Suptilan način da pitamo sagovornika da li je derpe. Za razliku od Sege, koja je šakom i kapom objavljivala igre u kojima su pucale kosti, krv i limfa šikljale na sve strane, a ponekad bogami sevnula i po koja sisica ili pak batak, Nintendo se orijentisao na femili frendli izdanja u kojima igrač kontroliše gadne, male, pufnaste, aseksualne kreature koje skakuću po gej oblacima i sakupljaju gej zvezdice i dele šećernu vunu sa svojim gej drugarima i nemaju kičmu. Zbog nedovoljnog izlaganja nasilju i ostalim kul, testosteronom nabijenim sadržajima u ranoj mladosti, klinci odrasli sa Nintendovim gejmpedima u rukama u znatnom broju slučajeva razvili su sklonost ka čitanju knjiga u izdanju Samizdata B92, slušanju progresivnog hausa, šurenju u plinaru i pohađanju Prve beogradske gimnazije.
Pederske poslovne poteze kompanije Nintendo, predvođene kosookim hibridom imperatora Palpatina i Minje Subote, Šigeruom Mijamotom, kićenje tuđim, pre svega Seginim, perjem, krađu patenata i ostale korporativne svinjarije ne vredi ni spominjati. Svoj gej imidž, koji je marljivo gradio decenijama i na kojem bi mu pozavideo čak i onaj plavi feget iz grupe 187, Nintendo je zadržao do današnjeg dana, proizvodeći konzole kao što su Wii, NDS i nedavno najavljeni Wii U, za koji se veruje da će biti toliko gej da će obrnuti polaritet magnetnog polja Zemlje i dovesti do masovnog pomora ajkula.
-Matori, divi onu ravu! Otrsio bih je kao pokojni Sloba Slavicu Đukić Dejanović posle Trećeg kongresa SPS-a! -Dobro bre, stoko nerafinisana, dokle ćeš tako da pričaš o devojkama? -Šta tripuješ, matori, odavno Slavica nije devojka, izrasla je u solidnu bak... -Znaš ti dobro na koga ja mislim. Mislim na svaku devojku koju si video otkako si danas izašao iz kuće, na svaku devojku koja je ikada prošla pored tebe, a o kojoj si verovatno pomislio samo kako bi je, parafraziram: „Zgovnao kurčevinom, oprljio joj senfaru i nafilovao vulvu svršotinom kao četnici Boška Buhu olovom.” Znaš, i one imaju osećanja. -To su notorne laži! Nikada ne bih pomenuo Boška Buhu u tom kontekstu, rispekt za čoveka. -Žene, one su mnogo više od pukih seksualnih objekata. Na primer, ova Koviljka koju sam upoznao u školi salse, ona... -Mislim, realno brate, ja sam u njegovim godinama drkao na Ksendžu i lepio sline ispod stolice, a on je bacao bombe na Švabe, branio otadžbinu... Nego, pusti sad to, reci mi, jesi igrao ti Nintendo kao klinac? -Jesam, što? -I najviše od svega si voleo Zeldu i Kirbija, je l' sam u pravu? -Jesi. Otkud znaš? -Ma ono, lupam... E, a baš si lepo uklopio arafatku i tu majicu sa Če Gevarom.
Razmišljanja koja su vezana sa svim i svačim, sem sa onim što učiš.
''Deliktna sposobnost fizičkog lica je sosobnost da lično i sopstvenom imovinom odgovara za prouzrokovanu štetu.'' Hmmm, kad smo već kod štete, baš me interesuje koliko Miki ima da plati za popravku auta, sve je polupao na njemu. Al kad je mamjmun, pa se svaki put napije ko pička. Uuuuh, pička, njam njam. Ja i desetak crnkinja, joj majko, al bi bilo penetracije, do svitanja. Kud pomislih na svitanje, sutra moram u pola 7 da ustanem, jbmt komšiju dosadnog, i mene glupog-Hoću komšija, pomoću ti sutra šta god ti treba. Što nije rekao da moram da ustajem sa petlovima, kurac bi mu moj pomogao. Petao...Pile....Jooooj, kako bi sad dobro došlo jedno pečeno pile i krompirići, uuuuuh! Doduše, pojeo bih ja i pljeskavicu kod one sisate Jelene, jes' da nije neka, al se isplati platit osrednju pljeskavicu da vidiš vrhunsku sisu. A kolka je sinoć Zoka ispao sisa, znači, svi za stolom su obrnuli barem po 2-3 ture, jedino on nije, a nije da nema para. U jbmt, kad se sjetim koliko sam ja sinoć potrošio, dodje mi da se ubijem. A i bolje da se ubijem, nego da učim za ove ispite. U JBMT, ISPIT-''Deliktna sposobnost fizičkog lica je sosobnost da lično i sopstvenom imovinom odgovara za prouzrokovanu štetu.''
Serija koju obožavamo uprkos tome što 90% vremena nemamo pojma šta se zbiva.
Bilo koji stažista: možda je pseudoneuroplastična hiperdektomija u predelu hiperkardijalne aorte. Bilo koji drugi stažista: ne, nema ospica iza levog uva. Bilo koji treći stažista: a beringokokusni virus koji napada parapolipeptičke mrvice u slezini? Bilo koji četvrti stažista: onda ga ne bi svrbeo domali prst na levoj nozi. I to ne objašnjava činjenicu da mu je srce toliko slabo da će umreti za deset sekundi. Haus: Svi ste vi idioti. To je kambodžanski grip, koji se nije na vreme manifestovao na magnetnoj rezonanci jer je pacijent jeo sladoled od malage na Kopakabani prošlog aprila. I lažov je. dajte mu mentol bombone i oporaviće se na vreme za svetsko prvenstvo u košarci. (završna scena: Haus kod kuće svira klavir, i peva Odu radosti unatraške. Na bantu jeziku. Obožavam tog čoveka.)
Prekor koji upućujemo šalteruši ili prodavačici nivoa motorike prosečne koale i efikasnosti Karl Bencovog motora sa unutrašnjim sagorevanjem iz 1883. I kada odradi sve što se od nje traži, kada otkuca i poslednji račun i udari poslednji štambilj, ona nastavlja da mulja po fiskalnoj kasi/kompjukteru/fioci sa heftalicama/diplomat bombonjeri/futroli za jatagan, samo da bi ostavila utisak da nešto konkretno i značajno radi, i da nam svojom pojavom i unutrašnjim plamenom čini uslugu. Kao da se trudi da svemogućim zenološko-čijevskim matriks moćima otelotvori kovanice ili priznanice niotkuda. Ili čeka da joj kažeš ''u redu je'', kako bi uvećala svoj lični prihod i skupila taman toliko novca da se počasti svežim žiletima i kremom za piling pičke.
Ponekad jedino što preostaje. Poslednja oaza umornom čoveku na kraju puta. Slamka utehe za protraćeni život. Dok zuri u plafon u svojoj učmaloj sobici, znajući da dolazi prerani kraj, život mu prolazi pred očima. Bio je ispravan. Uzoran. Više je slušao glavu nego srce. Učinio je mnogo. A ceo život se sveo na žal za onim što je propustio. Nikad se nije obrukao, ponizio. Nije imao poroka. Možda je trebalo. Imao je prijatelje. Mogao je biti više sa njima. Jednom je voleo. Žali što joj nije pokazao koliko. Tad je shvatio da nije živeo. Radio je po tuđim pravilima, poštovao tuđe zakone, ispunjavao tuđe želje. Nije uspeo da stvori svoj svet. Prekasno. Pri poslednjem izdisaju, žaleći samo što nije imao više uspomena, shvatio je šta je život. I jedino mu je preostalo snage da oprosti svima...
Svaki događaj ima različite interpretacije u zavisnosti kako se posmatra.
Npr. jedan muškarac u istoj situaciji ostavlja različite utiske:
- Mlada cura: "Joj, što je sladak...tako je neobuzdan, divlji, ne poštuje konvencije, nije ga briga šta drugi misle...pravi pastuv!" - Devojka u godinama: "Hmm...sviđa mi se što vodi računa o higijeni u svakoj situaciji. Samo muškarac koji uvek vodi računa o sebi je pravi muškarac!" - Zrela žena: "Kako je nevaspitan! Zar je moguće da mi se ovakva seljačina nekad sviđala?" - Lik u prolazu: "Kakav mentol...pere kitu u lavabou..."
Trenutak kada posle ispita dođeš kući, skupiš hrpu papira, lepljivih listića, skripti, izrezanih otpadaka od puškica, par markera i ukloniš sve iz vidnog polja, a na računaru pogasiš sve tabove sa forumima, otvorene prozore sa prošlogodišnjim rokovima, ukradenim pitanjima i evo-vidi-kako-sam-ja-to-uradio slika.
Možeš čak i da osetiš kako serotonin juri kroz krv.
Osoba koja veruje da porodica preminulog nema pametnija posla nego da ide po forumima i čita izjave saučešća. Teži slučajevi se obraćaju direktno pokojnicima koji, po njihovom ubeđenju, u raju provode vreme prateći teleshop i sms poruke.
Sakupio si sve izvode, navode, spiskove, pečate, zmajeve kugle...Platio si takse, premije, osiguranja, manikir psa zaove predsednika opštine i čekaš na šalteru od 6 ujutru prethodnog dana. Ovo je deseti dan kako dolaziš, ali još nisi na redu, jer se u stalno krcatoj čekaonici neprestano rifrešuje gomila penzionera koji ulaze preko reda i veze. Da bi odagnao suicidne misli, s mozgom na stend baju računaš približnu kubikažu prostorije, više mehanički. Iz reda odlazi jedan penzioner, i tu negde na polovini blagog olakšanja, saseca te surova istina. Do šaltera se gura romski bračni par sa devetoro dece i navodno svi imaju zakazano za pasoš. Blekaut.
Ni sam ne znaš koliko je proteklo. Unutra vreme drugačije teče. Sporije. I nekad deluje kao da se smeje, onako podrugljivo, tvojoj nemoći. Na šalteru si. Bez reči pružaš krvavo zarađeni sviitak zlata vrednih papira. To je to. Gotovo je. Bićeš slobodan. Već osećaš čist vazduh i čuješ tuš kako prska...I sapun... - "Ima jedan problem." Pomišljaš "Kakav? KAKAV?! Sve sam skupio, vraćali ste me OSAM PUTA po još nešto! Imam i jebenu potvrdu o starom broju ulice iz seoske mesne kancelarije koja radi samo sredom OD SEDAM DO DVA!", ali iz tebe izlazi tupa mešavina krika i samrtnog hropca. - U indeksu vidim da je vaš đed, gospodine, bio kolaborator. Naime, po našim podacima, hiljadušeststosedamnaeste skov'o je dva triput kaljena jatagana za Saftet-aliju, tadašnjeg muftiju požarevačke nahije. Uplatite taksu za izmenu registra na ovaj žiro račun i dođite sutra u 6 sa potvrdom o uplati i ostalim dokumentima...SLEDEĆI!
