Deo sveta koi po ceo dan ništa ne radi nego samo spava.. Uglavnom penzioneri koji buku veću od tona na njihovom televizoru za vreme Dnevnika ne podnose.
06:30 U ulazu zgrade komšija u gaćama izlazi besan kao bik - E nemo lupaš vratima, nemo lupaš vratima e!!! - Nisam, samo sam zatvorio gospodine, idem na fakultet.. - Razbudi pošten svet jebem ti majku drogiranu.. Nikad ne spavate, dušu nemate! --------------------------- 16:40 Ispred stambene zgrade motocikl - Šta testerišeš testerisali ti majci dabogda! Znaš li ti za kućni red nesoju jedan!? Bre u ovo vreme pošten svet spava, odmara od vrućine, ti testerišeš! --------------------------- 21:30 Alarm automobila u susednoj ulici - Pa pička vam materina lopovska, nemate mira ni danju ni noću, od vas pošten svet ne mož da spava!?!
Eh, sudbino! Dal’ je neko svestan koliko imam godina? Davno sam zreo za penziju, ali džaba mi, ne daju. Granica se stalno pomera, teško da ću to dočekati. Osim toga, hranim se jako nekvalitetno i skupo. Radim prekovremeno, a niko to ne ceni, svi me drndaju i jebavaju do iznemoglosti. Bar hvala neko da mi kaže. Ali ne, čak i kad mi nije dobro, nema odmora. Zakašljem se povremeno, zaškripi mi neki zglob ili tako nešto, ali jebiga, ništa strašno ni opasno, teraj dok možeš. A kad više ne možeš, problem naraste i mora da se ide na veću intervenciju. A za to traže pare, i to puno para. Bez kinte neće ni da te pogledaju. Majku li im nezasitu, imaju li ti ljudi duše? A i tada me samo skinu s kurca, kol’ko da odrade svoj pos’o i uzmu tu jebenu kintu i ćao. Možeš da radiš, vuci i dalje dok ne kljokneš. Kad jednom kljoknem, to će mi biti kraj. Koga za to da okrivim? Ne znam. Ovoga jadnika što u mojoj saobraćajnoj piše da mi je vlasnik ne mogu. Potpuno isto važi i za njega.
U vreme Sege i Terminatora ovo je bio odjeb za sve drugare i rođake koji su nas smarali i terali nas da ih pustimo da igraju igrice jer ili nisu imali konzole, ili su te konzole bile u kvaru. Jedan od čestih kvarova bio je i crkavanje adaptera, najčešće zbog pregrejavanja, te se najčešće igralo sat vremena, pa se onda čekalo najmanje pola sata da se adapter ohladi, u neku ruku, ovo je i olakšavalo roditeljima da odvoje decu od džojstika.
Klinac 1: Hoćemo jednu partiju tenkića? Klinac 2: Ne može, hladi se adapter. Klinac 1: Dobro, sačekaću, onda ćemo posle. Klinac 2: Nećemo posle, tata gleda dnevnik. Klinac 1: Čika Mićo, jel' možemo da igramo malo igrice dok ne počne dnevnik? Ćale: Ma igrajte bre kol'ko oćete, ja taj bučuk ne gledam otkad se zaratilo... Klinac 1: Eto vidiš, možemo da igramo. Klinac 2: Pa ne znam bre, možda će mama da gleda seriju Ćale: U ovoj kući bogami neće, te meksičke novotarije neću da vidim, čujem li španski ima da razbijem televizor... Klinac 2: Dobro, ajde, igraćemo, ali samo 15 minuta. Nego, da ne znaš možda šta je bilo danas u Moćnim rendžerima? Klinac 1: Ne znam, malopre mi došla struja kad sam krenuo kod tebe, nisam imao struju ceo dan. Klinac 2: Ni ja. Klinac 1: Pa od čega ti se onda hladio adapter?
Rečenica kojom se odlikuji gosti profesionalci. Zrači iskustvom i zaslužuje poštovanje. Time ćete podsetiti domaćina da vas još uvek nije ničim ponudio od kako ste mu ušli u kuću. Naravno, to je samo uvertira za ono što sledi a to je sok, kafa, slatko...
- I tako ti kažem... bla bla bla... bili smo do tetke na selu prošlog vikenda.. bla bla bla... - Izvinte, jel može čaša vode...? - Jaoo, izvini, ja zaboravio. Jeli ćero kravo jedna, što ne ponudiš gosta?! Oćete kafu? Sok? - Paa, jel ima neka domaća?
Tip gubljenja koji se odlikuje dvema glavnim osobinama: 1. Naći ćete dotičnu osobu (ili stvar, totalno je primenljivo i na stvari), ali tek posle izvesnog vremena, koje ćete najčešće provesti u agoniji (jer vam je jako stalo do toga) ili ćete biti pijani, pa jednostavno nećete primetiti gubitak. 2. Stanje u kome pronađete dotičnu osobu/stvar je, blago rečeno, diskutabilno, ali scena ostaje urezana u pamćenje, ma koliko bili olešeni.
Pomenuti festival, 4 ujutru, Luis rastura, nas četvorica u agoniji, sedimo na nekim klupicama, jedan ortak se izgubio pre 3 sata, ne javlja se na telefon, i mi već razmišljamo da li je ostao bez jednog bubrega ili oba, kad se lik pojavljuje ni od kuda, prljav, znojav, i što je najgore - dobro raspoložen, seda pored nas i kaže: "Jebo te, kakva ludnica! E ajmo da jedemo nešto, crko sam od gladi."
Po nalasku izgubljene osobe/stvari, prva emocija je sreća, a za njom sledi bes neverovatnih razmera koga može pratiti fizički (kontrolisan) napad na osobu, ili (ipak pažljivo) bacanje nađene stvari, jer nam je, posle svega, još uvek stalo do nje.
