Upozoravajuće pitanje računovođe upućeno šeiku koji svakim danom troši sve više milijardi na kamile, kurve i kupovinu fudbalskih timova.
- Izvinite šeiče što vas ovo pitam, ali da li ste vi jebeno normalni?
- Čkode, koji ti je kurac?
- Želite li da postanete milioner?
- E nećeš mene videti kako prosim po naftnim bušotinama.
- Ne serite. Ako i dalje budete trošili ovim tempom, sledeće godine u ovo doba bićete milioneri. Ni pišljivu Barsu nećete moći kupiti.
Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.
Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.
Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.
Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.
Mirno je ustao i otišao u sobu.
Sa ratišta je doneo pištolj neprijatelja, kao trofej.
Dugo je razmišljao. Nije znao šta da radi. Milion crnih misli su mu se motale po glavi. Nije hteo da digne ruku na ženu koju je i dalje voleo. Samo ju je tiho pozvao da dođe u sobu.
Dok je otvarala vrata, upućujući mu setan pogled, on je samo izgovorio poslednje "zbogom" i povukao okidač ratnog trofeja, koji je bio uperen u njegovu slepoočnicu.
Dolazi odma posle savremenog doba. Javlja se usled borbe za opstanak gde mnogi rešenje pronalaze u "besplatnoj" eksploataciji bakra u propalim fabrikama, najčešće u vidu kablova. Neki kažu da se isplati, a oni drugi ne žele da razgovaraju bez advokata.
- Mile, ajmo na pivo večeras?
- Ne mogu večeras, teram neki bakar za Vladičin Han.
Životinja, ne most.
Pasji život je milina, gazela je sjebana. Stres, stres, stres. Ne možeš ni vodu da popiješ a da nešto ne proba da te pojede.
Trava, trava, trava, pomera se trava LAV JEBOTE, LAV, SRANjE SRANjE SRANjE vetar, dobro je, trava, trava, trava, druga gazela još gazela, još, još, dobro je, možda neće mene da pojede nešto, trava, jedem travu jedem travu, gazele oko mene, beže SRANjE SRANjE SRANjE SRANjE HIJENE HIJENE HIJENE ne, dobro je, aukurac, juri se dečurlija, trava, trava, voda, voda, pijem vodu talasi SRANjE SRANjE KROKODIL U KURAC U KURAC IDEM U KURAC GOTOVO JE vetar, dobro je, opet cimanje, dosta vode, tripuje me voda, blato, prašina prašina prašina uuuuuu drvo, hladovina do jaja, hodamo, nećemo stati svi ali ko ih jebe žedne, trava trava drvo hlad, šta je to na drvetu LEOPARD SRANjE LEOPARD GOTOVO GINEM GINEM SRANjE LEOPARD aaaa šupičku materinu majmunsku upišah se neko se dere ŠTURA ŠTURA ŠTURA, LAV JEBOTE, STVARNO DžADA DžADA VATAJ DžADU u do jaja, skenjali su nekog random Gnua nisu mene trava trava trava vetar vetar...
I tako svaki dan, svaki minut, non stop. Aukurac.
Množiš, deliš, čak i stepenuješ s jedan. Ništa se ne menja, sve ostaje jebeno isto. Oduzmeš jedinicu. Dodaš je. Šta je dešava? Skoro ništa. Mizeran uticaj naspram onog što rade ostali celi brojevi.
Tako je i sa životom pojedinih ljudi. Niko te ne jebe pet posto od dana kad si prvi put prohodao. Tada si postao nezanimljiv i nisi imao ništa više zanimljivo da ponudiš. Došle su nove bebe sa novim pelenskim problemima. U zabavištu jedini ne dobiješ vaške, kao da te paraziti nisu ni skontali. Kreneš u školu, učiteljica tek u drugom razredu nauči kako se prezivaš. Po imenu te nikad nije ni zvala jer ga je teško zapamtiti. U petom razredu prestaneš tražiti faul u fudbalu jer se uvek pušta prednost kad te sruše i podereš kolena. Džaba ti što se dereš iz petnih žila, niko te ne čuje. Završiš srednju, fakultet, dobiješ posao regularno. Sve k'o iz pičke, ali neprimetno. Niko se ne hvali sa tobom, nikog nije ni briga. Prvu devojku nisi ti smuvao, ona je tebe smuvala. Ona je i raskinula.
Sve je oduvek bilo kako su drugi hteli. Ništa se ne pitaš, nikad ni nisi.
- Jesi čuo da je onom, našem prvom komšiji... Jao! Kako se zove? Nebitno. Žena mu izbacila kola iz garaže i tamo napravila radionicu za amatersko bavljenje vajarstvom. Sad parkira kola u kanalu ispred kuće.
- Šta ćeš? Taj je oduvek bio kao kec u računskim operacijama. Ima on sreće što je februar prošao. Društvo za zaštitu životinja bi mu isteralo kola i iz tog kanala jer bi ometala mačke u orgijanju.
dodji,ker,mali ker
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
STAVI JEBENE SLUŠKE I IZVUCI SE!
Otac, đed, prađed, praprađed, čukunđed, navrnđed, oskurđed, kunđer, kurlebalo, sukurdov - svi tjerali frizuru na desno, a ti izdaja tjeraš na lijevo.
