Simfonija pucanja kurca. Bolenje uva. Pandan američkom ''zero fucks were given that day''. Poseban efekat ima ako se koristi dugouzlazni akcenat na ''e'' u reči ''jebe''.
- A jesi čuo da Cukenberg planira neku veliku promenu interfejsa na FB-u, to već 7 godina najavljuju. - Jebe mi se tačno.
- Dolazi ''Hladno pivo'' u Niiiš, oni su superiškaaaa. - Sve što ja čujem od tog benda je groktanje onog malog Kekina ''hnjo, hnjo, nije sve tako hnjoooo, upoznaj svoje pravo hnjooo''. - Karta samo 200 dinara. - Jebe mi se tačno.
- Kolega, uzmi ovaj pamflet, ja sam brucoš i tebe apsolventa ću da ubedim ga glasaš za Uniju Saveza Asocijacije studenata našeg fakulteta. - A što ti nosiš košulju ispod džempera, pa preko svega toga majcu stranke, a napolju 20 stepeni. - Ali, ali... ovo je ''Zara''. - Jebe mi se tačno.
Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.
Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.
Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.
Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.
Amateri, ostanite amateri, koliko god da ste dobri. Postoji hiljadu stvari u kojima ste manje dobri, da ih zamrzite radeći ih za druge. Sačuvajte nešto i za vas.
Katanaćo. Ne primiti gol. Prepustiti posed lopte. Ne upuštati se u kontre. Igrati bunker. Na gol manje. Ređati poraz za porazom, uz poneki remi. Osuđen na ispadanje, na propast. Na poslednje mesto u beton ligi. Biti zadovoljan sa 0:1, jer, zaboga, moglo je biti 0:3.
A samo se poraz pamti, gol-razlika se ne računa u životnoj utakmici. Revanša NE-MA!
Ofanziva je bila u punom jeku. Praštalo je na sve strane. Više nije bio siguran sa koje strane doleću granate i meci. Zario je glavu među kolena i jednom ruko čvrsto pritiskao šlem. U drugoj je stezao brojanicu. ''Samo da prođe, samo da prestane'', mislio je. Ljudi su vikali, bilo je prometno u rovu. Učinilo mu se da se njemu neko obraća, ali, u magnovenju, nije razaznavao reči. Dugo su bili na ovom položaju i u rovu se osećao sigurnim. U međuvremenu, kapetan je naredio napad i najednom je ostao sam, još čvršće stiskajući brojanicu. Njegova četa je izvršila juriš, bila odbijena i sada se već, desetkovana, haotično povlačila. Vojnici su preskakali rov, prvo manja, pa onda veća grupa. Zvuk borbe je bivao sve slabiji, dok sasvim nije iščezao. Ne zna koliko je prošlo pre nego što se konačno usudio da se uspravi. Miris ilovače pomešane sa mirisom sveže krvi je postao nesnosan i poželeo je da što pre izađe iz te žive grobnice. Gore, na ledini, sve je izgledalo drugačije. Skidajući šlem i otresajući prašinu sa lica, na horizontu je ugledao veliki hrast. ''To mora da je zapis'', pomisli, i podiže pogled ka vedrom nebu. Udahnu duboko, te zatvori oči. Nije više mislio ni o čemu. Da jeste, primetio bi neprijateljski pozadinski vod koji je pratio svoju jedinicu u nadiranju. Krupni kuvar je opalio kratak rafal iz šmajsera.
Dok je nekontrolisano padao natrag u rov, imao je vremena samo za jednu misao: ''Šteta što ranije ne izađoh iz rova. Dan je tako lep. Bio...''
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Muškarac, lep, zgodan, pametan, zanimljiv, obrazovan a ne jebe.
Ima problema sa realizacijom. Celu veče odradi savršeno i kad mu se širom otvori gol šansa umesto da poentira i zakuca loptu u mrežu on je pošalje nebu pod oblake.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Kažu, to bi bio jedan od najspektakularnijih doživljaja ikada. Memorija nije nalik nesređenom tavanu punom uspomenastih stvari, nije nalik ni gradskoj deponiji, ni groblju aviona, vojnom otpadu ... još gore od toga ... to je jednostavno krš i miks od informacija, uspomena, doživljaja, realnosti, nadrealnosti, iracionalnosti, želja, stremljenja, ambicija, viđenog, oslušnutog, omirisanog, pojedenog, opipanog, odsanjanog i ko zna čega, ali sve to bez ikakvog smislenog reda i poretka.
Brza kao najbrži procesor, neviđena kao utvara, džangrizava kao penzionisana prostitutka, aljkava kao kineski kuvar – podsvest će na svaki zahtev svesti za najobičnijom informacijom istresti ceo memorijski paket, od dinosaurusovih kostiju i kamenih sekira pa do čipova i izvornog koda satelitskog računara. Uradiće to bez griže savesti i bola u kurcu, a sve po sistemu: “Tražio si formulu Lorencove transformacije? Evo ti, NA! Nađi je sam, tu je ona negde sigurno. Mada, bolje bi ti bilo da jebeš nešto, da zapališ cigaretu ili da se napiješ, a možeš i da se ubiješ... i nemoj da sređuješ i diraš bilo šta...“
kurac plavog kita, krvava kolena, paralelne neonke, lanac od bicikla, zapali cigaretu, žuta plastična noša, rat na televiziji, prokletnica prekida pušenje da skine dlaku sa glavića, čvarci, Teslu boli kurac, petsto litara sperme, rat preko brda, Đole je car, 286 sa žutim slovima na ekranu, boca od infuzije, govnjive tange, obične tange, htela je da ti da večeras – kretenu, Arhimed pere štroku sa sebe, t, banjalučki ćevap ekspandira, mogao bi da zapališ cigaretu, vaške izleću iz marksističke brade, uvek diraj crveno dugme, Ajnštajna drma struja, samo joj digni noge, Quake 1 i 2, drkaj sto puta dnevno, Leda Atomica, Laovazjeova glava u korpi ispod giljotine, EXIT, –, imaš temperaturu, mlečna sisa, glupo je da sereš bez cigarete, engleskinjino dupe, prase na ražnju, rat u gradu, jebi je - život je kratak, ja sam genije, dođi ovde je voda duboka, dao sam tri gola, BMW je brži od zvuka, vx/c², Darvinu izrasta rep i majmunske uši, nemoj da ti drka – dosta je bilo – sad je jebi, Tutankamon je ispao iz kabrioleta, loš je ovaj kondom - skini ga, sise, žene te vole, t', sise, =, skrljaj se i ti – vidiš da se gomila već olešila, ─────, mrtva anakonda na dnu plitke bare, sise, pope nisi u pravu i ne seri više, konji su najbolji konzuli, pocepaj ga majstore – vidiš da pojma nema, dupe, guza, guzica, guzičetina, dosta si jebao sad zapali jednu, √, majmuni su završili rukopis Hamleta – i dali ga u štampu, rat u tvojoj ulici, Srbi lete u nebo, Arhimed jebe Rimjane, pobogu pope Bog ne postoji, bukovača na roštilju, kupi joj erotski veš – ona to voli – a i ti, Audi se proizvodi po meri tvog dupeta, srednjak Halkidikija, 1, imaš nemačke krvi u sebi – bolje nego na sebi, zapali slobodno – rak nije za pičkice, –, defloriši tu Nemicu, dolar - kurac, evro - pička zajednička, deda se seli na nebo, malteška pudla maše repom, muškarci ne plaču, ringišpil za subatome, neon je američki, v²/c², da nije Hrišćanstva sada bi bila 4011. godina, matematika je pičkin dim, silikonske sise su sranje, silikonska usta su dobra za pušenje, popuši i ti jednu, ne diraj više crveno dugme, Pilate stoko jedna – vidi kakvo si sranje napravio, Fuck America, Papa loži vatru telom Đordana Bruna, nemoj da cinkariš ko je slomio prozor, duvan čvarci, jebi komšinicu, pametniji si od GPS-a, sat od voska se topi, Nolite jacere margaritas ante porcos, Čerčil trebi trule jabuke – Njutn spava, da nije Amerike sada bi bila 1811. godina, Salvador Dali ne jebe, Sloba misli da jebe, Koštunica sanja da jebe, Tadić jebe u prazno, bazen češkog piva, raspeće za Pilata, pička je samo obična futrolica dlakave spoljašnosti, jebaće te ona kao Jelena Trojanska sa dupetom u vatri ...
Spora kao najsporiji procesor, trpeljiva i naviknuta na večitu gnjavažu, svest će iz celoživotne i uglavnom besmislene gomile umorno uzeti ono što joj treba. I dok je zauzeta prepoznavanjem elemenata za sklapanje celine, podsvest će se lopovski iskrsti i narediti rukama da zapale cigaretu posle šest meseci apstiniranja.
Iz svesti: Dobro je ... dosta ... setio sam se formule Lorencove transformacije.
Iz podsvesti: Daj sad jedan mlaz endorfina za samozadovoljenje.
Iz svesti: Dam ti kurac. Sledeći put daj mi samo ono što tražim, i ne podsećaj me na neke stvari. Nisam ih džaba gurnuo u najmračniji šupak memorije.
Iz podsvesti: Dam ja tebi kurca dva, sve je to tvoje đubre i ja ga čuvam. Daj endorfine ili ću od svega ovoga što si odbacio napraviti pet različitih ličnosti, daću im imena slavnih ljudi i pustiti ih da se igraju u tvom delu mozga.
Iz svesti: Uhhhh, pobeda je tvoja. Kako se zvaše ona kurva? ... ali samo njeno ime, broj imam u mobilnom ... zajebi kafane ... i Diznilend ... i kockarnice ... aaaaaaa... već si popušio jednu cigaretu ... e jebi ga!
,,Boli me kurac" nije samo fraza, ,,boli me kurac" je stil života. Mantra koju lik ponavlja u sebi dok prilazi devojci, ono što je Jovan Marinković rekao sebi kad je skočio na tenk sa flašom benzina, ono što je prvi neandertalac pomislio kad je skupio muda da priđe vatri. Život je previše kratak da bi se prošetao kroz njega, reci sebi ,,Ma boli me kurac!" i potrči!
Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.
Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.
Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.
Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu - njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa "Someone take these dreams away" ili "Cry like a child, though these years make me older", verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.
Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.
Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa "Rain Parade" i "Dream Syndicate". Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.
Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se. Šta to uradiste ? Igrah igrice, blejah na internetu. Da li sve naučiste kolege moje omiljene ? Desetku dobih dragi roditelji. Dobru ribu opalih prijatelji moji. Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Ortak iz kraja koji nema pojma da igra fudbal ali je maksimalno spreman i može da trči dve utakmice napred-nazad. Šut mu je nikakav, pas igra ne postoji, osim ako ne dodaje nekom igraču na metar od sebe ali jednostavno ga ne možeš proći. Može lopta, ali ti nećeš. Uvek koristan igrač u ekipi lelemuda koji su dobri tehnički ali ih mrzi da trče. Gatuzo je uglavnom mali, nabijen i izuzetno prgav. Voli da se svađa a ponekad i da se pobije na terenu. Kada Gatuza usere neki dobar potez on je srećan kao malo dete i svi na terenu mu tapšu a kada uradi neki potez koji je van pameti i potpuno retardiran, opet svi tapšu i smeju se jer on jednostavno ne zna.
