Najesti se ko car. Besplatno, obimno, kvalitetno i na kraju još primiti platu za to.
Autor i voditelj nekad interesantne emisije, koji je od jebavanja po sibirskim vukojebinama i skandinavskim pripizdinama, svoju emisiju sveo na opšti krkanluk po obližnjim selima. Od čuvene Čukotke, koju je RTS reprizirao više od reklama, Memedović nije snimio emisiju dalje od Beograda 100 km u poluprečniku. Ionako gostoljubivi domaćini, svoju gostoljubivost podižu na viši nivo, jer Bože moj, ću izađem na televizor a Memedović sa ekipom to sve vešto koristi i jede ko izgladneli solunac, pa makar povod za emisiju bio totalno banalan.
- Jovane, ajde dok desertiramo da se dogovorimo gde snimamo sledeće nedelje..
~ Mogli bi ponovo u Bački Petrovac. Nešto mi se prijeo slovački kulen a biće sigurno i štrudli sa makom. Snimimo neki prilog o lipicanerima gospodina Hološka i nažderemo se ko onomad u Selenči kad su ovi slavili ulazak fudbalskog kluba u beton ligu.
Ćale: E, sine ko je koristio moje žilete? Ja: Nemam ti ja to pojma matori. Ćale: Kako, bre nemaš pojma, ti si jedino muško pored mene u kući, one dve koriste one njihove zajebancije? Ja: Dobro ćale, ja sam. Ćale: Pa što si koristio, jel sam ti rekao da moje ne uzimaš? Ja: Slučajno sam pomešao. Ćale: Kako bre možes da pomešaš, jel si ti retardiran? Ja: Pa šta ako sam uzeo tvoje! Ko da je to problem. Ćale: Kako bre nije problem, šta ti misliš, dokle ćeš tako da se zajebavaš!? Ja: Dobro neću više! Ćale: Sta bre nećeš više, tako pričaš već mesecima, jel sam ti rekao sto puta? Ja: Au bre ćale smaraš više sa tim, rekoh ti da neću više! Ćale: Ko bre smara, jebo te šinter, a ko te izdržava??!?!??!?! ...
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Beograd je metropola koja ima 2 miliona stanovnika i 1 veliki fudbalski klub.
Gorenavedenom rečenicom počinje film "Davitelj protiv davitelja". Interesantna pojava je da se partizanovci uvek kiselo nasmeju na tu rečenicu, jer i oni znaju koji je to klub.
Legendarni lik koji postoji od početka ljudske civilizacije. Deo naših života već hiljadama godina. Isprva se pojavio u usmenom obliku (priče), da bi se potom preselio u pisanu varijantu (pisane bajke), na kraju je proces svoje evolucije dovršio u animiranoj, filmskoj, TV i internet varijanti.
On ima jednu funkciju - da nas ubedi da se sve na svetu može, samo ako se dovoljno želi i, naravno ako si gud gaj.
Najčešće se radi u najmlađem sinu koga su matori ćale i stariji burazeri zajebavali dok je on sanjario o boljem životu. Pobeg'o je od rodne gajbe, matorca, siledžijske braće i mrske nemaštine i otisnuo se u beli svet. Tamo ga je takođe sačekalo žešće sranje, svi su mu podmetali nogu, maltretirali ga, zajebavali da je gej ali on je, baš uprkos svemu, zahvaljujući urođenoj dobroti, upornosti i bistrini ipak na kraju uspeo. Obogatio se (sam način je teška smaračina i zauzima oko 75% storije). ...naravno, usput je odvojio najlepšu ribu u priči - princezu/ćerku naftnog magnata/manekenku sa porodičnim imetkom kojoj je ceo život pun kurac istih likova kao njemu samom i koja je sve vreme odbijala najbolje partije čekajući baš NjEGA. Srećni ko mali psi, venčali su se i upražnjavali sve vidove seksualnih aktivnosti, za sve one duge dane zagorevanja.
