Sada ću vam pričati kako sam proveo letnji raspust. Letnji raspust je dobar. Možeš da ne učiš i da se ceo dan igraš sa decom. Kod mene u ulici ima mnogo dece. Zovu me da se igram i onda mi mama i tata kažu idi igraj se i ja odem. Ja volim da se igram sa starijom decom, ona mi kažu uvek šta da uradim, morao sam da ukradem od tate rakiju i pare i cigare pa sam posle dobio batine, jednom sam morao da poljubim žabu u usta, jednom sam morao da skinem gaćice i devojčicama pokažem pišu pa su se sve smejale, i dečaci su me onda popeli na drvo pa je bilo visoko i nisam mogao da siđem. I kad sam plakao, onda su mi se svi zajedno smejali, a ja ne znam zašto je smešno kad neko plače. Volim decu ali ponekad i ne volim jer mislim da je njima smešno kada ja plačem.
Na ovom raspustu najviše volim da se družim sa mojim bratom. On je deset godina stariji od mene i njega ja mnogo volim. Kad su mama i tata otišli na selo, njemu su došli drugovi i onda su oni sedeli i puštali muziku i pušili cigare i smejali se. Ta muzika se zove Eka Ve, i oni onda žmure i i polako prave krugove glavom i polako pričaju. I tad su me isterali iz sobe, i posle kad sam se vratio oni nisu pričali, samo im je glava teška i zatvorili su oči, i onda me niko nije terao kao da nisam tu, samo je svirala muzika a oni su samo malo klimali glavom i pričali nešto što ne razumem. Onda je odjednom došao tata sa sela i počeo da viče, ali ništa nisam shvatio šta su pričali i izbacio ih je napolje i tata je mnogo psovao. Volim mog brata i bojim se, tata je rekao da će da mu slomi kičmu, a učiteljica je rekla da čovek bez kičme ne može da hoda.
Jedan dan sam išao sa tatom i mamom na selo. Tamo mi je i baka, a deka je umro prošle godine, kažu da ga je kod Hadžića satro voz. Baka leži u krevetu i ne može da ustane. Nekad ne može da me prepozna, i to mi je mnogo smešno jer kaže mi da se zovem Radislav, a posle me zove Miroslav, i onda priča šta je bilo kad je bila mlada, i ja je hranim, ali najsmešnije je kad se upiški i ukaki u krevet pa mama viče na nju. Ali nju ne bije. To je nepravda, jer ja se stalno upiškim pa me onda biju i mama i tata, po glavi i prutom. Mama je rekla da baki treba neka eutazija, mislim da je to neki lek, a onda je tata udarao mamu po glavi i svuda. Ja mislim da je je to skup lek a da mi nemamo para, i zato je tata ljut, jer su ga otpustili iz firme što dolazi na posao pijan. Volim tatu i bojim se, jer sam čuo mamu kako kaže da će da mu sipa mišomor u kavu, i onda sam mnogo plakao, i tata više ne jede kod kuće.
Prošle nedelje došla je tetka iz Švajcarske. Ja mnogo volim moju tetku. Donela mi je čokoladu i mazila me i pričala kako će da me ukrade i odvede u Švajcarsku pa da budem čovek jednog dana. Tetka nema dece i tetka se svađa sa tatom i priča kako mama spava sa drugim čikama, a to nije istina jer kad god vidim mamu na kauču, ona spava sama, a tata je na drugom krevetu. Mnogo volim mamu i bojim se, jer sam čuo kako je tata rekao da će da presudi prvo njoj pa onda sebi, a ja sam čuo na teveu da kad nekom presude, onda on ode u zatvor i ne daju mu da izađe.
Prošlo veče sam zaspao i sanjao sam čudan san. U njemu su bili mama i tata i brat i tetka i deca iz ulice, i baka što ne zna kako se zovem. Oni su svi vikali i plakali i išli oko mene i smejali mi se u udarali me po glavi. I onda je došao deka što ga je ubio voz, i njega niko nije video osim mene, i on me je odveo. Deka me je mazio po glavi i govorio: dođi kod mene, dekino malo unuče. U tom snu samo me je deka voleo i pričao mi kako sam ja dobar dečak i kako su oni loši i kako treba on i ja da se nešto dogovorimo, pa ćemo uvek biti zajedno. Ja sam mnogo plakao, i pitao sam deku šta treba da radim. I deka mi je rekao šta da radim, i ja ću poslušati deku. Mislim da ću ih ubiti sve kada budu zaspali. Ali to će biti samo naša tajna, dekina i moja tajna.
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti. Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj. Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik! T: Halo. V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas? T: :disanje u slušalicu: V: Halo... T: Halo. V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik? T: Ništaa... V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi? T: :disanje u slušalicu: V: :šuti i bogara u sebi: T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii.... V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe? T: Imaaa.... V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik? T: .... V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu? T: Jeesam... V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4? T: Dvaaaa... V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!! T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno) V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju) T: .... V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica! (Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.) V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK? (Tarik šuti.) V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!! (Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.) V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST! (Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“) V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom. Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa? T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada? V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete? (U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik? T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim? V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača... T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće... V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!! (Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja) V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Nepatvorena žena, esencija ženskosti. Prava, iskonska, trve žena, ona za kojom si tragao, o kojoj si čitao onomad još kad si kao suvašni i idealima zapojeni pubertetlija tek počeo da istražuješ šta je to što odvaja „nas“ od „njih“ i šta su to „one“ i kakve treba da budu a kakvih ih sve ima.
Oličenje ženstvenosti kojoj, sve i da hoćeš, ne možeš da se odupreš, sublimacija ženskoće koju ne smatraš iritantnom i napornom nego prirodnom i naprosto neodoljivom, žensko u svom najčišćem obliku, platonovska ideja ženskoga. Žena koju moraš da imaš, žena koja, u stvari, ima tebe. Ženщina ne lovi jer je to muški posao – ona skuplja, kao u najranije doba ljudskog razvitka; ona je skupljačica muškog interesa, strasti, obožavanja i želje. Ženka, u svom najčistijem vidu. Ženщina je plodna i plodotvorna, primačica i davačica – naravno. Ali ona kad prima, ti si taj koji se primio, ona kad daje – ti si taj koji je poklonio. Čitavog sebe. Ženщina te voli onako kako je to (zamišljaš ti) u najsavršenijim načelima propisano, ženщinu ti voliš izvan i iznad svakih zakona i propisa. Po svojim moralnim osobinama, duhovnoj snazi i čvrstoći principa – ženetina. Od tebe traži da i ti budeš ljudina da bi je zaslužio i odužio joj se za njeno bivstvovanje u tvom životu, za njeno ženstvovanje sa tvojom muškosti.
Pa ti vidi je l' možeš i je l' znaš. Ako je ikad pronađeš, naravno.
Onaj pogled koji primenjuješ kad hoćeš prećutno da prekoriš nekoga ko neće da učestvuje u davanju novčanih priloga. Inače, Džimi Vejls je onaj baja što me pred kraj svake godine gleda pogledom koji me pita ''Šta si se stis'o, štekaro, rabiš Vikipediju svakodnevno, a ni dinar da daš za server...'' i meni krivo, jer je u pravu.
Osoba 1: Ajmo svi po neku kintu, idem po pivo. Osoba 2: Evo ti sto kinti. Osoba 3: Evo još sto. Osoba 4: :drži ruke u džepovima i kulira: Osoba 1: :Džimi Vejls pogled: Osoba 4: Okej, evo ti 50 đunti, nemam više...
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
Veoma loš pokušaj vađenja pred drugarima za roze majicu koju ti je devojka kupila i naterala te da je obučeš, a ti nisi imao muda da joj kažeš kako si ti muškarac i da muškarci ne nose stvari roze boje.
- Vidi što sam ti uzela majicu. Je l ti se sviđa ljubavi? Ajde odma' je probaj. - Pa dušo roze je znaš, mislim ovaj, lepa je, ali malo će me zajebavati ortaci kad me vide. - Ma šta znaju ti tvoji neandrtalci šta je moda. Baš ti lepo ističe ten.
Pola sata kasnije u kraju
- E vidi ovo, Elton Džon se doselio u kraj hehehehehe - Alo Džordž Majkl, lepa ti je ta rozle majica hahahahaha - Nije ovo roze, nego ciklama, nemate vi pojma. - Važi Korać, ciklama je, a je l imaš torbicu što ide uz to hehehehehe - Ej Vil je l te ložila Grejs kako ti ističe ten hahahahahahaha
Svi imamo po jednu takvu u društvu. Ona ne preza ni od čega. Može da se pohvali većim testisima od bilo kod muškarca sa kojim dođe u kontakt. Svakog od njih najčešće matira u 2 rečenice, jer za šovinističkijim humorom od njihovog, bezobraznom provokacijom, a kamoli vaginalnom manipulacijom, gotovo da nikada nema potrebe. Dok se ona zagreje u verbalnom ringu, njih već kupaju.
Sa njom ste uvek sigurni, možete joj poveriti tajnu, kuče, dete, sebe, sopstvenu zadnjicu u slučaju da poželite da krenete golim dupetom međ' pijane Turke ili biciklom na Rusiju. Rusija? Pičkin dim. Njoj Sjedinjene Države, "Nato", Evropska Unija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i Samit nesvrstanih, đuture ne mogu ni vodu da nose, a kamoli avliju da kose.
Ima šta da prozbori sa penzionerima ispred zgrade. Lokalne kasirke i šalteruše je se plaše i uvlače kandže kad naiđe. Na speed dial-u ima Borisa Tadića, za slučaj da joj opet kopaju ulicu. Obamu obavezuje Ustav da joj šalje čestitku za rođendan. Kod Opre ne ide, jer Opra ne može da podnese poraz u kategoriji "Majka Tereza". Ona je sa Svetim Petrom na ti. Misliš da imaš šanse?
Krajnje baršunasto-flafičasti, najčešće iznuđeni uzvik iskazivanja zadovoljstva, koji predstavlja pederasto afirmativnu reakciju na nečija proseravanja, u situacijama kada bi najobičnije "super" bilo ipak isuviše lejm. Divno, čarobno i super-duper u jednom.
- Hej, draga, vodi me moj Darkić na Maldive na odmor! - Jao, Mico, pa to je baš supiš!
Sve pod konac. Za desetku. Gledajući sa strane, život sređen kao frizura Boška Jakovljevića pred ulazak u studio. Veoma miran, kvalitetan način da se provede jedan vek u veselju, naravno ako opet ne zaratimo sa Nemcima i bijemo se sa Bugarima, te planer završi u prvoj liniji udarničkog bataljona srpske vojske ili u ćorci, gde će mu ostali zatvorenici masirati guzove zagorelim palamarom u slučaju da odbije vojevanje boja.
Sve zavisi od njega, samo viša sila može da ga poremeti, nebitno da li se radi o zemljotresu, padu atomske bombe ili greškama u notesu. Oseća se sigurno, zna šta ga čeka. Malo šta može da ga iznenadi. Spreman je na sve. Samouvereno hoda kroz život u stilu Kosača u staračkom domu. Isplanirao je i erekciju i vreme za šamaranje majmuna, a zatim i kišećenje istog. Njemu niko ništa ne može. On je iznad ostalih. Karakondžula na kraju svakog nivoa.
Ne shvata spontane. Ne shvata one bez blokčeta. Budala pamti, a pametan piše. On se plaši nesigurnosti, plaši se izazova. Plaši se da će zajebati stvar i upasti u depresiju. Da će se survati niz liticu govana dok mu se drugi smeju držeći se drugom rukom za nos. On je pobednik.
Al' za malo.
Plan: 10:00 - Buđenje, lagani doručak pranje zuba i umivanje. 11:00 - Odlazak pod tuš. 11:30 - Izlazi iz kuće i odlazi u čitaonicu. 12:00 - U čitaonici je. 14:15 - Izlazi na kratku pauzu. 14:25 - Povratak međ' polumrtve ljude, mora još da se umire nad literaturom. 17:00 - Izlazi iz čitaonice 17:35 - Kući je, pere ruke, seda za sto, jede grašak, cveklu i limun, a sve to uz sveže kuvanu piletinu iz Maksija. 18:15 - Završava sa jelom. 18:20 - Kenja. 18:32 - Ulazi u kadu. 18:33 - Plakne bulju. 18:45 - Oblači se i izlazi iz stana. 18:46 - Čeka lift. 19:00 - U autobusu je. 19:15 - Stiže kod devojke. 19:45 - Devojka ga je šutnula. 19:46 - Pada u depresiju. 20:00 - Ulazi u stan. 20:01 - Oprao je ruke. 20:10 - Pije mleko. 20:15 - Ide na spavanje. 13.7.2069. - Umire u svom stanu od izliva krvi u levo plućno krilo usled neuravnoteženog disanja prilikom samozadovoljavanja metodom "špagete".
-------------------------------- Dešavanja:
10:00 - Buđenje. Nema leba. 10:25 - Seda za sto. Majonez se pokvario, a dijetalni kačkavalj je zaleđen. 10:26 - Proklinje Boga. 11:00 - Pojeo je dva parčeta hleba sa solju. 11:35 - Odlazak pod tuš. 11:36 - Nema tople vode. 11:59 - Izlazi iz stana. 12:12 - Puca guma na tramvaju. 12:24 - Čitaonica je nestala. 12:49 - Seda na klupicu i vadi knjige. 12:50 - Golub mu se pokenjao po sadržaju. 12:59 - Nalazi lekciju. 14:28 - Zaspao na klupici. 18:11 - 24 propuštena poziva, na vestima njegoa slika sa napomenom da je nestao. 19:00 - Dolazi kući. 19:11 - Setio se da ima devojku. 19:12 - Nema devojku. 19:14 - Teške volje uzima knjigu. 19:16 - Tornado. 19:17 - U atomskom skloništu je. 19:24 - Nestaje struja. 19:38 - Komšija donosi agregat. 20:21 - Nindža kornjače ratuju sa Šrederom, ljudi u skloništu prestravljeni. 23:19 - Novak obećava humanitarnu pomoć žrtvama tornada. 23:20 - Krah berze, Novak bankrotirao. 23:21 - Krade kartonsku kutiju od Šeherezade i Sandokana i odlazi na počinak. 00:00 - Sviće. 00:01 - Baca notes u mutni Dunav. 00:04 - Odlazi u dobrovoljačku diviziju u rat u Vijetnamu. 06:21 - Pokvario se avion, prinudno sletanje u Kazahstanu. 06:22 - Rat u Vijetnamu završen.
12.7.2069 - Pregazio ga je kamion dok se vraćao sa VMA.
Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.
- Dobar dan. - Dobar dan. Rakija? - Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove. - Da. - Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola? - Znam. - Na ovoj flaši piše da ima 65 posto! - Štamparska greška. - Ali pisano je olovkom! - Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55. - Da li stvarno ima toliko? - Piše da ima. - Ali... - Piše! - Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili? - Ma sve sam ih potamanio! - Znate da je to kažnjivo zakonom?! - Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo. - Ali... - Komšija je ubica! - Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava? - Znam. - Pa kako to radite? - Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako. - I ona zaspe? - Da. Čim je odvalim sekirom. - Gospodine! - Šalim se. - Dobro je. - Satarom to radim.
