Posle neprikosnovenih farmerki iz Novog Pazara, na drugom su mestu večne liste popularnosti ''radnih i paradnih'' odevnih predmeta u Srbiji. Uglavnom su služile i koristile se u Vojsci Jugoslavije(ne JNA nego VJ, 1992-2003), odakle i najviše primeraka potiče. Do pre 20-tak godina retke, preplavile su buvljake sa prestankom ratova, ''modernizacijom'' i ''reorganizacijom''(čitaj-smanjenjem) vojske, kada su otvoreni magacini, te su velike količine prodavane budzašto. Ali ne bi bile uzalud tako omiljene kod korisnika svih uzrasta i zanimanja da nije njihovih neverovatnih osobina. Budući da im je prvobitna namena bila vojna, ne mogu nikako da budu deo neke umerene svečane kombinacije. Zato 'ladno mogu da se koriste u apsolutno svim ostalim situacijama. Najbolje to znaju majstori, lovci, građevinci, drvoseče, putari, poljoprivrednici, metalostrugari, zavarivači, glodači, moleri, lakireri, automehaničari, fizički radnici - služi i dalje svojoj svrsi kao uniforma, ali ovog puta radnih ljudi umesto vojnika. Njene zasluge su: čvrstoća njenog cordura platna, kao i šavova, koji je čine skoro nepoderivom; širina (radile su se u samo nekoliko univerzalnih veličina), koja omogućava slobodu pokreta, luft i fino provetravanje tokom nošenja; jaki džepovi od kevlara ispod pojasa i široki vrećasti na nogavicama, u koje može da stane i po pet kila eksera i alata bez bojazni od ispadanja i cepanja, i sposobnost zadržavanja jarčevine unutar njih nastale višednevnim nekupanjem . Takođe, tu su i sitniji detalji: široke gajke, za prihvat najrazličitijih opasača, poseban kroj na dupetu koji vam omogućuje da sednete bilo gde, bez bojazni da će te ih rasparati, itd. Primer genijalne vojne jednostavnosti i pravi izbor za sve one koji žele pouzdano odelo koje će ih godinama služiti u njihovoj misiji krvavog zarađivanja dinara zarad preživljavanja u tranzicionom društvu...
I oni koji spadaju u kategoriju izdržavanih lica imaju neverovatan afinitet prema njima. Golobradi ''rokeri, pankeri, metalci'' kao i već omatoreli pajdomani ''buntovnici protiv mejnstrima'' ne izlaze iz njih, jer realno, jedino one idu jednako dobro i uz martinke i uz starke.(Čast svima, nisam nijedan od pomenutih, ne smatram da je sve u tome, itd.). I ne samo oni: i mlade napaljotine na ''otadžbinu, herojstvo, hrabrost'', stanovnici ''Velike Srbije'', ''mali budući koljači'' šiptara, hrvata, balija, LDP-ovaca (i svih ostalih osim pravih Srba) obleću vojne otpade i buvljake u potrazi za nečim što je nekad možda negde videlo rata, sa ogromnim zadovoljnim osmehom vuku otud kese sa po nekoliko pari oštećenih maskirnih gaća, pošto, razume se, do pravog oružja nije tako lako doći... Vrlo često kompletirane sa raznobojnom polovnom maskirnom jaknom ili prslukom, uvučene u gumene čizme, predstavljaju osnovnu ''radnu'' odeću onih lovaca koji za svoj hobi izdvajau manje od 100 evra godišnje.
Kupuju ih i ostali koji se ili lože na vojsku a žale što nikako neće otići(Botinom zaslugom), ili oni što pazare neupotrebljavane primerke čisto radi mode. Najviše zbog praktičnosti. Od posebnog značaja. Realno, nema tih gaća koje mogu da izdrže što i one: sva ta veranja, hodanja, provlačenja kroz trnje, preskakanja žičane ograde. Ne prerašćuju se, i ne zastarevaju preko noći. Tako komotne leti i prilično tople zimi. Nepromočive za sneg i blato. Nijedni džepovi nisu tako prostrani za sve tvoje sitnice i zimi tako topli kao ovi koji su nekad negde davno grejali promrzle šake nekog tvog vršnjaka. Nijedno platno nije tako meko, a tako jako kao kordur. Pre maturskog odela, verovatno najozbiljniji komad odeće koji ćeš obući i u kome nećeš izgledati kao šiljokuran, mada, izgledaju smešno, dok ti neuvučene maskirne nogavice landaraju oko patika. Pantalone u kojima su verovatno desetak klasa takvih kao ti šiljokurana postajali ljudi, služeći svoj dug otadžbini. Pantalone u kojima je negde možda neko bio ranjen ili možda umro? Nezamenjiva slika svakog od nas koji je odrastao 90-tih a momkovao i vojnikovao 2000-tih. Jedino ih, razume se, ne vole traumirani ratni veterani kao i ovi evropejski liberalni pederčići, ali njima, jebiga, smeta sve što se direktno ne tiče njihovog dupeta... Tako da:
Dugo nam trajale, i guzice nam grejale ti slavni relikti naše ne tako slavne nedavne vojničke prošlosti!
Dan nulti. Knjiga prva Urilova. I nebeše ničega. Ni vremena, ni prostora, ni dana ni noći. Ni Amera ni Rusa, ni Tinkija ni Vinkija, ni mene ni tebe. I bi veliki bljesak. I bi Kaizena. Dan prvi. Knjiga druga Urilova I Kajzen reče: Neka bude Sajta. I Kajzen stvori Vukajliju i njen lepi duhov(iti)ni svet. Dan drugi. Knjiga treća Urilova Bi velike bure u duhovnom svetu Vukajlije. Neki autori se po(kurčiše)gordiše misleći da su bolji od drugih i počeše da nam prodaju muda za bubrege. I Kajzen stvori groblje, gde posla ružne, bubuljičave demonske definicije da ne bi nanosili zla ovom svetu. Dan trećii. Knjiga Četvrta Urilova Bi sve manje i manje definicija. I Kaizen odluči da stvori ktitore i moderatore, da vode njegovu nebesku vojsku. I dade im plamene mačeve humora da zavode red i vode njegovu vojsku autora. I bi Mortal kombata. Dan četvrti. Knjiga peta Urilova Kaizen nam podari pretragu groblja, najplemenitiju opciju, da nas pouči gresima palih definicija, da ne bi pošli njihovim putem tame. Dan peti. Knjiga šesta Urilova Kaizenu bi dosadno. I podari nam smešnog brkatog čiku, koga napravi po svom liku da nas mrko gleda i uveseljava stojeći pored naslova sajta. Dan šesti. Knjiga prva velikog Kaizena "Ma terajte se svi sa tim zajebanim načinom pisanja, odo ja da spavam" I nastade dan odmora.
Naime, kada su zagoreli engleski humanitarci i doktori (jer njihove plavokrvne frigidne kučke nisu redovno davale pičke) krajem '70ih i početkom '80tih godina prošlog veka išli šatro da pomažu lokalnoj bedi u Kongu i Nigeriji, a ovamo su prcali svaku iole zgodnu crnkinju (a što da ne pak, ima se može se), naravno da su morali da zakače neku veneričnu bolest. Iako su znali za to, njih je boleo kurac (i to ne samo od silnog kresanja crnkinja), jer su oni bili nenadjebivi, u fazonu - ovi crnci nisu nikad čuli za penicilin i aspirin pa zato i umiru ko žuti, mi bre lečimo i malariju! Ehej, malariju! Ali kurac, maj čebs, nisi znao još za AIDS, i period inkubacije, pa si u pabovima vatao mlade studentkinje, jebao, lizao čmar tamo nekom francuskom turisti pederčiću, koji se posle vratio u zavičaj da obrađuje vinograd kod oca i strica koji ga je od malena seksualno zlostavljao. Pa je taj isti pederčić otišao u Pariz da nađe ženu svog života, jer mu je ćale reko da mora da nastavi porodičnu lozu, oće čovek unučiće da ljulja. On i jeste navatao neku, oće devojka, što da ne. Ima pare, vinograde, sad što je on derpe, nema veze. Naći će ona već jebača. I našla ga je. Neki Nemac što vozi stodvestrojku i kupuje kvalitetna vina od njenog svekra. A taj Nemac već ima ženu. Neku što mu zet namestio. Fina ženica. Ali kurac! Nemica je to! Jebe se ko štuka! Radodajka! Jebala se sa Milunom, gastabajterom iz Donjeg Mudova, čovekom koji nikad pičku nije video u rodnom selu. Došao iz bede u Minhen, iz traktora seo u Opel Askonu. Radi za 400DM nedeljno u nekom magacinu i to kod gazde što kupuje vina direkt iz Francuske! A nije čak ni ružan, onako, lepuškast mladić. Zapao gazdarici za oko. Došao posle godinu dana u rodno selo. Usput pojebao kurvu iz Slovenije. Iskopao temelj za kuću od zarađenih marona. Napravio najveću kuću u selu. Sa tri sprata i fontanom ispred. Oženio se. Dobio decu. Kasnije opalio neku gostujuću pevaljku u kafani... Nisi ti kriv Milune, krivi su oni Englezi...
Iritirajuća spodoba čiji je cilj izmišljanje sve glupljih kvizova i vođenje istih. Nekada je vodio neku brljotinu od emisije na Pinku a sada računa da narod pati od kolektivne amnezije i pravi se normalan. Još uvek nije smislio najgluplji kviz na svetu ali je na odličnom putu.
- I evo nas u šurnjaestoj rundi! Gospođa Scevola- Bakić je na dobrom putu da osvoji pun džak para! Da, dobro ste čuli, zapanjujuća suma! Gospođo Scevola- Bakić, možemo li dalje?
- Naravno Dejane.
- Iliti što bi rekao pokojni Pavle Vujisić- vozi Miško, hehehehehe... Znate, onaj film? Malo humora... Hmmm, dakle, došli smo do igre kazahtanska vrteška. Zavisno od toga kakav odgovor da, naša takmičarka će završiti u prostoriji sa novcem ili u... Bazenu sa izmetom makedonskog jazavca! Spremni?
- Da.
- Pitanje glasi: 'poputanjče' je staroslovenski naziv za... Šta, Artemida?
- To je bar lako- za najmlađe dete u porodici!
- Jeste li sigurni?
- Sto posto!
- Iiiiiiiiiiiiiii Artemida ide u sobu sa..... U sobu sa izmetom! Prijatna večer, Artemida! Eto šta učiniše žurba i trema ženi, a bila je na korak do novca! Kazahtanska vrteška narode, napomenuo sam hiljadu puta- potrebno je dati netačan odgovor! Igra je veoma teška i potrebna je koncentracija, lično sam je osmislio... Ali, šta da se radi........... A sledeći takmičar nam dolazi iz Čokešine...
Lik koji se kladi samo na Četvrtu islandsku Be diviziju (sever), Drugu ligu Severne Samoe, trke pasa, snuker, azijsku odbojku i slično.
1: E, je l' znaš možda kako su igrali Sparta Sarpsborg-Valerenga? 2: Si lud? 'de znam... 1: A kojom nogom je Guđmundor Kristijansen dao gol protiv Breiđablika?
Ne daj Bože. Opis psihofizičke posledice koju ti ostavi kromanjonac nalik na Lurča iz porodice Adamsovih, čija ruka melje orahe i lešnike direkt za kevinu tortu. Kad tovari ugalj ne koristi lopatu jer je besmisleno to raditi, a cela beogradska Arena ga ne bi mogla zajebati u aplauzu jer probija zvučni zid. Trag koji udarcom ostavlja na licu proporcionalan je količini memorije koju ti izbije iz moždanih vijuga.
- Sale, jel se sećaš kad smo u četvrtom osnovne... - Džaba ga sine to pitaš. Njega je dočekao Mile Poklopac na volej, urnisao mu lice kao nas uranijumske bombe '99, a od prva četiri razreda seća se samo prve strane bukvara.
Uzvik koji predstavlja ultimativni stepen radovanja, a koji se upućuje protivniku u nekoj igri nakon dobijanja poena ili meča. Obično ga karakteriše povišen ton sa dodatnim akcentom na prvi slog treće reči.
Aut, 14-12 evo ti KUrac ti ćeš mene da pobedis sa nulom!
Koristimo kako bismo sto bolje docarali koliko nas ta zenska osoba privlaci i koliku sexualnu naklonost imamo prema njoj... Jos snazniji utisak cemo ostaviti ako je u tom trenutku u bilizini neko parce papire koje mozemo da pocepamo dok izgovaramo tu recenicu...
Mile: "Jao tebra vidi malu Sladju, vidi tu bulju, sifone, vidi kako mesa, jooooj..." Gile: "Matori, pocepao bih je kao poziv za vojsku..." (Uzima parce papira i cepa ga)
Sasvim normalno pitanje na Birou za zapošljavanje na Farskim Ostrvima. Toliko ih je malo, da mogu da biraju kako će reprezentovati zemlju.
Stepen stručne spreme: Treći. Zvanje: Diplomirani ribar. Željeni posao: U struci, iako znam da nas je na birou mnogo. Pokretljivost: Atlanski okean. Za koju reprezentaciju želite da nastupite?: Prvo bi se oprobao u fudbalskoj, a onda želim da budem odbojkaš, ima dobrih pičaka, iako su mi pola od njih sestre.
Pojava vidljiva prilikom snošaja sa cupikama teškim jedva 50-tak kila, vižljastim kao mačići, koje prevrćeš po rukama, nosaš ih na kiti uz stepenice, obrćeš ih naglavačke za stojeću šezdeset devetku... a kad treba da iz gepeka izvučeš vreću cementa od 50 kila da bi na ujakovoj terasi u Čortanovcima zakrpio popucali beton kičma ti puca i stenješ "Pu, pedeset vam majki jebem svima koji ste ga pakovali tako!"
