš da joj smuljiš suknjicu…
- NE SKIDAJ ME SKROZ!!! (Povlači suknjicu preko struka, da joj dođe oko stomaka). NE SKIDAJ ME SKROZ!
Smuvavaš joj gaće, nakvasiš prstima međunožje, jedva se snalaziš u mraku, radiš na pipanje, ona leži kao fosna, ne pomera se, samo dahće kao fizički radnik dok nosi dve vreće cementa uz stepenice, ruke joj složene na krevetu sa dlanovima na gore (oči ti se malo privikle pa nešto i vidiš), ti je uzmeš za ruku da joj oližeš dlan i staviš ga na tukija željnog maženja, njoj ruka padne nazad. Nema veze, naciljaš joj ga naslepo, razmaknute noge...
- ČEKAJ, IDEM DA PIŠKIM!!!
Ležiš u mraku sa tukijem koji splašnjava dok ona prska u šolju. Čuješ je odande kako komentariše tvoje peškire, boju na zidovima, plastičnu zavesu oko kade i miris sapuna. Vraća se, tukidid ti izumro. Okrećeš se ka njoj dok ulazi u sobu.
- NE GLEDAJ ME!!!
- Nipošto, kažeš i ne pomeraš se.
Ona se trti da legne nazad, leganje joj otežava to što neprestano pridržava suknjicu oko stomaka da joj slučajno u mraku ne ugledaš strije koje nema. Legla je. Namešta se, na leđa, gađa istu poziciju iz koje je krenula na pišanje. Smirila se i počinje da dahće. Ti se ne pomeraš. Ona još malo dahće, okrene se:
- Ajde!
Ti ležiš bez pokreta, razmišljaš o Partenonu, korintskim stubovima, mikenskoj zlatnoj maski. Njene cipele na podu. Mrak.
******
Sutra te zove drugar. Pita kako je bilo, otišo si sa opasnom malom, svima se bio digo na nju.
- Sine, kažeš, nije to tako kao što izgleda na prvi pogled…
- Šta bre pričaš, buni se ortak, jesi je raspolutio?!?
- Ni blizu. I, znaš, nadalje se isključivo ložim na pametne.
...iako znaš da će i to doneti svoje probleme sa sobom.
