Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti. Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj. Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik! T: Halo. V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas? T: :disanje u slušalicu: V: Halo... T: Halo. V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik? T: Ništaa... V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi? T: :disanje u slušalicu: V: :šuti i bogara u sebi: T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii.... V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe? T: Imaaa.... V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik? T: .... V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu? T: Jeesam... V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4? T: Dvaaaa... V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!! T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno) V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju) T: .... V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica! (Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.) V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK? (Tarik šuti.) V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!! (Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.) V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST! (Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“) V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom. Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa? T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada? V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete? (U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik? T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim? V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača... T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće... V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!! (Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja) V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Stari naziv Srba sa južne strane Save i Dunava za Srbe mahom iz današnje Vojvodine. Naime, još od Arsenija III Crnojevića kada se veliki broj Srbalja preselio iz naše divne zemlje koju je harao i zlostavljao Turčin u zemlju gde su zlostavljali Švaba i Madžar, Srbi iz Pašaluka su one iz Monarhije počeli zvati prečanima. Jer su preko, logično.
Ali, Srbi ne bi bili Srbi kada ne bi bili zavađeni. Prečanin je automatski bio kvazi-Srbin jer nije iz stare srpske svete zemlje za koju su krv dali sveti knez Lazar, Stefan Nemanja itd. Jeste poreklom, ali nije živeo tu. On je bio samo austrijski sužanj, naprafemisani fićfirić koji oteže kad priča i izgovara razne germanizme i hungarizme, umesto kao svaki pravi Srbin turcizme koji uopšte nije bio rob, nego samo nepovlašćen sloj koji je, istina, trpeo najjači zulum na svetu.
A prečanima je mnogo pucao kurac. I sami sebe su tako nazivali ponekad. Oni su jebali Ukrajinke koje nisu morali da uvoze jer su već bile tu, jeli slovački kulen i mirna Bačka! ...i Srem i Banat.
Srbi u Vojvodini su sve do Drugog svetskog rata bili veliki Srbi, a onda tek kasnije nastaje ideja o separatizmu. Postoje legende da su počeli da ih kuju oni najokoreliji prečani koji nikada nisu voleli Srbijance a veruje se da je na čelu masonskog prečanskog lobija bio veliki majstor, slobodni prečanin Čanak.
1805. godine u Smederevu: Prota Mateja: Đoko, došao neki Ivan Jugović da te vidi. Karađorđe: Šta 'oće, koekude? Prota Mateja: Došl'o veli da ti pomogne. Karađorđe: Nabijem ga na kurac, gde je sad dolazio kad trebam da poziram Višnjiću za pesmu... 'Ajde uvedi ga. Ivan Jugović: Dobar dan želim, gosn Petroviću, moje ime je Ivan Jugović, dolazim iz Sombora, ja sam škaf i želio sam... Karađorđe: Šta more? Ivan Jugović: Škaf. Karađorđe: Pričaj serbski, Jugoviću mamin tiću. Ivan Jugović: Pa sad ne znam kako vi ovdi to zovete, mi kod nas to kažemo škaf... Ja sam prava učio. Karađorđe: Dobro, koekude, nije sad to toliko ni bitno... Reci ti meni, golube, što s' ti doš'o? Ivan Jugović: Pa znate ta ja sam hteo da vam pomognem oko vođenja ove naše nove mlade države. Vi sad kao Srpski pašaluk tražite autonomiju, to se sad priča po Jevropi, pa sam ja hteo da vas uvedem u neke tekovine modernih država i kako uopšte treba da izgleda državni aparat koji... Karađorđe: Je li, Mato, šta priča ovaj? Prota Mateja: Nemam pojma... Prečanska posla. Karađorđe: Je li, prečanine, hoćeš ti meni da kažeš šta hoćeš ili ja da podmazujem kolac? Ivan Jugović: Pa ja, ovaj... Ja sam doš'o da Vama služim, kneže nad knezovima! Karađorđe: Hehe tako te volim. E jes' vas vospit'o Švaba svaka mu čast! Evo ovako ćemo: ti ćeš, koekude, da budeš ovde sekretar od ovog našeg Praviteljstvujuščeg sovjeta, vi što ste učili škole se razumete u ta pisanija. Imaš socijalno, topli obrok, staž, sve, znaš kako je, državna firma... I da, ne treba da ti napominjem da mnogo volim madžarske kobasice i bermut, koekude, to se podrazumeva ako hoćeš pos'o...
Rečenica koju si kao mali čuo 12764 puta od svojih roditelja dok su ti tetke, strine i kevine koleginice sa posla uvaljivale svakave gluposti u ruke. Dok si ti onako besan svaki put morao da odgovaraš sa "Hvaja", iako nisi bio baš oduševljen poklonima. Dobro, ruku na srce, bilo je tu po koja novčanica od 10-20 maraka i po neka do jaja čokolada.
Ju ju ju ju ju !!! ženska spodoba od dva metra i 120 kilograma utrčava u dnevni boravak, hvata te pod miške i podiže do plafona, tako da ti onaj malopređašnji "Frutek" izbija na usta. Pa gde si pile tetkino???? ju ju ju ju... nazireš joj zlatan zub i osećaš zadah kao da je sisala auspuh od "tristaća". Osećaš turbulenciju dok te spušta nazad na pod i vadi iz torbe 10 čokoladica "Životinjsko carstvo", oči ti se cakle. -Ajde ljubi tetku, da ti tetka da nešto! - nastaje dilema, preračunavaš faktore rizika i ipak je ljubiš. Samo što si zgrabio "teško zarađenu" gomilicu čokolada, roditelji te streljaju rečima "Ajde sine, kako se kaže?" -gledaš ih i pomišljaš u sebi, zašto? Pa poljubio sam je, zar to nije dovoljno? Ipak izgovaraš čuveno "Hvaja" i odlaziš da jedeš svoje čokolade dok oni ostaju da se proseravaju kako si ti kulturno dete i kako znaš da kažeš Hvala. Eh kad bi samo znali....
1990: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 1/5 toga, koliko mu je ostalo?
1995: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20% toga, koliko mu je ostalo?
2000: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20, koliko mu je ostalo?
2005: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, ostalo mu je 80. U datoj rečenici podvuci broj "osamdeset"
2010: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, opišite osećanja koja su se razvila u Joci prilikom nesebične podele svega što on ima sa Perom, kao i Perine suze kada je video taj veliki Jocin gest.
Gadljivi moralisti, mršte! Ovo nije definicija za vas. Ovaj nesvakidašnje raspamećujući izraz polako ulazi u širu upotrebu kako bi opisao osobu koja ne drži do lične higijene ama baš ič. To su oni likovi koji vas zapate bazdom kad prođu pored vas na šurnaest metara, poput baba i penzionera koji smrde na amonijak iz urina koji nekontrolisano luče u svoju garderobu. Isto tako samo još trijes puta gore. Otprilike kad se pomeša smrad kineskih patika sa smradom penzosa i kontiša dobijemo osobu koja vonja na jarčevinu na kilometar. Jarčevina, podglavićni kajmak, iliti "sir sa kurca" onako ustajala oseti se i kroz pantalone, a najčešće su to ganci koji recimo sede pored vas u busu, pa onda ustanu a ono sedište počinje da isijava radijaciju koja se prenela iz njihovih štrokavih gaća na isto. Ne d'o bog nikom da oseti, ali ima nas koji smo ne malo puta bili svedoci tog miomirisa pogotovu u GSP-u. Od danas, u kafani samo jedem kupus salatu...
- Brate, Mare se ne kupa nedeljama, a kuka kako ne može da skine đanu. Kreten, nije prao ni kobas, makar paušalno, sad ima sira na kurcu za dve Šopske. Može komotno da se zaposli kod Pece Trovača u kafani.
Verujem da svako poznaje bar jednog takvog. To je posebna vrsta pičkopaćenika, decxko kome prosto gore jaja od želje za dokazivanjem. Pati od toga da nabija komplekse okolini svojim izmišljenim pustolovinama. Potrebno je samo da ga podstakneš tako što ćeš pomenuti da je neko (ili ti sam) uradio nešto super dojajno i on će istog trena uleteti sa pričom prema kojoj ta tvoja zvuči kao dečija igra, jer i on je uradio nešto slično, samo na mnogo bolji način. I uopšte nije bitno o čemu se radi, bitno je samo da ti on stavi do znanja da sve što radi radi bolje od drugih. Ponekad ni ne čuje dobro šta mu neko priča, ali svejedno, on zna da je bolji i požuriće da to svima stavi do znanja.
- Jesi iš'o negde letos, brate? - Bio sam u Grčkoj sedam dana. - E i ja, samo tri nedelje! __________________________________________________________________________ - Ona pederčina Coa bio sinoć u trojci sa neke dve bombetine. - Ja sam jednom bio u trojci sa pet riba! __________________________________________________________________________ - Jednom sam dudlala tuki od 25 centimetara. - Ja sam dudl'o od 35!
Voditeljka koja sa teškoćom povezuje reči, a opet pravi beskonačno duge proširene rečenice. Kao Sfinga ona postavlja nerešive zagonetke gledaocima, posle kojih se zapitaju :''Koji kurac?''
Rada: I sada gde smo mi posle ovog dana. Da li smo na početku ili je početak iza nas. I sve to čemu? Ali oni su tu za nas, vatrogasci Beograda, i šta je početak uopšte, pukla cev u Borči.
