Ideal svakog muškarca. Devojka o kojoj sanjaju, ona koja bi bila uz njih u dobru i u zlu. Ona kojoj se poveravaju, ona koja brine o njima i koja ih voli bezuslovno. Ona koja se ne šminka previše, oblači se pristojno, lepo je vaspitana, dobro kuva i ume da sluša i savetuje. Medjutim, kada je pronadju, dodeljuju joj titulu najbolje drugarice.
- Deki, znam da si smoren, ali digni glavu gore, znaš da uvek možeš da računaš na mene. Ako ti bude trebao razgovor, znaš da uvek možeš da me zoveš pa makar bilo 3 ujutru. Adje, dodji kod mene sutra, praviću ti palačinke.
- E, car si. U jbt, izvali onu plavušu, kakva pi*ka. Kakave sise, jaaaaaao, oženio bih je!
Template koji obavlja 90% situacione razmene misli između dva muškarca.
Dve drugarice na kafi:
- Jao, znaš onu Madacku, bila sa Jejom na moru 2008., ide medicinsku, prošlog vikenda išla sa Jacom u rst, dečko joj studira u Švajcarskoj, idu joj noge u x, ćale joj drži onaj kafić na bulevaru, probušila kožicu između palca i kažiprsta, bila miss fotogeničnosti na eskurziji na Divčibarama u drugom osnovne, preležala boginje? - Koja bre? - E jebiga, daj pokazaću ti sliku na fejsu. _____________________________ Dva drugara na travi pored igrališta:
- E, se sećaš one? - Koje? - Ma ona bre...znaš bre, sise one onako. - U, dadada, uff dobra...
Osobe, (da ne kažem fudbaleri) koji na terenu jure Džekija koji je preskočio zaštitnu ogradu i prekinuo fudbalski meč.
I dragi gledaoci evo upravo nešto što niko nije očekivao pas igra fudbalera Čukaričkog. Utakmica je bila u ratničkom ritmu sa po kojom varnicom sa obe strane, ali i to se dešava. Zaista vidite ovog, lepog žutog psa, i Nebojša Savić, Savić Nebojša, Savić, Savić, Savić! Nebojša je najbliži malom keru ii.. iiii.. iiii.. iiiiiiiiii... Hvata ga oberučke za zadnje šape kao nekada što je radio Vukajlović za ekipu Metalca. I predaje ga Maksimiru Milivojeviću redaru koji ga lagano iznosi sa terena. Izlazak psa ispraćen je velikim ovacijama navijača Čukaričkog koji meč posmatraju sa svojih terasa.
Odjednom te pogleda i krene da te prati. Gde skreneš skrene i on. Prati te dok se ne smori ili dok ga ne oteraš. Čak te uredno čeka na semaforu, ili ako bude metar dva ispred tebe, stane i pogleda da li ideš.
To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.
Hemičarka: E, pošto se Joksić stalno žali da njega uvek prozivam prvog, evo brojke nisu pristrasne, ajde redar koji je danas datum?
Joksić (inače br. 8 u dnevniku, prevrće očima)
Štreber: Profesorka, profesorka, danas je 22. Oktobar 2008 nakon rođenja Hristovog.
Profesorka (namrgođena, jer broj je suviše daleko od osmice): Hvala Valentine, ok, a mesec je deseti, znači 22-10 = 12. A jel zna neko koliko tetkica radi u popodnevnoj smeni?
Štreber: Tri tetkice rade u popodnevnoj smeni, profesorka. To su Šemsa Ferhatović, Suzana Iv...
Profesorka (namrgođena, i dalje se broj ne poklapa): Dobro, dobro, ne zanimaju nas imena. Znači imamo 12-3=9. Evo još jedno pitanje, koliko tabli ima u učionici?
Redar: Jedna tabla.
Profesorka (mali kez na vr’ usne, konačno se sve poklopilo): Znači to je 9-1=8. A ko je osam u dnevniku, da vidim........Joksiću, ti si! A posle kažeš da te mrzim, vidiš sasvim slučajno je tako ispalo.
Joksić (u sebi, nije za javnost..): Ok, nije ni bitno.
Profesorka: Evo jedno lako pitanje... hmm... Recimo,... Šta se dobija mešavinom tri-nitro-sulfido-hipermangan-karboksi-toluola i afganistanskog kaučuka?... Šta? Ne znaš?.. Ništa Joksiću, jedinica, to su osnovne stvari.
Kladionica iz kraja. Dvoje, eventualno troje radnika, 15ak standardnih ljudi koji tu bleje i gazda koji pokušava da nedostatak prostora, inventara i obezbeđenja nadomesti „kvalitetnom uslugom radnika“...
Prosečna subota/nedelja
Dežurno zakeralo: Opet vam je zamrljano ovo ovde u listi! Ništa ne vidim, a dao sam vam 20 dinara za ovo! Vratite mi novac! Daj mi onu knjigu utisaka, sa' ću da napišem da je ovo najgora kladionica u gradu! Radnica: Dobro, izvinite, evo vam novac nazad, znate, te štamparske greške su česte... (U sebi: Jedi govna, pederu, idi negde drugde kad je ovo najgora kladionica u gradu, taman jedna budala manje meni na vratu)
Dokoni penzioner (daje svežanj papirića A8 formata, svaki sa obe strane podeljen na četiri dela; u svakom od njih upisano po četiri meča, na svaki tiket stavlja minimalnu uplatu): Ćero, otkucaj to, odo' ja do pijace, taman ćeš da završiš dok se ja ne vratim. Pola sata kasnije se vraća, uzima tikete i listiće. Radnica: To vam je 530 dinara. Penzioner: Nemoguće! Ja sam izračunao da je 520! Sa' ćemo zajedno da izračunamo, daj to sokoćalo (digitron). E! I na ovom jednom tiketu si mi promašila! Treba više, a ne manje poena! Radnica: Naravno, evo odmah... (U sebi: Umri već jednom)
Dežurni lovator (donosi na isplatu tiket od 45.122 dinara): Eee, pošto si mi ti uvek talična, evo ti kupi sebi neki sok (ostavlja bakšiš od 22 dinara) Radnica: Hvaaaaaaaaalaaaaaaaaaaaaa komšijaaaaaaaa (U sebi: Idi kupi mi ti sok za 22 dinara, pička ti materina)
Dva dokona klinca od 13 godina (donose 20 listića sa po 16 mečeva, svaki za 30 dinara): Ovo da nam otkucaš, rekao gazda da možemo da igramo tikete, a poker ne smemo. Radnica: Dobro, daj ovamo... (U sebi: Dabogda noge izlomili, majku vam vašu, samo mi još vi trebate)
Lokalni dripac (uključuje slot za 50 dinara, seda i posle 5 sekundi lomi staklo): Šta je bre ovo, pička vam bre materina! Oćete da vas sve pobijem ovde mamu vam vašu! Što je ovo namešteno, a, a? Je l' znaš koliko sam ja para ovde ostavio, a dobio sam znaš šta? Kurac sam dobio! Reci onom tvom gazdi da ću da mu jebem mater, znaš! (šutira kantu za đubre i izlazi. Kad se gazda pojavi, šeni k'o kuče)
Tatin sin – rugoba, umislio da je Matt Damon: Ooooo, što smo lepi danas. Radnica (u trenerci i duksu 4 broja većem, mrko): Hvala TSR: Jeeee li, a što se ti nekad ne našminkaš malo, ovo ono...? Radnica: Ne, nisam ja u tom fazonu...ne šminkam se uopšte (U sebi: Jeste, za tebe i ovu gomilu paćenika ću da se šminkam, baš mislim. I haltere da obučem možda?)
Lik iz kraja (po troje maksimalno u toku dana. Dolazi da naplati 1000 i neki dinar): E, šta ima? Evo zadrži ovo (ostavlja 50-100 dinara) Radnica: Hvala (U sebi: Bog ti pomogo)
Stidljivi udvarač: Zzzzzzdravo. Radnica: Zdravo. SU: Paaaaaaa ovaaaaaj...mmm...kako si? Radnica: Super. Šta 'oćeš? SU: A? Mu(c)(v)anje se nastavlja dok ga ne prekine...
Blejač iz kraja, inventar kladionice (komada 5-8): Ej, de si. Daj mi otkucaj ova tri tiketa, na sve stavi minimalno, kol'ko beše, dvadeset?... (Radnica, u sebi: Je l' možeš jedan jebeni dan da odeš u neku drugu kladionicu???) Blejač:...i dođi posle da igramo karte, kupili smo sok i čips. (Radnica, u sebi: e, živ bio za ovaj čips)
Na kraju radnog dana, dolazi gazda... Gazda: Mh, ko je uzeo 3000 dinara, kakav je ovo tiket? Zašto nisi rekla da ne može? Ovo su neke nameštaljke, garant, kako to da su danas došla čak tri tiketa veća od hiljadarke? I zašto je ovde nered? Ne možeš samo da isprazniš pepeljare i pobacaš đubre i usisaš i oribaš wc i vratiš stolice na mesto, moraš da obrišeš stolove onim sredstvom što sam ti doneo, i da opereš sve prozore bar na svaka dva dana i nekoliko puta dnevno da lepo uglancaš ekrane na svim televizorima...to ti je deset posto od plate za ovaj mesec. E, da, što se tiče povećanja plate, za 3 meseca ako se posao popravi dobijaćeš 500 dinara više.
Radnica koja ima kući dvoje dece i nezaposlenog muža: Naravno gazda, nikakav problem, uvek ste bili fer i pošteni. Izvinjavam se za nered, neće se više ponoviti (U sebi: Jebo ti pas mater, dabogda deci lekove kupovao od ovog što mi skidaš)
Radnica koja ima ikakvih šansi da nađe drugi posao u skorije vreme: Ma sagnite mi se i ti i ona gomila idiota koju trpim ovde za 200 evra mesečno i poljubite me u dupe (gađa ga ključevima i izlazi lupajući vratima. U sebi: peva)
