Velika gustina dima u začaranom krugu.
- Kako ste uspjeli da padnete genijalci!?
- Ma Šomi lud ko struja, zapalio buksnu u kolima, napravio se akvarijum. Kad ono, zaustavlja nas policija. Mi pretrnuli, stajemo, a ne vidimo prvog do sebe! Kad je otvorio prozor ker se naduvao.
- Pa što ste stali idioti?!
- E to ti već ne bih znao reći.
Citat neimenovanog ratnog veterana iz '99-e, branioca mosta u selu Majur (koji im je od dragocenosti) i da ne zaboravimo, organizatora tog skupa.
Mnogi ne shvataju da je dotični retorički genije, jer je ovaj citat univerzalno oružje za instant skenj sagovornika koji nam upućuje pitanje "zašto?".
Konobar: Pa daj bre, pijani ste već. Zašto morate svaki vikend toliko da pijete?
Gost: Jer tako smo u mogućnosti.
Šef: Kovačeviću!!! Zašto oni obračuni ne leže već kod mene na stolu?!
Zaposleni: Jer tako sam u mogućnosti.
Majka: Pa sine vidi kako je lepo vreme napolju! Zašto moraš da visiš po ceo dan pred tim kompjuterom?
Sin: Jer tako sam u mogućnosti.
Majka: (zbunjena) Šta? More kad ti raspalim sad jednu šamarčinu, pa da vidiš koje ja mogućnosti imam.
Linija koja razdvaja stari asfalt od novog.
-Jesi osjetio ovaj čekpoint, majke ti?
-Čuj osjetio? Pa da si vozio malo brže, odvojio bi se od zemlje taman toliko da se prekvalifikuješ u pilota.
Savet sagovorniku u kome se ogleda želja za pojačanim intenzitetom radnje koju obavlja.
- "Alo, di-džej, pa ne čuje se ništa ta muzika ovde... daj mu ga malo po zvučnicima!"
--------------------------------------------------------------
- "Daj, bre, sinak... daj mu ga malo po gasu, ako misliš da stignemo ove godine na more!"
E vidiš to ne znam. Zatrpavam nas rečima, dugim šetnjama i kradem ti vreme. Ali nikako i delić srca da ti ugrabim, pa kako onda da ti kažem? Ne znam, teško je to meni prevaliti, sve prebrodim, ali nikako i reči te. Valjda je teško reći, volim te. I eto, smijaću se, plakati, pa se opet smijati i onda sa smehom neću ni prestajati. Ne znam, al teška je to rabota, kad voliš nekog iz druge priče. Pa kako onda da ti kažem to?
Hajde reci ti meni. Kako?
-I ja ću sad kući, mislim, živim iza ćoška tu.
-Pa ovaj, da, znam.
-Iiiii, šta da ti kažem, ono, vidimo se.
-Pa da, vidimo se.
-Pa onda, ono.
-Aha
-Laku noć i...
-Da lepo spavaj.
-Ovaj javi se kad stigneš.
-Da naravno.
-1 message received:
Laku noć
-I onaj bedni odgovor:
- :)
Oproban način da se događaji koje planirate ne dogode.
- Ma brate, to je gotova stvar. Sve sam isplanirao - u sredu je zovem, u subotu izlazimo a u nedelju uveče se pojimo vinom i hranimo jedno drugo južnim voćem u pauzama seksa kod mene na gajbi!
- Au brate, pa dobro ako tako kažeš... Srećno!
(Nedelja uveče - telefonski razgovor)
- E batice, šta je bilo sa onom ženskom?
- Ma ništa... Evo me na Dunavu, pecam.
Lik koji te blicanjem opominje, dok voziš kao Sebastian Leb, da je na samo 2 kilometra murija uštekana, koju je on uspešno prošao, i da je red da barem spustiš ispod stotke, da ti ne bi posle u glavi odzvanjalo ,,Sine pa ode dozvola, jebiga, ode dozvola !''
Fufa koja se jebe samo ako je provozas u dobrim kolima.
Maloletnica koja ni ne znam gde je suplja dok je ne zasvrbi,a onda kuku ocu kuku majci.
Malih dama ima mnogo ali Mercedesa ima malo.
Otelotvorenje male dame iz pesme Jelene Karleuse.
....damo,damo ta mala tamo.....
.....s tobom bas da pravi se samo...
...njoj je Mercedes,tvoj znaj na umu...
....ali ne vredi ona ni za jednu gumu..
Miki-I kako si proso sinoc,mi se iznapijali kod Makija popadali na patos koliko smo se olesili,a ti?
Laki-Ma naso sam jednu na splavu,i provozao je malo,znas ono parking iza one zgrade i tako...
Miki-Ooooo to neka mala dama,a djubre jedno.
Laki-Ma jok nije...
Laki i Miki - hahahahahahahahahaahah (posle pricaju o detaljima.....)
U puknutoj formi,nedosanjan san mnogih dečaka,kasnije momaka i još kasnije muškaraca u zrelom dobu.
-Igraš fudbal na terenčetu u kraju, 7-7 a igra se do 10, sredina jul meseca,5 popodne.
Pored terena,dobrih 30 ljudi iz kraja i čak 3 ribe.
U jednom trenutku skačeš u duel,odnosiš loptu,puca kontra ali ti ostaješ u mestu jer čorba kulja niz jednu polovinu lica. Svi te gledaju sa onim strahopoštovanjem karakterističnim za zajebane povrede,ribe vlaže a kako i ne bi kada izgledaš kao jebeni Rambo koji je upravo objavio da je prekjuče prešao u pravoslavlje i kao rite of passage otišao u Bujanovac i skalpirao 14 Šiptara.
Krećeš ka autu sa ozbiljno-kežualnom facom i ležerno dobaciš masi : Arkada.
Čovek sa toliko kompaktnom frizurom da ne postoji lopta, vetar, ili start protivničkog igrača koji bi mogao poremetiti taj sklad na njegovoj glavi.
Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.
