Držali kurac u ustima dabogda! Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju. Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje. Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života... Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – Mora da se drži i veliko pivo.
Šaljivo pitanje koje postavljamo prilikom upoznavanja i barenja osobe suprotnog pola, a u cilju prekidanja neprijatne tišine. Kec iz rukava kada nam je to najpotrebnije...
Dvoje se upoznavaju, hemija u vazduhu, međutim manjak inspiracije za razgovor... ON: "I kažeš... Studiraš mikrobiologiju?" ONA: "Mhm..." ON: "To je baš... ono..." ONA: "Mmmm pa da, nije lako." ON: "Mda, da..."
Posle minut... ON: "E, a ovo vreme... kakvo je. Ne znaš kako da se obučeš; čas toplo, čas hladno..." ONA: "Da, tačno... katastrofa."
Nakon minut i po: ON: "Ovaaaaj... šta sam ono hteo...? A da! Kad kolju tvoji?" :osmeh kao da je šala: ONA: "Iju, kakvo je to pitanje? Pa dvaezdevetog novembra, ko i svaka srpska familija" ON: "S... stvarno??" ONA: "Pa nego šta... Jbt, mislila sam da me nikad nećeš pitati!! Imamo tri komada po stodvaes kila i jednu krmaču od dvesta sedamdeset... Ona ide u kobasice, matora jbg. Sve meljemo, čim ispirimo creva..." ON: "Traži kumu, sutra te vodim u Veliku Remetu pred oltar..."
Otac Luka Skajvokera koji voli da se oblači kao svetleća kanta za djubre, priča kao pokvaren telefon i diše kao prehladjena hemijska olovka. U svakom slučaju, sva je sreća da je dotični serijal snimljen na engleskom, jer bi Vejder zauvek ostao upamćen mesto po: ''Luke, I am your father'' po srpskoj verziji:
Nalickani fensi homoseksualni retardirani mlađi brat govnar kafane.
Zna se šta je kafana: malo mezetluka, rakija, vinjak ili pivo, eventualno špricer, ima i sa roštilja ponegde i a u kurac više. Cene sindikalne, sve blago štrokavo, dvojka ili eventualno sedam osmina sa zvučnika, frigijska lestvica. Popiješ pa se usereš, a ne primeti ti se jer si usran i došo u kafanu, nije bitno šta si obuko. Od riba debela konobarica Sinđa u pedesetim; sve je videla i sve zna. Uglavnom, sve kako Bog miluje i zapoveda.
Ali kurac.
Vaskoliki pederluk što čupa obrve, ima tviter i oblači se kežual ko pazarski šofer za sunet pre nekog vremena je počeo da se loži na ćirilicu: kao, to je ono naše, time mi jebemo, time smo mi tako urbani a opet tako svoji, SERBIA BRE! I onda je rešilo da potkreše urođeni praziluk iz guzice, ne da ga čupa ko do sada, nego nako da ga fazonira mašinicom na dvojku, da to izgleda svecki a naše. I onda je stvorilo klabane.
Klabana je dakle geačka fuzija KLABINGA i kafane. Nedovoljno hardkor za kafanu, nedovoljno urbana za KLABING. Metiljava kao i gosti koji dolaze u nju, što citiraju samoniklog kantautora, sina Titovog ambasadora Jovana Balaševića i slušaju Frajle ili ova govna. Ime joj je obavezno šaljivi citat iz neke pesme ili vragolasta igra reči ("Ona moja", "Moja bivša"). Piće skupo ko otrov, ako naručiš rakiju pitaće te oćeš li od borovnice. Muzika takođe metiljava, jer zvuci Nina ili Šemse gostima izazivaju osip. Razbiješ li čašu, odma stiže obezbeđenje da ti fizičkom snagom pokaže da je čaša kupljena kod Vicka. Sve sređeno i čisto. Pičke sređene i čiste. Muškarci koji bi se nežno voleli sa drugim muškarcima sređeni i čisti. Stolnjaci takođe sređeni i čisti. NE SME BRE TO DA BUDE SREĐENO I ČISTO MAJKU VAM JEBEM U PIČKU!
- Gde izlaziš, preskupa pičko koju muvam? - Ahahahahahahahaha, idem u kafanu "Čamcem plovim sam po Tisi"! - UMRI, POJELA TI MAJKA GOVNO OD MUFLONA MESTO ŽITA DABOGDA, FUKSEŽDIJO!
Old skul džentlmenski poziv da drugi organizam, potencijalno lepo građena humanoidna jedinka tzv. prepička, boravi skupa s tobom pod tom portabl zonom privatnosti, zvanom kišobran. U stvari, to je možda i najbolja funkcija ove sprave koja po svojoj nezgrapnosti i nepraktičnosti ulazi u samu završnicu izbora najapsurdnijih izuma. Tek, piša Svevišnji, a njoj se žuri, cupka u mestu, oklevajući da se otisne kroz pljusak. Ti imaš amrel, ona jok i tu se trivijalna situacija pretvara u priliku, a trenutak nakislog popodneva u blesak proviđenja. Podići ćeš nadlakticu galantno pružajući oslonac, onda ćete se pribiti ne biste li oboje stali pod kupolu kineske šklopocije. Dalje ćeš se već snaći, nije dobro mnogo planirati, bolje ovako, improvizuj, snifaj joj šaumu, bleni u sisiće i ogrebi se makar za telefon. To, dodole, u gujcu vas ljubim!
- Hej, nećeš valjda po ovoj kiši u toj tankoj majičici? Mislim, lepo bi izgledalo, ali prehladićeš plućo. Hoćeš pod moj kišobran? - Super, hvala ti, baš si ljubazan. Daniel beše? - Simeun. Možda bismo mogli i da… - Samo do preko puta, eno mi ga dečko u Audiju, onom crnom. - More šupičkumaterinu, kupi si kišobran, stipso!!
Hipotetički gledano, može da se desi svakom našem potomku.
Recimo da si kobjašnjavao defkama, postovao na različitim forumima, objavljivao na netu pod raznim pseudonimima, ali bez veće pažnje šire javnosti. Bio si neshvaćen, ako me razumeš. I onda ti isteklo vreme, otegao si papke, predstavio se. Niko sa neta ne zna ni ko si, ni da si pokojni, tvoj provajder se ubrzo ugasio, a i sve IP adrese su prebačene na IPv6 format. Zatire ti se svaki virtuelni trag. Što si bio - bio si.
Godine 2167. tvoj potomak pubertetlija, između dva drkanja na Ćićolininu čukunčukununuku, uzme da brlja po bekapovima hardova od pre sto pedeset godina. I u nekom zabitom folderu, između porno klipova od 10 sekundi i mp3-ja Žareta i Gocija, nađe veliki broj tekstualnih fajlova pisanih u nepoznatom editoru. Skapira da to mora da je trućao neki njegov daleki predak, prebaci u Vord 2168 i počne da iščitava. Kako nema vremena za toliki materijal, kompresuje 250 giga u 1,2 kilobajta i snimi na gadžet 2h2 milimetra. Kasnije dok sedi u gradskom letećem prevozu iz pograničnog dela Srbije, južnog Frankfurta, ka univerzitetu u Lajkovcu, na prozorskom staklu laserski projektuje tvoje pisanije i nastavlja sa čitanjem. Pored njega slučajno stoji iskusni urednik renomirane izdavačke kuće, kome tvoj potomak naravno nije lud da ustane i ustupi mesto, jer krv nije voda. Matori krišom čita redove na staklu, i dok mu vilica zjapi od oduševljenja, on pada tvome potomku na grudi i kliče: - Mladiću, ti imaš redak talenat!
Mali kapira sve iz cuga, jer, opet, krv nije voda, i dogovara sastanak sa urednikom. Ostalo je buduća istorija. Potomak ređa izdanje za izdanjem, snimaju se filmski i ostali spektakli po scenarijima na tvoje umotvorine, na Mesecu se otvara zabavni park sa tematikom tvoga žitija. Turističke agencije mlate pare za ture na Mars u obilazak javnih kuća sa ravama koje si ti opisao. Na Veneri, bregovi dobijaju imena po tebi i tvojoj lozi. Potomak ti, u znak zahvalnosti, pravi mauzolej koji se vidi sa Plutona, na obraslom groblju između rudarskih kopova u nenaseljenoj Šumadiji i konačno svrstava tvoje prezime u red buržoaske vlastele, tj. piša po sirotinji. Tvoju zaostavštinu krčme generacije i generacije, a možda i danas to rade, ako nisu umrli.
Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi. Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper
Izraz kojim se u udžbenicima svetske istorije označava period izmedju Prvog i Drugog svetskog rata. U udžbenicima nacionalne istorije Srbije se ne koristi jer deluje zbunjujuće na čitaoce.
3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...
2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.
Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.
Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.
Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.
Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati. Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.
Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.
1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.
Još jedna ne toliko otrcana fora da u vidno alkoholisanom stanju počnete da barite konobaricu neke birtije. Uspeh nije zagarantovan.
- Izvolite, želite li još nešto?
- To što ja želim ćero ne ide na fiskalni račun ako me razumeš, xe xe...
- Vidi seljačino, ja nisam od tih za koje me smatraš odma da ti kažem. Te fore da prodaješ onim brđankama u selendri iz koje si došao na magarcu. Ako ne možete da pijete više, platite račun pa da zatvaramo, ne mogu da vas gledam kako lizućete te flaše, i žvalavite prazne priče!
