Pesma iz Prvog svetskog rata nastala u čast srpskih vojnika koji su se povlačili preko Albanije. Kompozitor je izgleda ili imao izrazen osećaj za sarkazam ili je stvarno verovao da je njima, gladnim, promrzlim i žednima baš bilo do neprijateljskog austrougarskog valcera.
Ja nemam ništa protiv valcera, bio je veoma popularan u to vreme. Samo mi je čudna ideja da se jedna vojska povlači uz muziku vojske koja je progoni. Osim ako su ih Austrougari jurili igrajući moravac. To bi bilo fer, ali i pogubno po srpsku vojsku jer moravac može da se igra pravolinijski u jasno određenom smeru i njime i možeš nekoga da stigneš a valcer ide levo-napred-desno-nazad pa bi se vrteli u krug, tačnije u kvadrat.
Osim po zvuku i mirisu, ovo je autobus poznat po tome što se, kada je hladno, automatski prilagođava spoljnim vremenskim prilikama. Kad napolju pada kiša, pada kiša i unutra. Ako je napolju minus deset, i u autobusu je minus deset. Jedina razlika je u tome što unutra duva vetar čak i kad ne duva napolju.
U Južnoj Srbiji skraćenica za - začas, časkom, momenat, samo trenutak... Ima višestruko značenje koje se bez primera ne može objasniti.
Klasičan primer sa prevodom.
Devojka zove svog dečka koji stoji sa društvom u uglu kafića: - Č's! (Prevod: "Molim te, dođi na momenat!") Tip se okreće ka njoj i jasno odgovara sa: - Č's! ("Samo trenutak, dolazim odmah") Onda se okreće ka društvu i ljubazno kaže: - Č's! ("Izvinite me, moram da odem na kratko, ali se ubrzo vraćam")
Filmski žanr koji postoji samo u Srbiji. Od 2000. pa naovamo ga odlikuje nekvalitet, i obavezna scena na krovu neke zgrade na Novom Beogradu.
Žanr: DOMAĆI Režija: Nema Scenario: Smislićemo na snimanju
U glavnim ulogama: Sergej Trifunović kao novobeogradski tinejdžer #1 Boris Milivojević kao novobeogradski tinejdžer #2 Nikola Đuričko kao novobeogradski tinejdžer #3 Gordan Kičić kao novobeogradski tinejdžer #4 Zoran Cvijanović kao Mile protiv tranzicije
Sinopsis: Grupa novobeogradskih tinejdžera pije pivo i puši travu na krovu neke zgrade na Novom Beogradu. Posle odu na žurku. Onda se Mile protiv tranzicije nešto dere na njih. Uglavnom neko treba da prdne da bi bilo humora.
Ubojito oružije, pošto sama po sebi ima oko pola kile i polu prečnik 15cm, sposobna je da s lakoćom napravi frakturu lobanje. Služi za sve osim za trešenje pepela i odlaganje pikavaca, u nju se odlažu ključevi, pare, mobilni telefoni, druge "male" piksle. A u sličaju izliva besa diže se sa stola i baca u glavu krivca kome ceo život leti pred očima, dok gleda kristalnu pikslu kako leti ka njemu u nameri da mu skrati muke.
Čuda od dece.Ni multipraktik koji vrši čak 25 operacija, ne može da im parira. Oni blistaju na studijama , pucaju 10-ke na sve strane , i to , ključna reč "u roku" , a pritom , ta ista deca zarađuju sama za život , ne čekaju milostinju roditelja , kao pojedinci. Za njih su kućni poslovi svakodnevica.... oni kuvaju,peru,čiste,peglaju...oni su mašine.Njihova soba odiše svežinom poljskog cveća sa finesama lavande , gde zidovi samo što nisu , nekim čudom , počeli da žubore , a vesele ptičice melodično zacvrkutale na lusteru , ni nalik nečijem smetlištu , gde je prašina uzorpirala i izvršila agresiju nad kevinim nameštajem.Treba napomenuti razne pohvale i priznanja sa raznih kurseva ,seminara , pohvalnice za položene razrede sa svim peticama(I-VIII) , vukove diplome i mnogo što šta.No i keva nije mogla sve da popamti , ovo joj je bilo isuviše dovoljno da shvati kakvog idiota i neradnika ima kod kuće , "koji čeka da mu sve padne s' neba"!
Baba koja ceo dan, a bogami i noć provodi "viseći" na prozoru i trudi se da joj ništa ne promakne. U svakom trenutku nepogrešivo zna ko je ušao, a ko izašao iz zgrade. Sigurniji je čuvar reda od pozornika.
Kada to neko kaže, u glavnom se radi o glupom sujeverju, a ne o nekom tradicionalnom običaju.
-Baba, šta je sa televizorom? -Prekrila sam ga čaršavom... -Ma vidim to, nego koji si ga kurac prekrivala!? -Umrla nam komšinica pa sam ga prekrila... -A zašto? -To je stari srpski običaj... -Naravno, još u Dušanovom zakoniku piše da kada ti neko umre moraš da prekrivaš televizor... Daj nemoj da me nerviraš, sklanjaj to sranje, počinje mi Nole za dva minuta!
Stari srpski običaj je da se u goste god neke dalje rodbine dođe, je l', nenajavljen. Da ne bi uznemiravali domaćine i da se oni ne bi mučili sa spremanjem, lepo dođu ali se ne najave. Domaćini kojima dolaze nenajavljeni gosti nisu uvek oduševljeni posetom svoje rodbine sa Šar-planine ili neke druge zabiti.
Zvoni interfon. 7:30 pre podne je i jadni Ninoslav ustaje iz svog kreveta i mumla jer žena nije otišla da otvori. Jedino nedeljom može da spava duže jer ne mora da ide u fabriku ali mu đavo ne da mira. Javlja se polubudan na interfon. -Halo..mmm ko je? -Mi smo, Nino!!! -Koji vi? -Pa mi, bata Nino, ko bi drugi bio? -Možete li se prestaviti? -Pazi ti njega! Pa mi smo, bata Nino, ujka Milija sa ujnom i dedom iz Malog Pizdovca. -Molim?! Pa otkud vi ovde?! I to u ovo doba? -Pa mi rekli nismo dugo videli familiju iz Beograd pa reko da svratimo. -A što se niste javili da dolazite da zna... -Ma jok, bata Nino, nećemo da vas uznemiravmo, reko' da ne spremate! Nego 'ajde otključaj vrata pa da ulazimo smrzli smo se ovde od zimu...bata Nino...halo, bata Nino, si tu...
