Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe. Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.
Život ga nikada nije mazio. Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio. Sveta tri prsta, Sveto trojstvo. Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato. Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.
Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad. Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući. Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.
Stigao je kući. Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena. Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to. Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.
Mirno je ustao i otišao u sobu. Sa ratišta je doneo pištolj neprijatelja, kao trofej. Dugo je razmišljao. Nije znao šta da radi. Milion crnih misli su mu se motale po glavi. Nije hteo da digne ruku na ženu koju je i dalje voleo. Samo ju je tiho pozvao da dođe u sobu.
Dok je otvarala vrata, upućujući mu setan pogled, on je samo izgovorio poslednje "zbogom" i povukao okidač ratnog trofeja, koji je bio uperen u njegovu slepoočnicu.
Ne može se reći da je ultimativna fora za muvanje, jer ovo koristi čovek koji se sa logikom pozdravio. Ne poštuje onu čuvenu doktor Hausovu tezu o muvanju i samoproceni, da se jedinice na skali smuvaju sa jedinicama, a desetke sa desetkama. NE!! Ovaj lik nije ni jedinica , ali muva ribu koja je 765 faktorijel. Sa šarmom prodavca praziluka i izgledom napušene veverice ustremljen je ka cilju. Svestan je neuspeha, ali ako pada, pada kao Spitfajer u plamenu, džiberski, a sa stilom, rušeći sve barijere i postulate. Taj lik treba da ima svacije postovanje!!! Ima bre da jebe!
-Uskomeša mi se muška žila kad te vidim, sokolice moja! -Beži, seljaku, upomoć, obezbeđenje!! -Ja i ti mora zaživimo, jebeš mi sve...
Najjači argument. Iako velika većina tvrdi da argument autoriteta nije nikakav argument, obično ispada da argument autoriteta sjebe autoritet argumenta.
Tomica Milosavljević: " Da obavestim javnost: onaj kontingent vakcina što je juče stigo, dostupan je svima i to za džabe. Radi se o strihninskim vakcinama sa živom, po standardu ISO-9001, obogaćenih litijumom, vitaminom C, ekstraktom jaja vaskršnjih pobednika i aromom eukaliptusa. Ništa nema na silu, ali prioritet imaju bebe, babe, deca iz vrtića, vojni penzioneri i žene u klimakterijumu. Pitanja?"
Novinar:" Je si l' zglajz'o Tomice? Strihnin i živa su teški otrovi, pa je l' tebi cilj da otruješ narod?"
Tomica: "Ti da išta znaš ne bi postavlj'o takva pitanja. Nisi pozvan da govoriš o ovome! Uostalom, ja sam lekar. Profesor Doktor. Ministar."
Radomir Antić: " Pozivanjem Oroku Sakija- Sekača u nacionalni tim imaćemo više opcija u napadu. On će biti naša alternativa u slučaju povrede Pantelića. Njegovo iskustvo će mnogo značiti mlađim igračima. Raduje nas što je izabrao Srbiju iako je imao ponude SAD-a i Japana. FK "Kosmodrom" mu je bez ikakvih primedbi dopustio da pođe sa nama na pripreme za Mundijal. Želim da kažem, da pozivanjem Sekača, ni za kog nisu zatvorena vrata nacionalnog tima, pa ni za Nindža Kornjače."
Novinar: "Radomire, luda glavo!? Pa gde ćeš pozvati Sekača, čoveče!? To je fiktivan lik, lik iz crtanog filma!"
Radomir:" Ti blage veze s fudbalom nemaš! Drži se svog posla. Uostalom, ko je sedio na klupi katalonskog giganta i na klupi galaktikosa, ti ili ja?"
...nije što te toliko vole, pa ti dopuštaju da bukvalno visiš na lusteru...
Pravi razlog je u tome što oni uživaju da gledaju kako nerviraš svoje roditelje, jer su imali istu muku sa njima...
Ćale : Pa dobro bre ćale, što si pustio Nemanju da se umaže onoliko? Deda: E Rajko, da znaš kakva si ti svinja bio u njegovim godinama, reč mi ne bi rekao.
Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.
Sakupio si sve izvode, navode, spiskove, pečate, zmajeve kugle...Platio si takse, premije, osiguranja, manikir psa zaove predsednika opštine i čekaš na šalteru od 6 ujutru prethodnog dana. Ovo je deseti dan kako dolaziš, ali još nisi na redu, jer se u stalno krcatoj čekaonici neprestano rifrešuje gomila penzionera koji ulaze preko reda i veze. Da bi odagnao suicidne misli, s mozgom na stend baju računaš približnu kubikažu prostorije, više mehanički. Iz reda odlazi jedan penzioner, i tu negde na polovini blagog olakšanja, saseca te surova istina. Do šaltera se gura romski bračni par sa devetoro dece i navodno svi imaju zakazano za pasoš. Blekaut.
Ni sam ne znaš koliko je proteklo. Unutra vreme drugačije teče. Sporije. I nekad deluje kao da se smeje, onako podrugljivo, tvojoj nemoći. Na šalteru si. Bez reči pružaš krvavo zarađeni sviitak zlata vrednih papira. To je to. Gotovo je. Bićeš slobodan. Već osećaš čist vazduh i čuješ tuš kako prska...I sapun... - "Ima jedan problem." Pomišljaš "Kakav? KAKAV?! Sve sam skupio, vraćali ste me OSAM PUTA po još nešto! Imam i jebenu potvrdu o starom broju ulice iz seoske mesne kancelarije koja radi samo sredom OD SEDAM DO DVA!", ali iz tebe izlazi tupa mešavina krika i samrtnog hropca. - U indeksu vidim da je vaš đed, gospodine, bio kolaborator. Naime, po našim podacima, hiljadušeststosedamnaeste skov'o je dva triput kaljena jatagana za Saftet-aliju, tadašnjeg muftiju požarevačke nahije. Uplatite taksu za izmenu registra na ovaj žiro račun i dođite sutra u 6 sa potvrdom o uplati i ostalim dokumentima...SLEDEĆI!
Srpski turista na doručku za švedskim stolom. Pošto mu aranžman ne obuhvata ni ručak, ni večeru, jedina šansa da se nahasa u tuđini u okviru svojih finansijskih mogućnosti je da ujutru bude najbrži i najhalapljiviji. Neprijatnim ponašanjem i urlikom rasteruje druge goste, a potom u maniru najozloglašenijeg dinosaurusa rukama nasrće na sto i grabi, grabi, grabi sve dok ne prepuni tanjir. Nakon toga seda na mesto da u miru proždere svoj plen. Posle ide po drugu(vrlo verovatno i treću) turu. Četvrta tura podrazumeva pakovanje ostataka za kasnije.
- 'Ajde, bre, Švabe mrdnite malo! Od jučerašnjeg doručka jedva da sam išta okusio! - E Žiko, na onom tamo stolu ima kačkavalja. - Skocentriši na ovaj Mileva, tamo ćemo ići po drugu turu. - 'Oćemo li i kafu dva puta sipati? - 'Si ti normalna? Dve kafe ujutru? Pa da mi ode pritisak? Uzmi lepo ovaj termos pa u njega isprazni ono lonče da imamo za kasnije.
Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.
Izraz za potpunu zabit i pustaru. Nastao zbog toga što se vukovi pare uvek podalje od čopora i bilo kakvog društva uopšte. Ni do danas nijedan naučnik ili istraživač nije uspeo da snimi parenje vukova u divljini. Zato je ta zabit verovatno mesto gde se vukovi pare, tj. vukojebina.
Recimo ostrvca u Mikroneziji. 1968. godine jedan britanski istraživački brod je pristao na jedno ostrvce gde ih je iznenada napala četa japanskih vojnika. Ispostavilo se da su Japanci u stvari vojnici iz 2. Svetskog rata koji nemaju pojma da je rat završen 1945. jer radio stanica koju su imali nije hvatala nijedan signal. Bilo je potrebno oko 2 meseca ubeđivanja, bacanja letaka, novina, fotografija modernog Japana itd. da bi ih ubedili da je rat završen. Ali, pristali su da se "predaju" tek kada su njihovog generala, koji je već odavno bio u penziji, lično doveli tamo da im naredi predaju. Tako ti je to kada 23 godine posle rata živiš u vukojebini.
