On je dlakav. On je visok 220cm i verovatno ima kitu dugu pola metra. On je Roberto Duenjas. Bivši košarkaš Barselone, sinonim maljavosti. Čovek koji je bio inspiracija Džejmsu Valeu kada je snimao Frankenštajna. Dokaz da vukodlaci postoje i da im nije problem da izađu u javnost. Na leđima ima više dlaka nego što Bora Čorba ima kose, samo što njegove dlake nisu bele, farba ih, jer za sebe kaže da je vrlo pedantan. Kakav paradoks! Jedino mesto na svom telu koje je morao da obrije, bili su dlanovi i to samo zbog toga što su mu dlake smetale pri izvođenju slobodnih bacanja.
Poznati o Duenjasu :
“Hvala Bogu što nikad nije igrao u NBA-u. Pored njega nikad ne bih bio poznat” – Majkl Džordan
“Jeste, on je moj mlađi brat” – King Kong
“Vrlo ga je teško čuvati. Jednom sam greškom dodirnuo njegov pazuh. Sutradan su mi se pojavile neke tačkice na ruci koje su izazivale neverovatan bol, zbog kojih i dan danas ne mogu da se samozadovoljavam” – Dejan Bodiroga
To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.
Hemičarka: E, pošto se Joksić stalno žali da njega uvek prozivam prvog, evo brojke nisu pristrasne, ajde redar koji je danas datum?
Joksić (inače br. 8 u dnevniku, prevrće očima)
Štreber: Profesorka, profesorka, danas je 22. Oktobar 2008 nakon rođenja Hristovog.
Profesorka (namrgođena, jer broj je suviše daleko od osmice): Hvala Valentine, ok, a mesec je deseti, znači 22-10 = 12. A jel zna neko koliko tetkica radi u popodnevnoj smeni?
Štreber: Tri tetkice rade u popodnevnoj smeni, profesorka. To su Šemsa Ferhatović, Suzana Iv...
Profesorka (namrgođena, i dalje se broj ne poklapa): Dobro, dobro, ne zanimaju nas imena. Znači imamo 12-3=9. Evo još jedno pitanje, koliko tabli ima u učionici?
Redar: Jedna tabla.
Profesorka (mali kez na vr’ usne, konačno se sve poklopilo): Znači to je 9-1=8. A ko je osam u dnevniku, da vidim........Joksiću, ti si! A posle kažeš da te mrzim, vidiš sasvim slučajno je tako ispalo.
Joksić (u sebi, nije za javnost..): Ok, nije ni bitno.
Profesorka: Evo jedno lako pitanje... hmm... Recimo,... Šta se dobija mešavinom tri-nitro-sulfido-hipermangan-karboksi-toluola i afganistanskog kaučuka?... Šta? Ne znaš?.. Ništa Joksiću, jedinica, to su osnovne stvari.
Česta pojava kod muških jedinki gde se svakog jutra pitate da li se ispišati k'o čovek, ili ga izdrkati k'o majmun.
Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.
Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.
Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)
Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.
Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.
Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.
Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.
Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.
Ne znam za vas, ali ja tako. Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.
Nekad su nas mame ovako tešile kad se sličajno samopovredimo, danas tako tešimo svoje jače polovine kad se žale da ih boli kurac.
Ja:"Dragi što sam videla danas divne čizmice." Moja jača polovina:"Boli me kurac za čizme!" Ja:"Daj da poljubim da prođe pa idemo posle da ti ih pokažem." ...
