Neka ne pametna osoba koja u pekari umesto pleh kaze hleb...A pri tom nemaze da kaze h
Ulazimo mi u pekaru i neka plavusa stoji ispred nas.I mi uzviknemo nema vise mini pica.Kad odjednom cuje se ona i kaze plee(Cuje se kao Hleb)...
Mi se smejemo.
Ona posto je shvatila sta je rekla posle 10 min.
Tek sto izlazi iz pekare opet se ona cuje i opet kaze plee..(Hleb)...
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Odvesti potencijalnog poslovnog partnera iz Izraela na some šanome, nakon što ne ugovorite posao, ali po nalogu šefa morate da ga izdadiljate još jedno veče, jer mu avion poleće sutra.
- Opa, stiglo meso. Fala, konobar.
- Mmmm, tejsti, maj frend. Vot iz dis? Vi dont hev dis in Tel Aviv.
- Svinja, batice. Pork, pork! Hahaha.
- Ju ashol!
- Viva Palestina, opaaa!
Slika koju dobiješ kada stvari ne gledaš iz pravog ugla.
Primarni cilj i prva faza sređivanja sobe.
Životni vek. Tren, ako uzmeš u obzir da se Veliki Prasak desio pre 13 i kusur milijardi godina, u nekoj već postojećoj formi i dimenziji svemira. I da je ova naša loptica pretrpela gomile vulkanskih erupcija, kisele kiše, ledeno doba, kolizije sa asteroidima i kometama, nastanke i nestanke žive materije, evoluciju i istrebljenje. Bezbroj rođenja i isto toliko smrti (minus mi, koji jesmo).
Dakle, onog momenta kad počneš da se nerviraš što si niko i ništa, kad sitnim uspehom podstakneš svoju bolesnu ambiciju i još bolesniji ego, kad zarad malog, ličnog ćara ispadneš nečovek i prevariš bližnjeg svoga; seti se da tvoj životni vek traje minornih 80 godina, i to ako si živeo smerno i zdravo (čitaj: kao pičkica i papučar, a svi znamo da nisi).
E, sad, sa tih tvojih majušnih 80 godinica, koje predstavljaju zrnce peska u Sahari, naspram milijardi godina sveta i veka, pokušaj da zamisliš (mada nećeš uspeti) svoju ultra-piko-nano-egzistenciju u zaseoku zvanom Mlečni Put u ruralnom, zabitom delu nepreglednog prostranstva ovog Univerzuma. A bilo bi apsurdno da je jedini...
- Jedan himen, više-manje? Daj, zar stvarno misliš da je toliko bitno? Daš?
Poznatiji kao "Onaj što prevozi klavire". Preko dana, Ostoja je tihi čukarički preduzetnik. Noću, postaje dobrodušna zver, koja se bori protiv kriminala na ulicama Beograda.
Ostoja zapravo nije čovek, on je ideal, on je heroj kakvog Beograd zaslužuje, ali koji nam sada nije potreban. I zato ćemo ga loviti, jer on to može da podnese. On nije heroj, on je tihi branilac, bdijući zaštitnik. Klavirski vitez. Snovidjenje koje ti kaže - "Raduj se".
Misterija ovog heroja decenijama muči Beograđane: Zašto Ostoja ne prevozi trombone, sofe ili aligatore, nego baš klavire?
-Dobar dan Ostoja, da li biste mogli da povezete moj Harpsichord ISX-720 do Palilule?
-Ne mogu, to je čembalo a ja prevozim klavire.
Selekcija VOS-a, dok se opušta, nakon kvalitetno odigrane tekme na suncem okupanom betonskom borilištu.
Izdominirati tokom neravnopravnog sportskog duela u toj meri, da se protivniku ne pruži prilika ni da makar ostave srce na terenu, kad već nisu ispoljili ni naznaku neophodnog umeća.
- Šta bi, Fejze, što si se smorio?
- Ma bre, ovaj Kiza voli duge lopte više nego leba da jede, što bi bilo okej da ne asistira okolnom drveću. Reme i Deki kao nešto znaju, ali jedan im samo predaje loptu u noge u osudnim momentima, a drugi crkne posle pet minuta. Ovo kad te malopre lopta pogodila u vugla, to se Marvelju zalepila za grudi kad je primio, a Čak je magnet za njihove udarce sa pola terena, šutiraju pravo u njega, ali se ipak svaka volšebno odbije u gol.
- Hahaha, znači Lasta vas opet počistila?
- Jebi ga, navikli smo već.
Najveći stepen primanja, odmah iznad baba i saučešća. Nastao fascinacijom učesnika VOS-a Beton ligom i registrovanjem FK Vukajlija u istoj.
Agilares: I znači tako, kažem vam, registrujemo ekipu sledeće jeseni i pikamo... Liga bez ispadanja, zajebavamo se, igramo, opštinska liga, ne putujemo daleko na gostovanja, opuštencija...
Fejz: Opaaa! Matori, znam odma' šta ćemo za teren, ima u Makišu jedan, napušten, niko ga ne koristi, uletimo neku kintu i iznajmimo ga!
Džoni: Može brate, teren smo rešili, kol'ko kinti je registracija?
Agilares: Nije puno, ne verujem da će da nas izađe mnogo na mesečnom nivou...
Fejz: Ma opušteno torima, 800 dindži mesečno po osobi, na godišnjem nivou, i pokrivamo sve troškove...
Ninka: OPAAA! Meni samo dajte dres sa brojem 21 i 10 minuta po meču, ja sam prezadovoljan!
Marvelj: Mene samo da prođe povreda i spreman sam za akciju!
Čavez: Momci, za suđenje ćemo da se dogovorimo, jedna gajba piva i ne morate da brinete...
Enemi: Još malo pa osvajamo Superligu!
Arlovski: JEBAĆEMO TROMZOAAAA!
Agilares: ... a slike prvog sastava iz te davne 2013. godine krasiće prostorije kluba zauvek.
Naziv za izuzetno debele prste u muškarca. Osobe sa ćevapima u većini slučajeva ne poseduju mobilne telefone jer oni gube svrhu u njihovom slučaju.
-A onaj Igor što ima ćevape, dadoh mu telefon da pozove kevu, ukucao čovek 20 cifara.
Slengovski izraz za mešavinu džibera i seljaka uz primese pavijanstva i totalnog mulca. Tipičan điđan, odlikuje ga oblačenje bez ukusa, kretensko ponašanje, nadkani pogled i naravno tribal tetovaža na vidljivom mestu. Ako ne tribal, onda kineska slova koja ni ne postoje u Kini. Kajla zlatna i ruka kroz prozor dok se voze kola.
- Hahahahaha, šta si to nazuo na noge?
- Šta fali, dao sam deset Vajferta za njih.
- Koje ljomberske tike, ne verujem!
-----------------------------------------------
- Kako bilo sinoć na žurci?
- U početku ekstra, ali onda došli Mare i ekipa i sve otišlo do kurca.
- Kad vidim njegovu ljombersku facu, bacam peglu i dobijem čir na mozgu.
