Fantastičan trgovac. Mamić. Prodao bi pesak Arapima, popu bradu, svinjetinu muslimanima, zastavu duginih boja funkcionerima Dveri i Šćepovića...nekome.
"Jel si uspeo da prodaš onog tvog krša? Onog tvog raspalog jugića!" "E jesam juče! Utrapio sam ga nekom liku za 700 evra!" "Molim? Za 700 evra? Kako je moguće da si prodao auto koji može da tera samo 15 minuta a da se ne ugasi, a i ofarban je u pedersko roze! I to još za 700 evrića!" "Ma uzeli su ovi iz LGBT Srbija da im bude službeno terensko vozilo! Poslali nekog fićfirića da pregovara! Nit' zna išta o kolima, nit' zna da pregovara! Ja malo nabacio feminiziran glas i uvalio ga! Mislim auto, da me ne shvatiš pogrešno!" "Svaka čast brate! I Šćepovića bi prodao!"
- Ljubavi, jesi li skontao nešto u vezi mog izgleda? - Aha, vidim skinula si izolaciju. Pa krajnje je vreme bilo. K'o da si imala obavijene tepihe oko tih nožurda, draga. - Majmune, mislila sam na nove minđuše. - A, pa jebe mi se.
Misteriozno dugme na svakom fuš uređaju za igranje video igara za koje niko živ ne zna čemu služi, čak ni Kinezi koji ga meću u te krajnje nekvalitetne komade plastike. Bela drvena bojica među elektronskim uređajima. Video si ga i pritisnuo bezbroj puta. Čisto da vidiš hoće li se šta desiti. Na Terminatoru (Nintendu ako si bio buržujčina i ako ti je ćale bio švercer nafte i Rumunki), nekoj lošoj kopiji Soni keca koji si dobio od famelije za dvanaesti rođendan, kupljenoj u Turskoj kad je tetka išla u nabavku džinsa koji prodaje na buvljaku, dalje na prvom kompu kad si otkrio zarazu zvanu Pro evolušn soker. Nikad se ništa nije desilo, jebo ga kurac. Jedni su verovali da je to dugme koje ti čini automobile i fudbalere na igrici bržim, drugi da kad ga pritisneš određen broj puta u kombinaciji sa drugim tasterima otkrivaš tajne nivoe u igricama, treći da je neophodan za izvođenje seksalitija itd. Prava istina je da kad ga pritisneš aktiviraš GPS pomoću kog iluminati iz NATO-a otkriju gde živiš pa te posle lakše bombarduju, a mogu i da ti uhakuju akaunt na fejzbuku i pobrišu svu pornjavu i seminarske za faks. Pa ti pritiskaj i dalje.
-O'š sivi ili crni džojstik? -Sivi, nije mi niko umro, pu pu. -Na. Šta radiš to? -Pusti me brate, to mi je ritual. Reko mi Ćomi Ništak još dok smo pikali ISS na soniju da ako pritisneš turbo tri puta i strelice redosledom kao kad se krstiš dobiješ sve crveno raspoloženje. -Zajebo te Ćomi, to se namešta u podešavanjima.
Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.
Konobar: Ćao, izvolite? Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka. Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom. Miladin: Meni maćado. Konobar: Molim? Miladin: Kajsiju, jebem te usta.
Pa znam, brate, jednostavno se probudim i raspoložen sam. Napolju je sunčano, kiša tim danom ne pada. Ukućani čavrljaju od ranog jutra, ni traga mrzovolji koja ih je pratila prethodnih dana. Auto je upalio iz prve, a i rezervoar izgleda puniji. Svaka pesma na radiju je moja omiljena, kako li samo znaju? Puštaju me da se uključim u saobraćaj. Nije ni gužva. Javlja mi se i sisata džogerka. Dobro, možda klima glavom u ritmu muzike iz slušalica, ali odbijam da poverujem. Pa petak je, pobogu, što se ne bi javila? Portir na poslu ne gleda propusnicu. Da zna srpski, sigurno bi mi zapevao: ''...danas te niko neće dirati, mali''. Ni šef se nije obrijao. Kolega menja firmu, pa mu pravimo prigodan ispraćaj. - ''Želim ti sve najbolje, Bred'', a mislim se: da li se zaista tako zove? Ko ga jebe, za kad mi treba? Petak je Bredli, teraj se u kurac, zabole me što si našao novi i plaćeniji posao, da li ideš na Bali u januaru i kada ti ćerka polaže ispit na flauti.
Sastanci su opušteni, danas se važne odluke ne donose. - Kakvi su planovi za vikend?, ljubazno pita direktor sektora. - Čekaj da preteram večeras, kontam, a kažem učtivo: ''Ah, znate kako je, porodične obaveze, kao i obično...'' Konju, tebi ću da kažem da ću pola subote da mamuram, a od pola da krenem da se popravljam.
Irkinja je u tesnom džinsu, a Indijka u kežual majici razdrljene kragne. Da, vidi se razdeljak, a ja volim čokoladu. Džejn će na pauzi za ručak u pab, pa ako sam raspoložen... Jok, ti si raspoložen, Džejn je bre prošle godine pojebala barmena u kold-rumu na šes' stepeni celzijusa, nalakćena na kartonske gajbe meksičke Korone! Dosta pre fajronta! A isto je bio petak, rek'o mi čovek.
Imejl u 4:58: ''Požuri po malog u obdanište, znaš da petkom ranije zatvaraju, imate večeru od sinoć ili naručite picu. Ja neću dugo, najkasnije do 11! Ljubim te... Mva :)''
Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.
Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...
Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.
Od brda odvaljenaljudina, koja jednom rukom sječe stogodišnje hrastove, a drugom jede vrelo prase direktno sa ražnja.
- U jebote, koliki čovjek suncetipoljubim! Ovaj jede prase sam. - Buraz, ovaj kad se rodio tata ga izveo iz porodilišta za ruku, dok mu je mama ostala ležati još deset dana.
Nit’ ume da kuva, nit’ je interesuje. Vrhunac njenog kulinarskog umeća ogleda se u smućkanoj supi iz kesice i nekakvog zrnevlja, musli, ako pitate one malo flafičastije, potopljenog u mleko za doručak. Ništa sarma, ništa gulaš i ćuftice. Ne zna razliku između čorbastog pasulja i prebranca.
Noćna mora svakog Balkanca naviknutog na jaku maminu kuhinju.
Ona nikad neće shvatiti logiku iza čuvanja vegete u kutiji od cedevite (da se ne osuši, jelte), kuhinja joj služi isključivo kao dekoracija. U rerni drži džempere jer joj je ormar već prepun stvari, u frižideru sve krema do kremice za zatezanje kože.
Ko će sutra slavski kolač da ti mesi?
-Dragi, kako ti se sviđa doručak? -Mhmhm... Nije loše... -Sve si pojeo, hoćeš da ti napravim još malo muslija? -Neka, ne mogu više… odoh da odnesem mami lek…
Poznati kolumbijski fudbaler iz 90-ih. U Srbiji, Valderama je bilo koji čovek iz Južne Amerike. Nije bitno čime se bavi, da li on samo ima dugu kosu ili je narko-bos, fudbaler, pevač... On je Valderama kako god da okreneš.
Ćale : "Teraj bre ovog Valderamu u pičku materinu!" Sin : "Ćale, nije to Valderama, to je Messi.
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti. Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj. Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik! T: Halo. V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas? T: :disanje u slušalicu: V: Halo... T: Halo. V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik? T: Ništaa... V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi? T: :disanje u slušalicu: V: :šuti i bogara u sebi: T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii.... V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe? T: Imaaa.... V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik? T: .... V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu? T: Jeesam... V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4? T: Dvaaaa... V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!! T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno) V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju) T: .... V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica! (Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.) V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK? (Tarik šuti.) V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!! (Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.) V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST! (Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“) V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom. Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa? T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada? V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete? (U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik? T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim? V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača... T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće... V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!! (Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja) V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Kada odeš nespreman na ispit i zaokružiš odgovore koji ti zvuče najtačnije. Prolaznost je slična onoj kada odigraš egzibicioni tiket od 16 parova u kladionici.
Lik 1: Tebra kako prošao ispit s'obzirom da opet nisi učio? Lik 2: Ma otišao odigrao tiket i izašao, standardno. Lik 1: Lud si brate, daj nauči jednom pa da bude sigurica
Igra koju bi trebalo uvrstiti među Zimske Olimpijske Igre. Predstavlja savršen spoj fudbala, hokeja, i koride.
Obično ga igraju dokoni klinci u zimskim danima kad nema drugih stvari za ubijanje dosade. Teren je okružen sniježnim zidovima nalik onima u hokeju. Zidovi imaju istu svrhu kao njihovi američki rođaci, a to je zakucavanje protivnika u njih i ostavljanje fresaka u raznim oblicima. Bez faula naravno. Podloga je neravna, na nekim djelovima mekana, na drugim utabana, i naravno klizava. Podsjeća na međunožje Nede Ukraden.
S obzirom da nema ni kornera, ni auta, a i faulovi su rijetka stvar, igra se brzo i gotovo bez prestanka i stoga je zabava zagarantovana. Igrači trčkaraju po terenu sa jedne na drugu stranu poput pijanih ćurki, dok je kontrola nad svojim nogama kao kod Ferarija sa kineskim ABS-om na ledu. Nema je.
Na zimskom fudbalu si u jednom trenutku Zidan koji baca dvojicu na dupe jednim potezom, a nekoliko sekundi kasnije si Govedarica koji dribla sam sebe, kliza se i zakucava se u svog saigrača puštajući protivnicima da izvuku kontru.
Za razliku od običnog ili uličnog fudbala, sniježni teren posle utakmice ćeš uvjek napustiti sa osmjehom, bez obzira na rezultat.
