Omiljeni alat sitnih šanera sedamdesetih, i početkom osamdesetih godina.
Tih godina iole "vredne" krpice, kupovale su se najčešće u Trstu . U gradu su se tek stidljivo pojavljivali prvi komisioni u kojima ste mogli nabaviti neki džins, ili kvalitetnu maju, pa su sitni lopovi bivali prinuđeni da kradu komade garderobe sa štrika. E, tu nastupa mačka. Naime, bitno je bilo samo pronaći štrik sa lepim primercima, tek oprane garderobe, koji nije viši od ,recimo trećeg sprata, nanišaniš majicu koja ti se sviđa, i gađaš je mačkom. Ista se grčevito kandžama drži za majicu(boreći se da ne padne), skidajući na taj način štipaljke, i lepo ti padne pravo u ruke, zajedno sa odabranim ciljem. Vremenom su tako usavršili tu tehniku, da su tačno mogli da pogode veličinu mačke potrebnu za obavljanje navedenih radnji, u zavisnosti od tipa odeće koju su želeli skinuti( deblje mačke su korištene za farmerke, kao i na nižim spratovima, a lakše za finiji tekstil, ili pamuk, kao i na višim spratovima), da su jednim bacanjem, nepogrešivo dolazili do željenog rezultata.
Snimke sa konferencije za štampu pred neku (ne)bitnu fudbalsku utakmicu puštaju uglavnom na kraju Dnevnika, tj. kad ide deo vezan za sport. Problem je u tome što nama svima informacije koju nam daju fudbaleri u svojim izjavama ne znače ama baš ništa...Prvo, zato što su sve copy/paste jedna od druge (vidi primer), drugo što mnogima od nas puca kurac kakva je atmosfera u timu, ko je srećan a ko nesrećan od igrača, šta misle od protivničkom timu itd.itd.
Fudbaler br. 1:"Pa prva utakmica je bila tek prvo poluvreme ovog dvomeča. Mislim da..da...da... da smo spremni i psihički i fizički da damo sve od sebe, da...da...damo 101% svoje snage. Sigurno da se protivnik neće predati i sigurno da...da...da...nas čeka teških 90 minuta. Nadam se da ćemo mi izaći kao pobednici i da..da...ćemo mi na kraju slaviti"
Fudbaler br.2: "Svakako da...da...još ništa nije završeno. Čeka nas još jedno poluvreme lavovske borbe... Mi smo maksimalno spremni, maksimalno skoncentrisani, daćemo i više od svojih mogućnosti. Sigurno da...da...da...protivnika ne treba potceniti, ipak je to jedan iskusan tim...sastavljen od iskusnih igrača...Ipak, nadam se da će publika biti naš 12. igrač i da će nas nositi do...do pobede."
Nekada davno, dok je Aca Stojanović verovatno skupljao tračeve o fudbalskoj ekipi iz protivničke gimnazije, voleli smo jednog drugog čoveka lepršavih glasovnih mogućnosti, bombastične intonacije i šesnaest traka autoputa britkih misli.
Čak i oni koji mrze Devedes'dvojku nisu mogli da mrze tog čoveka. Mnogi su se navukli na NBA zato što je Ilija Kovačić unosio dušu, telo i znoj u prenos košarkaških utakmica. Bio je "šesti" igrač Sakramenta, nesebično se davao gledaocima sa svakim dodavanjem, zakucavanjem i naravno trojkama. Predvodio je ekipu ljudi zaslužnu za približavanje surovo brze američke košarke razorenoj Srbiji, koju je još uvek tresla košarkaška groznica, i koja je navikla na malo sporiji tempo, Bodiroginu umetnost kretanja po terenu ili Tomaševićeva čudna shvatanja discipline slobodnih bacanja. On je bio taj koji je sedeo u Atlanti na Ol Star vikendu i borio se sa publikom da bi preneo atmosferu NBA praznika. On je bio taj koji je najavljivao dokumentarac o Kingsima i kroz smeh se izvinjavao za svako "PICKA! PICKA!" Skota Polarda. On nas je na pauzama između četvrtina obaveštavao o razlozima Krisa Veba za kupovinu "metalnih patika" kao i o oduševljenju Divčevom sarmom među igračima te voljene generacije. Najzad, dobrim delom zbog Ilije nismo gledali samo utakmice Sakramenta.
A danas je sve otišlo u kurac. Peđa je presedeo finale na klupi, Divac se upleo u kolotečinu privatizacije u ovoj usranoj zemlji, a Ilija Kovačić sa kojim je cela zemlja nekada u glas uzvikivala "TROJKAAAAAAAA" prepustio je opuštene košulje Šaranoviću i ostaloj ekipi, obukao odelo i trenutno je osuđen je da zarađuje za život kao voditelj najdebilnijeg kviza poznatog čoveku. Sa sve androidnom, besmislenom ženskom osobom tupog pogleda koja menja slomljene šipke i za to dobija ko zna kolike pare.
"BOMBAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!"
"Stojaković za triiiiIIIIII PEĐAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!"
"Pogledajte te male hrabre ljude kako se poigravaju sa protivničkim timom, Bobi Džekson i Majk BibiiiiiiIIIII KAKVO ZAKUCAVANjEEEEEEEEEEEEEEE!!! DVA TELA JEDNA DUŠA!!!"
"Vidimo Majka Bibija kako upražnjava svoj...ritual...da, ritual koji mu navodno donosi sreću. Naime, on već petnaest minuta secka nokte."
"Poštovani gledaoci, dužni smo da vas obavestimo da je ispred nas upravo seo Dirk Novicki, tako da nismo u mogućnosti da bog zna šta vidimo na terenu..."
Samo bledo podseća na ono što smo mi imali 80ih i 90ih. Nema maštanja, sanjarenja, a sa 12 godina je već jedni druge oslovljavaju sa 'curo' i 'momak'. S napretkom tehnologije, ono je nazadovalo.
80te & 90te Dete uzima granu ili metlicu ili nešto slično i glumi da puca, sakrivaju se po žbunovima, šišarke se koriste kao bombe, improvizacija u svemu. Po ceo dan su napolju. Kad imaju koji dinar odu i kupe slatkiše, koje onda podele u društvu. Nije bitno ni ko šta nosi, ni ko kako izgleda. Igra se lastiš, lopte, s lutkicama, trule kobile, zaloga, žmure, ledenog čiče, ganje, klikera, između dve vatre, fudbala. Doživljaj je bio kad neko ima monopol pa da mogu svi da idu kod njega da igraju. Čekaš svoje omiljene crtane filmove pre dnevnika da odgledaš, a posle toga u krevet. Dobro si znao da moraš uvek na ručku da budeš kući i na večeri. 'Izlaz' si imao do zalaska sunca a onda krevet. Roditelji su gotovo uvek znali gde si i s kim si, i nije bilo mnogo panike i brige iako nisi imao mobilni telefon. Uvek si znao do kad smeš da ostaneš, a ako bi zakasnio sledeći put bi ti bilo zabranjeno ići vani. Najgora kazna ti je bila zabrana izlaska.
2011. I dalje se deca igraju. Ali nisu vani i uglavnom druženje s vršnjacima je preko interneta, čuju se preko ajfona i ostalih tač-skrin čuda koje su im kupili roditelji, pričaju o telefonima, bitno je ko šta ima, ko šta nosi. Bitno je ko koliki džeparac ima. Ako si različit od mase, odbačen si. Bajke više ne prikazuju na televiziji, a crtani filmovi su prešli granicu normalnog i prihvatljivog. Deca ostaju do kad hoće budni i do kad hoće vani. Neretko se ne jave gde idu i s kim, te ne pitaju do kad mogu da ostanu. Najgora kazna im je oduzimanje telefona ili zabrana fejzbuka.
I onda kažu da je taj toliko brzi napredak tehnologije doneo dobro svima. Možda je lakše nama, ali normalno detinjstvo je otišlo u pizdu materinu.
Profesionalni amater-režiser, Čovek-Brom i pronalazač najgadnijih skotova i nedozvoljenih genetskih ukrštaja ove države. Zoran Čalić pornografije.
Radni naziv filma: "Ko se prca, taj se ne koprca - urnebesna porno-komedija" ili "Gde su mlade, tu je i kara"
Scena: Soba sa drap-tapetama u cvetnom dezenu, komoda sa televizorom EI-Niš Ambasador, raspadnuti kauč sa kariranim vunenim ćebetom, ispred kauča stočić sa heklerajem i uspomenom iz Prolom-banje a iznad goblen "Kosovka devojka i Orlović Pavle".
Glumci: Sneki - ženski abortus četrdesetih godina, spržene blajhane kose u tigrastoj pripijenoj haljini i Srle - pedesetogodišnji primat - radnik "Prve petoletke" u plavom radničkom kombinezonu i pripadajućem kačketu.
Radnja: Sneki sedi na kauču i čisti boraniju. Srle se vraća sa posla, umoran. Sneki mu lascivno nudi da ga izmasira. Srle leže, Sneki ustaje da ga zajaše i pritom se raskreči i kameri pokazuje Veliki mokri lug. Masiranje, komentari "Uf, kako to dobro radiš", "Al' sam se napal'la", "Bil' se pojeb'la sa mnom 'vakom momč'nom". Skidanje i početak koitusa, pri čemu Srle ostaje u čarapama na kojima je poželjno da postoji rupa u predelu pete ili palca ili oboje. Misionarka. Dlakava guzica se kreće gore-dole. Misionarka. Misionarka. Zguza. Komentari: "Al' si razgibana k'o Milka Babović vaktile", "Ala biješ k'o sveti Ilija". Zguza. Orgazam, po mogućstvu u papirnu maramicu. Sneki poljubi Srleta ("Naradio si se momčino!" i ode da skuva po kaficu.
Stara šmekerska fora koja će i umišljenu kraljicu mature naterati da se nasmeje a samim tim i zainteresuje za ono što imamo da dalje da kažemo. Svako zna da izmamiti njen osmeh na prvu loptu znači pola posla.
On: (nonšalantno) Ćao mala,šta radiš? KM: (hladno) Evo ništa.Ti? On: Ono,došao sam da te vodim na piće. KM: (glasom Lee Kiš) Molim,štaaa? ON: Devojko pa ti nisi ni svesna da smo mi već 3\4 već zajedno. KM: (zbunjeno) Kako to misliš? On: Pa lepo.Ja mogu i hoću.Ti možeš,još samo da hoćeš. KM: hihihihi paaa neee znaaam. bezobrazniče! (udara ga ručicom po ramenu) On: (u sebi) tu smo...
