Majica supermen. Ona sa imenom ćaletovog/kevinog preduzeća koja je prošla sito i rešeto; ona koju smo maznuli pre deset godina, nosili je svaki put na fizičko, vrteli se povazdan u njoj po kući, u njoj krečili sobu, isflekali je toliko puta za vreme jela, oprali je trista puta i jebavali je na sve moguće načine.
Onda smo je jednog dana izvukli iz veš-mašine i ukapirali da ima jaču boju i veću čvrstinu od majice koju smo pre mesec dana platili 2000 dinara, a koja je već počela da se izlizuje i rašiva ispod miške.
- Koja ti je to majica? Hahaha, ICN Galenika! Ahahahaha! - To je najbolji domaći brend, sine. Ima da nadživi i mene i tebe, a kamoli tu tvoju gejsku Teranovu.
U američkim filmovima-zabavna dečja igra u školskoj menzi kojoj se ponekad priključe i vaspitači. U nas-počneš li tako nešto za stolom ćale ti odvali takvu šamarčinu da se sve puši umesto da te i on gađa svojim parčetom šnicle.
-Ali tataaa... (suzne oči) Ti je sad trebalo mene da gađaaaš... Gledao sam na filmu... -More daću ti ja na filmu! Šniclu bacaš! Misli gospodin da ja serem pare!
Random kokoška: Jaaao, Marice, pa kako si jaoo nisam te videla sto godina! Aaa kako ti je porastao sin, a ima i kosicu, jooj kako je sladak vidi ga samo! Keva: Jaaao pa da, eee a kad se setim kako sam mu govorila Saša sine idi se ošišaj a sad mu je baš lepa kosica i baš devojke trče za njim stalno, evo baš juče je doveo jednu kući i baš je fina bila, kaže i ona da je baš sladak sa kosicom... Aca Seltik: Aj u pičku materinu više, odo da se ošišam na zemunski.
Dodatak pri razgovoru između dve ili više osoba, koji je u poslednje vreme toliko uzeo maha da ga koriste i najveći balvani od mozgova. Koristi se kada želite rečenicu da obogatite nekim primerom, a da pritom zvučite spontano intelektualnije... "tipaaaa":
- Sinoć sam išao u kafić, "tipaaaa" irski pab... - Na moru ću se zadržati malo duže, "tipaaaa" dve nedelje...
Fakultet koji svojom diplomom opravdava i objašnjava fenomen obrazovanih, a potpuno beskorisnih ljudi.
Baba: Ajde sine, zakucaj mi jedan ekser, da obesim sliku druga Tita, dok je on bio, baba je i živela. Unuk: Ne mogu ja to, ja sam školovan, nisam fizikalac! Baba: Pa dobro, hajde onda napiši babi nešto, da vidi nešto od te tvoje škole, da čuje koju su ti mudrost usadili. Unuk: A ne, ja sam nemam svoje mišljenje i ne znam da pišem, ali sam poput brusa za noževe i spreman sam kritikovati tuđe stavove. Baba: Uvalim ti kurac pičko baletanska.
Vrlo šokantan aparat u nas Srba. Misli se na električni "bokal" u kom se kuva kafa pri nedostatku šporeta. Šokantan jer se dosta ljudi prevari i promeša kafu metalnom kašikom, a pošto metal provodi struju čovek ostaje u najboljem slučaju malo protresen. Mada, to nije jedina opasnost.
Mića: Čekaj, stani, gde si pošao, kud ćeš tom metalnom kašikom u kuvalo, oćeš da pogineš sunce ti jebem. Ćomi: Pa da promešam, koj ti kurac, što da poginem? Mića: Vidi se da si bežao sa Gugijevih časova fizike, pričao o tome kako je na moru crklo kuvalo kada mu dolazila neka riba na kafu, ali to nije ni bitno, učili smo na fizici i da metal provodi struju, stoga udariće te struja ako umočiš metal.. Ćomi: Mićo ge ni je, Mićo ge ni je, poginuo bih bez tebe. Mića: Da da, aj ne seri, nego ček da vidim da li se ugrejala voda.
Mića umače prst i svetlo u zgradi se gubi, posle nekog vremena on se budi u bolnici.
Eng. drama queen. Biće koje će ti život pretvoriti u pakao, ukoliko se zajebeš, i samo na trenutak, vrata istog ostaviš nebranjena i odškrinuta. Predsedavajući u strogom Senatu, ona čije se želje uslišuju, a za koju tuđe želje nisu bitne. Pretvoriće čvrgu u šamar, polupanu čašu u razbijeno ogledalo, a svaka tvoja reč biće poklopljena sa deset njenih. Najsjanija zvezda njenog jebenog, ličnog univerzuma, u kojem si samo neosvetljeno nebesko telo. Duša koje se hrani svađom, demon koji ti krv pije.
Često, ali ne i obavezno, jedinica, odrastala toliko ružičasto koliko i njene barbike. U njenom koordinatnom sistemu, svaka stvar ima svoju određenu tačku, dok ona predstavlja centar, a kad i najnebitnija tačka izleti iz svog ležišta nastaje katastrofa. Čik se zajebi, razmišljaj donjom glavom umesto gornjom, kada ti smorenom i nesigurnom "učini uslugu" pa zatraži tvoj broj, umesto ti njen. Pokupiće te tvister, sve će krenuti poput američkog tinejdž horor filma, idilično, ali će se završiti prosipanjem rožnjača, i pečenjem nerava na tihoj vatri. Shvatićeš da je pozadina tvog računara od krucijalnog značaja za državnu bezbednost, i da će se ukoliko je ne promeniš, drevni odred japanskih samuraja spustiti na Beograd, da nam jebe kevu što zaseravamo i ne peremo autobuse koje smo dobili. Ako "ne daj bože", doneseš čizburger umesto hamburgera, ima da završiš kao Šiptar i Kum u Meljaku. Usisava energiju, crta konture tvoje ličnosti po sopstvenim zamislima, od martinke te pretvori u papuču. Sve dok jednog dana, ne shvatiš šta je ne mržnja, ne bes, nego pravi jebeni gnev prema nekoj osobi. Kada vidiš koliko se muva pretvorilo u magarce, koliko se vodilo računa o trivijalnostima, samo da plastična lutka svojim elektronskim glasom ne bi zvala mamu, shvatiš da nisi jebeni mazohista, da ti sve to ne treba, i oteraš govno u pičku lepu materinu razmaženu, odakle je i izašlo.
Razmotri kakve ljude trpiš, i zapitaj se da li su vredni toga.
Iz autobusa na liniji 56 posmatra ulicu Kraljice Natalije. Iz slušalica se čuju reči koje ne razume, i muzika koja joj ne prija. Nosi hamer obogaćen žvrljotinama koje se ne sviđaju ni njoj samoj, a kamoli drugima. Ona je njena majka, samo trideset godina kasnije, sa novom farbom za kosu, par stranih reči u vokabularu i dodatne četiri godine srednjoškolskog obrazovanja.
Ulazi u sobičak na Čukaričkoj padini, parče Maj Kemikal Romens postera na vratima, tera je da se poput Vladimira Stojkovića po ko zna koji put odrekne svoje ružne prošlosti. Uvlači dim koji je guši, krije opuške od keve. Stavlja na sto plastičnu šnalu, zaričući se da je nikad više neće staviti u kosu, jer ne ističe na pravi način njenu ličnost. Otvara sajt nekog deset godina starijeg lika koga je upoznala u "Dangubi", informiše se o napredovanju njegovog novog muzičkog projekta. Mašta još nekih pola sata o tom isfoliranom buržuju sa Dorćola. Dolazi k sebi, guši je ponovo ćaletov vonj na alkohol, iako je matori otišao pre deset godina. Iz susedne sobe čuje se glas Ivana Bauera, a ona tako mrzi televiziju. Sestra po farbi joj je preporučila knjigu, svaka reč proizvodi sve veću dosadu, računa preostali broj strana, računa dane do sledećeg viđenja sa tom curom, mora preneti pozitivne utiske. Odlaže knjigu na stranu, zaklinje se da će sutra preći bar trideset strana. Ustaje, gleda u ormar, odustaje. Nijedno parče šarene odeće ne može naglasiti nepostojeću sisu.
Sama je, spava joj se, prošao je čitav dan, a opet nije pipnula metodologiju.
Alkoholno piće koje je deo tzv."kompleta" koji čine vinjak, kafa (turska) i kisela voda(2 dcl). Piju ga iskusni konzumenti alkohola koji su poznatiji kao "Rubinovi manekeni".
Kelner u bircuzu: Šta ćemo jutros komšo? Rubinov maneken:"Daj komplet bez vinjaka sinoć sam olešilo gajbu Banatskog rizlinga!"
Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.
Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!
I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš. Igra je nameštena. I sve vreme si bio zupčanik.
