Detinjstvo nekad i sad

80те & 90те
Дете узима грану или метлицу или нешто слично и глуми да пуца, сакривају се по жбуновима, шишарке се користе као бомбе, импровизација у свему. По цео дан су напољу. Кад имају који динар оду и купе слаткише, које онда поделе у друштву. Није битно ни ко шта носи, ни ко како изгледа. Игра се ластиш, лопте, с луткицама, труле кобиле, залога, жмуре, леденог чиче, гање, кликера, између две ватре, фудбала.
Доживљај је био кад неко има монопол па да могу сви да иду код њега да играју. Чекаш своје омиљене цртане филмове пре дневника да одгледаш, а после тога у кревет. Добро си знао да мораш увек на ручку да будеш кући и на вечери. 'Излаз' си имао до заласка сунца а онда кревет. Родитељи су готово увек знали где си и с ким си, и није било много панике и бриге иако ниси имао мобилни телефон. Увек си знао до кад смеш да останеш, а ако би закаснио следећи пут би ти било забрањено ићи вани. Најгора казна ти је била забрана изласка.

2011.
И даље се деца играју. Али нису вани и углавном дружење с вршњацима је преко интернета, чују се преко ајфона и осталих тач-скрин чуда које су им купили родитељи, причају о телефонима, битно је ко шта има, ко шта носи. Битно је ко колики џепарац има. Ако си различит од масе, одбачен си. Бајке више не приказују на телевизији, а цртани филмови су прешли границу нормалног и прихватљивог. Деца остају до кад хоће будни и до кад хоће вани. Неретко се не јаве где иду и с ким, те не питају до кад могу да остану. Најгора казна им је одузимање телефона или забрана фејзбука.

И онда кажу да је тај толико брзи напредак технологије донео добро свима. Можда је лакше нама, али нормално детињство је отишло у пизду материну.